ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Милица Стојковић: Дела, не речи

- A +
Милица Стојковић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у СвилајнцуСвилајнац, 24. фебруара 2013.

Уколико након завршеног школовања успемо да одемо иностранство, како људи кажу, на ‘запад’ или преко, и никад се не вратимо, јер "у Србији нема перспективе, јер је Србија једна успавана долина, јер нема живота", онда је просечан Србин испунио свој животни сан!

И тако, једна по једна, из године у годину, интелигентна и млада особа напусти земљу која без нових генерација образованих људи постаје запуштена, заборављена, и сто највише боли, занемарена .

"Заврши Мегатренд и пали" - Треба ли то да буде главни мото младима па да због празних обећања пожуре из земље, а проблеме оставе наредним генерацијама - нека их они решавају и брину о њима.

Због чега увек говоримо о одласку из Србије? Ми заборављамо на све оне који су се вратили? Знате ли колико таквих примера имамо? Хајде да се подсетимо. Група младих, успешних инжењера су се вратили у Србију и сада раде у Мајкрософт развојном центру у Београду. Доктор Миодраг Стојковић, светски признати истраживач из области генетике и матичних ћелија, вратио се у свој родни град Лесковац. А тек Милорад Чавић! Могао је остати на западу, али ипак ће учинити све да огромно искуство које је стекао током каријере пренесе будућим шампионима.

Зашто нам узори не би били они који се враћају, а не они који одлазе?

Нико не оспорава чињеницу колико су нам потребни млади људи са искуством које су стекли у иностранству. Многи су говорили свима онима који су ван Србије да Срби имају тешку садашњицу и неизвесну будућност. А јесте ли размишљали о томе колико су ове речи узбуркале младе у иностранству и натерале их на размишљање?

Кривци за било какав неуспех нама су увек други, никада ми сами. А ако је потребно, кривца ћемо наћи и у Богу, а утеху најчешће тражимо у туђој несрећи.

Постајемо странци себи, странци људима и тако, погнемо главе, затворимо очи, понављамо да је бесмислено борити се, јер смо већ пуно тога изгубили, да је разлога све мање… НЕ, НЕ, НЕ, није тако!

Наш живот чине наши, и само наши избори.

Човек због кога смо данас овде је желео да на овај свет гледамо својим очима, не туђим; да говоримо своје речи, не оне позајмљене. Не могу се увек други борити за Вас, докажите колико сте велики и јаки! Ми се налазимо у времену дела, не речи.

Доста више са празним причама и речима да смо велики народ који трпи неправду! Није то разлог зашто млади одлазе преко.

"Зашто баш ја, зашто баш ви, овај народ и ова земља?" Следећи пут када се будемо запитали, одговор нећемо ни тражити, јер нећемо имати времена за тражење одговора, јер ћемо се подићи, очистити прашину, јер, како каже Аристотел, није губитник онај који пада, већ онај који остаје да лежи.

"Због чега човек, који тако уме да открије и опише болест, нема никакву жељу да је лечи?"

И која је по Вама највећа болест српског друштва?

(Милица Стојковић, победничка беседа, Свилајнац, 24. фебруара 2013)