ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Игор Стојиловић: Востани Сербије!

- A +
Игор Стојиловић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Кикинди Кикинда, 22. фебруара 2013.

"Домовина се брани лепотом, и чашћу и знањем, домовина се брани животом и лепим васпитањем"

Не сећам се тачно када је српска песничка легенда Љубивоје Ршумовић написао ове стихове, али знам да нисмо довољно добро разумели његову поруку. Да јесмо не бисмо поред знања, части и лепоте изабрали да животима бранимо отаџбину. Не би нам се догодило да читаве генерације деценијама таквим избором буду стрељане.

Имам тек 23 године, а за два живота сам се наслушао прича о страдањима и патњама у богатој српској историји. И не само наслушао. Имао сам чак и "част" да у тој историји и сам учествујем. Преживео сам хиперинфлацију, санкције, рат и бомбардовање. Ја јесам, има оних који нису. Ако ништа друго, у Србији од тада на овамо има мање гладних уста. Ако ништа друго, успостављен је неки ред — у породилиштима нема гужве.

Каква штета, помислићете.

Кажу да у новијој историји ниједан народ није нестао. Ето изазова за нас. Кажу да водимо активан друштвени живот а понекад се одмарамо од ратовања. А шта ми кажемо? (тишина)

Баш то! Ништа! Ћутимо пред злом ратова и страдања које је учињено у наше име, затварамо очи, окрећемо главу.

Безвољни смо, умртвљени, депресивни. Главна девиза је постала "Само да не буде горе". А да ли ће нам бити боље? "Родио се у Србији, од тог ће и умрети".

Каква штета, помислићете. Каква срамота и бес!!!

Уместо на рођендане, идемо на парастосе, уместо лица гледамо у крстове, уместо децом, Србија је богатија мермерним плочама. Њихове снове смо изрешетали, да ли је вредело? Њихове илузије згазили, а да ли је вредело? Њихове смрти ниси херојске већ узалудне. Они нису хероји, већ колатерална штета игре у којој смо сакупљали 100 дуката за нови живот, а добили смо један дукат за 100 живота, да ли је вредело?

Где ли су велики Срби док младост ове нације крвари лагано? Где ли су велике патриоте, родољуби, они који су вашу децу љубили? Где ли су хуље које су од голобрадих младића начинили број који је данас предмет преговора? И докле тако?

Докле ће нам први комшија бити први проблем? Докле ћемо своју децу слати на пут у једном правцу? Докле ће нам патриотизам сервирати као помије на сребрној тацни?

До овог момента! Време је да се са тим стане.

Време је да схватимо да имамо још чиме да се поносимо него палим прецима, порушеним мостовима, спаљеним градовима. Лепа села не горе лепо.

То да променимо, себе да реформишемо.

Србија ће бити боља него што јесте ако сви ми престанемо живе да сахрањујемо а мртве да славимо, Хероји Србије нису само под земљом већ су овде, пред вама и пред овом заставом која јесте црвена од крви оних који су се за њу борили, али је и плава као небо под којим ходамо и бела као невиност новорођенчета.

Сећамо се Лазара, Душана, Милоша. А шта је са Бошком, Илијаном, Дарком, Сањом, Зораном и другима? Премлади да би се сећали, паметни да би схватили, довољно храбри да би устали и неискварени и искрени да би рекли, повели...

Ваши хероји седе у последњем реду. Они су чувари његове енергије, они су нада да ће после петооктобарске јесени и тужне мартовске зиме у ову државу стићи пролеће, и Србија већ јесте боље место јер има овакве младе људе. Они су срце Србије.

Востани Сербије, доста си спавала.

(Игор Стојиловић, победничка беседа, Кикинда, 22. фебруара 2013)