ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Љубица Мићуновић: Стојим у месту, а осећам корак

- A +
Љубица Мићуновић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Суботици (Фото сервис ДС) Суботица, 22. фебруара 2014.

Стојим у месту... не својом вољом.
Стојим у месту... окружена питањима.

Зашто сви причају да се промене дешавају, а ја их не примећујем?
Зашто људи пристају да буду неми посматрачи своје судбине?
Зашто стојимо?

Уколико прелистате календар, последњих пар година, видећете да се и асфалт улубио од стајања у месту. Кажу обућа се троши само када ходамо, а наша се истрошила од стајања, почела да трули и паучина се ухватила на њој. Како да креирамо, да стварамо ако се не померамо? Покрет је оно што чини живот, покрет је нешто што приближава будућност, покрет је оно што Србија жели, за чим чезне. Србија чезне да се креће ка будућности, да се креће достојанствено и подигнуте главе, поносно. Србија је у нашим рукама! Само ми можемо успети то што нико пре нас није. Ми као млади, образовани, пуни самопоуздања, воље, наде и жеље, желимо то боље сутра, за нас, вас, нашу и вашу децу.

Желимо мир! Да не морамо да се плашимо батина ако не делимо иста мишљења као појединци. Желимо миран сан и миран живот. Желимо модерну, урбану и цивилизовану државу где ће свако имати право на слободу. Право да осети лепоту и сигурност у својој земљи јер наша је земља прелепа. Желимо да народ више не буде затрован завишћу, љубомором, мржњом. Желимо да се млади усавршавају јер то смо ми, они који могу да промене све, они чија храброст, воља и борбеност ће учинити будућност бољом.

Љубица Мићуновић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Суботици (Фото сервис ДС) Ми нећемо да ћутимо! Желимо да се наши гласови чују, желимо да наше речи стигну до људи, желимо да оставимо нашој деци у наслеђе ону државу о којој смо ми сањали, наши очеви, мајке, преци... Желимо урбано друштво, пре свега културно, и са манирима. А таквих има, верујте, само су у сенци, тамо негде... имају страх да кажу све што желе. Наш циљ је близу остварења јер само смо заједно јачи! Прошлост је иза нас за наук, па ваљда смо положили све те испите и научили све те лекције? Сад је тренутак да уредимо нашу земљу, урбано, да буде ослонац свакоме ко у њој живи, да буде плодно тло за сваки нови корак и сваку нову идеју, да буде семе радости свакој грађанки и грађанину. Стално се прича о модерној Србији, а она некако увек измиче. Па измиче зато што се не померамо!

Људи, важан је тај први корак, Тај корак је наш глас, наша реч, наша жеља, наша чежња, наше идеје, наша љубав, наша будућност. Не можемо више стајати у месту, не можемо више гледати тужна лица у оне који одлазе, не можемо више гасити у срцу сваку нову жељу, па и ону најмању коју не можемо да реализујемо. Желимо да живимо, а живот подразумева слободу. Свако људско биће се рађа слободно. Зашто онда ми стојимо оковани већ две године? Замислите само ту силу, када бисмо сви ми жељни живота направили тај корак, у исто време, замислите само у главама тај звук, каква је то силина промена? Чујете ли какав је то талас који носи одлучност и промене? Све постаје једноставно кад постоји слога, кад смо заједно у истој идеји, а сложићете се да делимо исту идеју? Зар не? Идеју да Србија буде међу европским народима, тамо где јој је место, да се свако следеће јутро будите насмејани, да планирате следећи месец, следећу зиму, следеће лето, па чак и то следеће јутро. Да планирате путовања и учите о другима али и да промовишете лепоту наше земље.

Само је тај један, заједнички корак важан, који ће покренути планине. Морамо га направити, заједно због свих нас, заједно због будућих генерација. Људи, само један живот имамо, искористимо га на прави начин! Идемо у бољу будућност и боље сутра, урбано и цивилизовано, заједно ка победи, без диктатуре!

(Љубица Мићуновић, победничка беседа, Суботица, 22. фебруара 2014)