ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Александар Танурџић: Не одричимо се

- A +
Александар Танурџић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Новом Саду (Фото сервис ДС) Нови Сад, 20. фебруара 2014.

Сви ми овде неког чекамо и делимо време на дане, сате, на секунде и губимо свест да што га више делимо и цепкамо, све га мање имамо. Не одричимо се... кажем, а већ у глави збрајам све оно што више немам. Не мислим ја на материју, није то оно што чини суштину човека. Ја о вољи говорим. О слободној људској вољи. Човек мора да се брани, да не постане део гомиле. Нисмо ми овде маса. Ми смо мноштво. Ми смо мноштво оних који зборе; једна мисао усмерена ка истом циљу.

Без воље јесте лакше. Дата су упутства и ми их следимо, догматски и слепо и варамо се да ходамо подигнута чела, а не видимо да нам је глава спуштена. Али не и овде. Овде се чује глас. Овде се леђа не савијају. Битни смо ми, заједница индивидуа у којој свако остаје човек, а заједно смо људи.

Данас се сукобљавамо са општом мишљу. Са оним искривљеним и помереним ставом да је нож јачи од речи, где љубав има меру и лако се њоме тргује, где је човек човеку пакао. А ја не желим то. Не желим да ме неко осуди на живот у ком пазим да не будем другачији, да не будем превише слободан и кажем оно што мислим. Данас, доведени смо до трагике свакодневнице. Сасвим је уобичајено чути да је некоме одузето право на лечење, право на рад, да је девојка насилно обешчашћена, да је неко малтретиран, злостављан због боје коже, због вере, због сексуалности, да је некоме одузет живот. Све ми ово чујемо, али да ли до нас допире тежина онога што смо чули? Наша свест је успавана, али није потпуно нестала. Ваљало би је пробудити.

Александар Танурџић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Новом Саду (Фото сервис ДС) Тежак је тренутак буђења; он нам дође као шамар, а нама је потребан колективни. Тек тада, када се заиста пробудимо, родиће се у нама љубав према другом и другачијем, тек тада ћемо схватити суштинско значење нове мисли и направити разлику између нормалног и нормираног. Не сме морал бити исто што и предрасуда, а ово је једини начин да ходамо у корак са временом. Чак и у свету машина има места за поезију. И како је онда могуће да међу нама нема места за љубав и прихватање? Одважимо се на једину божанску способност у нама, одважимо се на стварање. Многе су главе пале, али су само неке сијале. Ухватимо њихову идеју, изађимо из својих оквира и стварајмо. Стварајмо лепше. Стварајмо паметније. Слушајмо пажљивије јер одговори су ту. Одговор смо ми.

Србија је уцртана на карти света, а ми ћемо видети свет у Србији. Свет модеран и свет слободан.

Пљуните ми у лице, али признајте да сам човек. Одузмите ми глас оног тренутка када он не буде значио истину.

Не одричимо се...

(Александар Танурџић, победничка беседа, Нови Сад, 20. фебруара 2014)