ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Ивана Јоловић: Отвори очи, Србијо!

- A +
Ивана Јоловић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Врању (Фото сервис ДС)Врање, 1. марта 2014.

Видите ли ви мене? Значи ли то да још има наде? Надам се да видите и свет око нас, Србију. Знате шта... Убеђена сам да ме не видите. И не чуди... Очи су нам се затвориле оног кобног дана 2003, али не својевољно. Ставили су нам повезе, завезали руке, а појединима развезали само језик. Од тада смо утонули у сан. Ма какав сан, кому! Над нашим болничким креветом из кога, нажалост, већ деценију не устајемо, свила се и фина група грабљивица које желе да распарчају нашу територију, униште наш патриотизам и угуше непоновљиви дух српског народа.

Вероватно се питате ко сам ја. У овом тренутуку глас једне генерације. У неком другом можда нечији пријатељ, сестра, нечије дете. Сви смо ми деца ове наше драге Србије, Србије која захваљујући нама пропада. Кажем нама, не нашим претходницима, јер ми сами креирамо такву судбину. Ми сами допуштамо да спавамо чврстим сном док се око нас урушавају зидине наше, некада надмоћне, тврђаве.

Ово одрастање кроз које пролазимо, не само као појединци, већ као цела нација, ја уопште не схватам. Не схватам зашто допуштамо да нам дадиље буду непријатељи, да нам учитељи буду они који су нам одузимали животе, да нам пријатељи буду они који нас из дубине душе мрзе. Успоставе нам они лепо диктатуру, завежу нам и очи и руке, а нама само преостаје да се молимо да што пре одрастемо, па да се тој тиранији супротставимо!

Ивана Јоловић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Врању (Фото сервис ДС)Могу ли да вас замолим да сви који сте вечерас овде, а имате неки проблем, подигнете руку? Схватили сте, зар не? Треба имати храбрости па признати да нешто није у реду! Знате, ја свакодневно чујем на десетине празних обећања. Слушам редовно о корупцији, сиромаштву, дестимулацији младих. Зар смо слепи да не видимо шта се око нас дешава? Зар смо глуви да свакодневно на вестима не слушамо о смрти, злочинима и корупцији? Зар смо неми да не подигнемо глас и јасно кажемо ДОСТА?! Доста диктатури, нетолеранцији, неодговорности. Доста болести, глади и сиромаштву. Доста, јер заиста је превише кукавичлука и неправде. Није довољно да само неко од нас пусти глас. Морамо то сви заједно учинити. Због лепше садашњости и сигурније будућности. Због наших предака, наших породица, због све српске деце. Оне деце која умиру због немаштине и немогућности државе да им помогне, оне деце која живе у нехуманим условима без струје, воде и огрева. Оне деце која, ако овако наставимо, неће имати баш никакву будућност.

Па, како нас није срамота да изневеримо и њих и себе? Да се предамо и допустимо да непријатељи газе божуре на нашем Косову? Оне божуре који су заливани проливеном крвљу српских јунака. Оних којима је отаџбина била милија и од живота, којима су задавали смртне ударце, а који су, попут феникса, из сваке борбе излазили поноснији и јачи.

Дијагнозу за ову изнемоглу нацију поставио је диван човек. Онај који није више са нама. Отворио нам је очи, одвезао руке, а због храбрости и поштења кажњен је смрћу.

Дошло је време да човек проговори и обећа и себи и другима да ће променити свет прво мењањем себе!

Пустимо глас и пуним српским срцем, баш онако како само ми знамо, јуначки и часно као наши преци, пођимо у коначну борбу! Борбу у којој ћемо напокон заједно као свети народ разбити предрасуде, где ћемо последњи откуцај срца посветити борби за боље сутра, за лепу реч и осмех на лицу српског детета.

Па да обећамо да ћемо поред тог истог срца до последње секунде борбе носити грб, обавијени у најлепше боје часне српске заставе, поносно слушајући онај звук који сједињује наше душе, звук химне српскога рода. Да ходамо уздигнуте главе и представимо свету праву слику Србије, земље у којој су поштовање и родољубље приоритет. Па да обујемо своје опанке и ставимо шајкачу, бацимо пушку која нас годинама стеже око врата и стабилно и уједињено кренемо пут Европе!

Даме и господо, честитам! Отворили сте очи!

(Ивана Јоловић, победничка беседа, Врање, 1. марта 2014)