ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Марија Арсић: Пружите ми руке, а не бич

- A +
Марија Арсић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу (Фото сервис ДС)Ниш, 24. фебруара 2014.

Драган Карајовић, 2000. Зоран Ђинђић, 2003. Катарина Јанковић, 2005. Никола Албијанић, 2008. Брис Татон, 2009. Владислава Червенко, 2011. Марија Цимбал, 2013. Драгица Станојевић, 2013. Рајко Арсић, 2013. Вук Стоиљковић, 2014.

Не минут, дане сам ћутања ја посветила њима. Данас сам одлучила да више не ћутим. Када изгубите најмилије, имате два избора: да се препустите болу и нестанете или да се борите и уздигнете изнад бола.

По чему желите да нас памте? По томе како смо земља у којој се кривично дело са свим елементима тешког кривичног дела квалификује као лакше, земља у којој се убице и злотвори само опомињу? Јесмо ли ми земља са правосудним системом којим руководи једна диктатура, имамо ли ми право гласа? Где живите? Осврните се око себе!

Па ми смо та земља од које млади једва чекају да побегну, ми смо земља у којој је бити љубазан крајње чудна ствар, ми смо земља у којој када зовете хитну помоћ диспечери питају да ли се ради о старој или младој особи, ми смо земља у којој људски живот има цену, ми смо земља у којој се испити и радна места гледају у еурима, ми смо земља у којој се полицијски директоријум смењује само кад устану кука и мотика, па се нема куда, ми смо земља у којој је нормално да будемо заклани у сред дана!

Марија Арсић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу (Фото сервис ДС)И не, немојте ме судити! Не, немојте! Како очекујете да мислим боље, да мислим позитивно, кад ја на Вас хлебом и погачом, Ви на мене и моју младост камењем?! Немојте ме судити што сваког дана губим највољеније само јер немам довољно пара да не чекам на операцију, јер немам довољно пара да купим радно место, и што је најбитније, немојте ме судити јер немам довољно лицемерја да исто урадим!

Пођем напред, а Ви ме вратите уназад! Прескачем препреке, Ви ми ставите нове! Нагнем се назад, кажете "Не иди!". Где станем, вратите ме! Пружите ми веру! Покажите ми да грешим! Покажите ми људскост! Пружите ми руке, а не бич!

Критикујете и жалите, а ништа не радите против тога! Сами бирате свог тиранина и сами се повинујете једној диктатури. Ја сам данас одлучила да не ћутим, одлучила сам да залечим ране од људских уједа, од крвавих удараца једне дикатуре.

Није ми добро када у двадесет година деца постају сирочићи, када мајке сахрањују своју децу, није ми добро када се визија плаћа атентатом, женска лепота мушком умоболношћу и спаљивањем на живо, није ми добро када се мало дете силује до смрти, није ми добро када се младић закоље због попреког погледа и то од стране свог вршњака!

Ја све ово хоћу да променим, јер не желим више то да трпим, јер ми није добро, али ја све то не могу сама, зато Вас позивам на заједничку борбу.

А ако је Вама све ово добро — ОНДА НИШТА.

(Марија Арсић, победничка беседа, Ниш, 24. фебруара 2014)