ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Јована Томашевић: Данга

- A +
Јована Томашевић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Крагујевцу (Фото сервис ДС)Крагујевац, 23. фебруара 2014.

Као дете нисам била немирна. Нисам ни имала неке прохтеве. Од малих ногу учили су ме да ценим оно што имам. Оно што сам имала, чувала сам. Ипак, било је много ствари које су детиње гладне очи желеле, ваљда зато што није било много тога што сам имала.

Један родитељ на послу, други са половином радног времена. Млади брачни пар гурнут на ветрометину живота, у вртлог политичких превирања у жељи да се бори за један једини начин да опстане. Плате тек толике да купе парче хлеба, а диктатура толика да једва могу приуштити минимално задовољство. Задовољство у виду чоколадице, са једном шељом само: да виде осмех на лицу свог детета. Било је мени лепо као детету тих деведесетих. Било ми је лепо јер ми тада није било потребно ништа сем мало друштва за игру, мајке да ме научи и оца да ме нахрани. А онда је политичка диктатура узела маха и због прековременог рада оба родитеља остала сам само са мало друштва за игру.

Бомбардовање... Једини период када се цела породица окупила под једним кровом да дели нешто заједничко — страх. Услед штрајкова и прекидања сваке моје школске године, ја сам имала много времена за игру. Имала сам времена да са другарима играм јурке по барикадама и играм фудбал по подрумима. Сећам се да смо у малим мајицама ОТПОР-а замишљали себе као генерале генерације рођене деведесетих, како храбро бранимо слободу и право на оно што нам је требало. Сигурност и будућност.

Јована Томашевић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Крагујевцу (Фото сервис ДС)Проблем је настао када смо игру прерасли. Када је требало да се ухватимо у коштац са озбиљним стварима. Чекајући по чекаоницама судбине, чекали смо да се нешто промени. Онај мали трачак наде који се јавио уминуо је попут овогодишње зиме. Нисмо се више играли, али смо маштали. Маштали да ћемо постати генерали академског друштва. Расправљали да ли треба бити писац, професор, или лекар, пекар или апотекар. Када смо загризли мамац и довели школовање до краја, престало је и маштање. Почели су сувопарни разговори о сналажењу, мучењу и преживљавању. Постављала су се питања. Једно од њих је било: Шта сад?! Имам диплому, али шта ће ми? Имам образовање, али не цени се. Желим да радим, али где? Желим будућност, али не видим је!

Опет диктатура! Човек постаје диктатор када осети моћ. А коме смо и зашто ми то дали моћ? Коме смо и зашто дозволили да нам урушава златне године живота? Можда зато што је лакше поверовати у чаробни штапић, него се борити за сопствени живот??!!

Диктатор нема чаробни штапић! Он држи бич! Онај ко на бич не пристине, добиће "Дангу"! А ми смо сада почели да се играмо... Политике. И не пратимо слепе ни по цену данге! Ево, стављам себи дангу, водите ме! Али будите сигурни да док ме будете водили, вриштаћу из свег гласа да сам поносно жигосана и да ћу са својим жигом бити срећнија од свих вас који још увек не смете да одлучите шта је за вас добро, који још увек не смете да кажете "НЕ!" било коме ко држи бич! Ја се бича не бојим. Али, бојим се изгубљене шансе да живим живот достојан човека који зна колико вреди и колико може, а ја знам да могу много! Ја знам да млад човек, пун енергије, снаге, воље може много! Престрављен искуством у прошлости жели да створи мир у будућности.

Пети октобар остао је у историји, али где је у пракси? Није се ни завршио! Када бисмо само делић тог Петог октобра узели и применили на себи као реформу својих мисли, осећања, а очигледно и вида, схватили бисмо да немамо ништа!

Седите у мраку! И ћутите! Тај један глас који се чује није твој глас. Устани и кажи гласно да ово није живот који си желео за себе! Устани! Има нас довољно и можемо да вриштимо колико хоћемо! Јадан си... Јадан си у својој тишини!

(Јована Томашевић, победничка беседа, Крагујевац, 23. фебруара 2014)