ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Бојана Павловић: Идиотес

- A +
Бојана Павловић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Београд, 27. фебруара 2014.

У колевци демократије, древној Атини, грађани који су бринули о свом полису називали су се политикос, док су се они други, који само гледају своја посла и брину, себично, само о свом добру, не хајући за добробит својих суграђана, звали идиотес.

Питате се, сигурно, какве везе има античка Атина са савременом Србијом. На први поглед, никакве. Демократију коју су развили Атињани ми ћемо сањати још дуго, дуго и по демократичности и досегнутим грађанским слободама нисмо Атињанима ни налик... Са друге стране, ипак има и сличности. Како смо кренули да се смањујемо не би ме чудило да од наше Србије остане тек један идеални полис по мерама античких филозофа, да се викне са једног краја и чује на другом. Али оно што нас чини толико блиским је чињеница да смо прави расадник идиотеса.

Ем што има превише људи који отуђени једни од других гледају само себе, већ и већина оних који би требало да су политикос, много више одају идиотес у себи. Упалимо телевизор. Идиотес. Изађемо у кафић. Идиотес. Возимо се градским превозом. Идиотес. Одлазимо у куповину. Идиотес. Упалимо рачунар. Идиотес.

И нико нам није крив. Заборављамо шта су све радили, мислили и причали некада они који данас наводно све раде, мисле и причају, другачије. Заборављамо шта су нам све обећавали пре избора и шта све нису испунили после. Мислећи само на себе заборављамо шта је добро за све и тиме ми постајемо већи идиоти од њих.

Бојана Павловић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Заборављамо лако и какви су мушкарци. Падамо изнова на њихова празна обећања, на њихове плитке комплименте, шугаве тактике које само код нас жена пале, на њихову тајанственост, како само ми, жене, можемо да романтично преименујемо њихову глупост, на њихов шарм без покрића, на излизане приче и обећања, ми, идиоткиње, да се послужимо родно сензитивним речником.

Допуштамо да се пробијају у први план ефемерни ликови, да нам медији кроје културу, укус и потребе, да нам показују на сваком кораку колико смо ситни и безначајни, да ништа не можемо да променимо и да нема сврхе драти се са једног краја полиса на други. Лажно нас уздижу и својатају само пред изборе или у рекламама. Сваки паметан грађанин гласаће за, сваки умни купац обавезно ће набавити... јер живот би стао да нема тога и тога... наш живот већ тапка у месту, јер ми ћутимо. Ми слушамо. Ми смо одустали. Ми смо остарела младост. Ми смо идиотес.

Можда и није све изгубљено. Ви, који сте данас овде, ви нисте одустали. Дошли сте да нас чујете и подржите. Стало вам је. И мени је. За почетак, има нас. Ако и један трен моје речи буду живеле у вама, знаћете да не спавате. Да сте будни. И онда пробудите оне до себе, а они друге спаваче, летаргичне и све недужне зомбије утонуле у демагогију. Нисмо овај живот задужили да бисмо га проћердали. Заједно можемо победити! Ако сви будемо политикос, изградићемо демократско друштво у коме ће бити места за свакога осим за идиотес. Докажимо да ни атински, а ни српски Сократ нису умрли узалуд!

(Бојана Павловић, победничка беседа, Београд, 27. фебруара 2014)