ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Сенка Николић: Мит о Сизифу

- A +
Сенка Николић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Кикинди (Фото сервис ДС)Кикинда, 2. марта 2014.

Ја живим, заправо трудим се да преживим, у Србији.
Живот у мојој земљи често поредим са једним митом, митом о Сизифу.
За Сизифове муке нема краја на видику, нити су им крај богови предвидели.
Такође, у том мучном константном гурању камена не проналази се ни смисао, ни значење.
Ако на тренутак уклонимо појмове богова, раја и пакла, тада смо остављени сами са доживотном борбом коју ћемо на крају ипак изгубити.
Смрт не долази као ослобођење од наших борби, већ као негација свега што смо постигли властитим трудом.
Свесни смрти и тога да смо сви ми поражени, поставља се питање: можемо ли бити срећни?
Можемо, јер живот није апсурд. Апсурд је живот. У овом свету појединац се мора суочити са ограничењима властитог знања.

Имам већ 20 година. Јесте, већ.
Одрасла сам у породици где сам одувек имала право на сопствено мишљење.
Родитељи су ме учили да им кажем и оно што бих прећутала, али ми нису рекли да право на сопствено мишљење заправо не постоји нигде изван наша 4 зида, бар не данас.
Учили су ме да не смем туђим успесима приписати моје неуспехе.

Сенка Николић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Кикинди (Фото сервис ДС)Ја знам шта је то васпитање. Ја знам шта је то труд.
Ја знам шта је то вредност. Ја знам шта значи бити цивилизован. Ја знам шта је значење речи урбано. Знате ли Ви?
Ја знам да није тешко бити фин, али исто тако знам да је тешко постати фин.
Ја знам... Ја знам да популизам није оно што заступам, јер ја нећу да привучем пажњу, ја нећу да обећавам нереалне бенефиције, ја нећу да вређам, ја нећу да вичем, ја нећу да повређујем, ја нећу да лажем.
Ја хоћу да пружим, да помогнем, да отворим нови пут.
Да срушим стари мост, јер нас повезује са не тако блиставом прошлошћу, и изградим нови.
Ја нећу да корачамо у месту. Ја нећу да нацртају круг и заробе нас у њему.
Ја нећу да бирам стране, ја хоћу да у оптицају буде једна и да на истој будемо сви.
Ја нећу да разликујем тебе и њега.
Ја нећу да ме се плашиш.
Ја нећу да мислиш да ћу успети да променим тебе, њега, њу и мене за један дан.
За добра дела потребно је време. А за исправљање лоших пуно времена.
Хајде да заједно исправимо грешке? Хајде да преузмемо одговорност? Зашто је се сви плашимо?
Волимо ли живот? Волимо. Немојмо онда траћити време, јер од времена је састављен.
Зашто је од свих створова на земљи, само човеку дато да замрзи свој живот?
Зашто идемо наоколо и причамо како нам је свет дужан живот? Није нам дужан ништа, јер је настао први! Дужни смо ми њему!

"Не успевајући у припремама, припремате се да не успете!"
Ја сам се припремала извесно време да станем овде пред Вас и да Вам испричам своју причу, да Вас уверим и разуверим, да Вас упутим на себе, да ме чујете, слушате, саслушате и упамтите.
Пре него што сам дошла овде, рекла сам себи: "Ти желиш да победиш."
"Стани. Ухватила си саму себе.
Па тргни се.
Годинама ти разни људи причају приче, и тек сад, на сопственом примеру, видиш да се и они као и ти припремају, да пред огледалом вежбају, да корачају, и нервозно пуцају прстима, круже и вичу, да би победили.
Не да би помогли, уредили, обезбедили, изградили, побољшали, изгладили, него ДА БИ ПОБЕДИЛИ! И сад ћеш ти као и они?
Полако. Не можеш радити против свих, због себе. За добробит свих нас ти не смеш причати у једнини. И нећеш.
Непрекидним трудом, а не снагом и интелигенцијом, откључаћеш могућности. Ти нећеш да се такмичиш сама против свих.
Ти заправо уопште нећеш да се такмичиш.
Ти ћеш да се бориш, а у твојој борби нема страха од губитка и није најважније победити, важно је борити се, јер свака је борба победа, чак и она у којој губиш."

(Сенка Николић, победничка беседа, Кикинда, 2. марта 2014)