ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Душан Јовчић: Колико још?

- A +
Душан Јовчић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Руми Београд, 11. марта 2013.
Рума, 1. марта 2013.


Бојите се?
А чега? Можда мрака, неизвесности, утвара, непознатог?
Промена?

Честа реакција појединих људи, када им кажем на каквом типу такмичења учествујем је: "ХА! Беседник?! Па како иду беседе, беседниче, о чему, мајке ти тандрљате тамо", рекли би они са подсмехом. Ипак, у самом углу њиховог ока, баш на месту где би оно требало да буде најсветлије, видело се трептаја страха и суштинског неразумевања! Запитајте се, зашто они који највише критикују и имају да кажу по нешто против свега, никад заправо и не успеју ништа да ураде у животу. Јесте ли икада видели мрзовољног човека који живи добар и квалитетан живот?

Шта значи нарпедовати и бити бољи, како извести, ову, за многе магију?
То значи учити из својих али и туђих грешака, бити отворен за ново, критичан и самокритичан. Сваког дана бити бољи него претходног, а трудити се да следећег дана будемо бољи него данас.

Нажалост, не можемо рећи да се ове особине могу означити као наше особине.

Да весели смо, имамо велико срце, увек лепо расположени, увек за забаву, ређе за рад. Ако мало размислите, ипак ћете схватити да те особине нису баш особине одраслог човека. Наш народ је као дете, у суштини добро у души, али незрело и неартикулисано, које никако не успева да обави свој задатак, да испуни свој циљ без некаквог надзора, без нечије помоћи. А опет, када се међу нама појави онај који би могао да нас артикулише, неко ко нас тера да одрастемо, углавном пре времена заврши на одру, Србија се исплаче и онда опет Јово наново!

Одбијамо да учимо из својих грешака, историју посматрао као поље за надигравање, као сеоски суд где се сељаци суде око петла, и углавном наша препирања на суду званом историја заврше као и та сеоска, спор увек буде скупљи од почетног проблема! Не гледамо на то као на извор информација од којих треба да извучемо поуку и наставимо даље, јер живот, даме и господо, је увек ствар садашњости и будућности, прошлост може да буде велика помоћ, али и омча око врата.

Србија је, у најскоријој историји масовно плакала двапут. Први од двојице, за којим сте плакали, њему би вероватно било драго, јер је он хтео да будете такви! Али други човек за којим је Србија ридала је хтео нешто сасвим супротно од вас! Није хтео да волите њега, него да разумете о чему вам прича! Није поента у Јанку или Марку, поента је начину! Ви сте плакали, и ако вам је он све време викао ПОБЕДИТЕ СЕБЕ!!

Какви сте људи, изаберете лопове, па онда кукате како су лопови на власти! Разносе вам кров са главе, уз надокнаду, и то је довољно да купи ваше ћутање. Људи су продавали свој глас, свој глас за паштете! И нећу да чујем како их је живот натерао! Сам си себи бирао судбину, а ако ниси, ако си препустио неком другом да уместо тебе бира, онда и немаш право да се буниш. Ако само понављаш шта неко други има да ти каже и нареди, онда ниси ништа друго до папагај. Онда је ваљда јасно зашто се дешава да живиш као папагај, да се твој глас не рачуна.

Србија никада није пала због спољне опасности, 1389. у чувеној бици, на још чувенијем пољу, Србија није пала, она је пала око сто година касније, зато што су капетани њених градова продавали кључеве Турцима.

(Душан Јовчић, победничка беседа, Рума, 1. марта 2013, Београд, 11. марта 2013)