ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Душан Стевановић: Ко се мрака не нагледа, тај се светла не зажели

- A +
Душан Стевановић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу Ниш, 19. фебруара 2016.

Време је за поезију.

Кад је био мрак, кад је био мрак,
Појурио шврћан мастер,
Чак, чак, чак
Да ли га је преписао ил' га није преписао
То ни он сам није знао
Јер је био мрак,
Јер је био мрак.

Пре Светог Саве, каже предање, народ је воловима уносио светлост у куће, па Свети Сава начини народу прозоре како не би живео у мраку. Биће да се мрак у Србији запатио, а паучина на прозорима одомаћила. Стиче се утисак да мрак више никоме и не смета, дапаче измешали се људи и волови, па се више не да разазнати ко од мрака више ћара има. Ућари се у том мраку по која диплома, одбрани се и по који докторат, добауља се до неке фотеље, одшкрину се врата које канцеларије.

Заборависмо на Саву и прозоре, па кличемо мраку – нека је благословен, нека се 'иљади, нека траје, слава мраку и ономе ко светло угаси. И молитве почињаху: мрак наш насушни дај нам данас, и опрости нам светлост нашу, као што нам опраштају и владари наши. Мрак постаде ресурс и бренд наш најважнији. Сву снагу и све умење усмерисмо ка мраку: мрак за понети, мрак за код куће, медијски мрак, економски мрак, пољопривредни мрак, мрак за клечање, мрак за чучање, ружичасти мрак, државноударнички мрак, мрак за шврћане, мрак за поплављене, мрак за жележару, мрак за пензионере са попустом, мрак за грађане и сељаке, за професоре 4% мрака, за лекаре и осталу умишљену елиту 2%. Ко се мрака не нагледа, тај се светла не зажели.

Не знам како је осталима, мени је у том мраку постало и сувише мемљиво и загушљиво, притисао мрак, па не можеш да дишеш. Нису ме у школи учили да мрак може постати ичији бренд, напротив. Учили су ме да се мрака чувам, а да светлост славим и мотивишем. Учили су ме да бирам, и да је слобода у избору, и у непристајању на мрак и понижење.

У земљи мрака се у идеале не верује. Тужне ли земље у којој идеали не покрећу, а шибицари коло воде.

У мраку, стварни живот је замаскиран статистиком и теоријским доказивањем како нам је баш добро. Хоћемо ли статистиком да градимо нове чардаке? Господо, ни велики Рим није саграђен у мраку. У мраку је срушен! Међутим, није мрак крив што не смемо да се осврнемо уназад, и што не бацамо поглед ка будућем светлу. Ми смо ти који можемо да одшкринемо прозоре. Генерације младих који имају знања, и које време могу да сагледају као целину. Па није ово довека и за навек. Људи спремни за изазове, за нове победе и искуства, који померају границе и пишу нову, светлију страну српске историје.

Желим Србију широм отворених прозора, желим Србију испуњену знањем, у којој ће незнање бити свезано. Једна једина свећа, говорише мудрији од мене, у стању је да умањи таму у великој дворани. Али не постоји количина мрака која може угасити пламичак свеће. Чак и када би се мрак ширио, то не би имало утицаја на светлост коју исијава. Дакле, засветлимо. Нека нас инспиришу мудрији, има их. Само их не видимо у општем мраку.

Зашто не бисмо кренули изнова? Не испочетка, то су сви пробали. Изнова, значи од нечег новог. Мотивишимо светлост. Улажимо у знање како не бисмо воловима изнова уносили светлост. Не може Србији нико толико да науди колико може лош образовни систем. Неопходан нам је покрет, јасна визија, прецизна мисао и неисцрпна идеја о узлету, о неопходности промена и усавршавања. Престанимо да стимулишемо нераднике, нису нам потребни послушни и подобни, већ способни и умешни, људи који неће штедети себе, а забушавати државу. Престанимо да говоримо како је све хаос и бесмисао. Немојмо устукнути пред злом и неподопштином, немојмо ћутати онда када треба да проговоримо, делајмо кад је неопходно делати, помозимо кад је помоћ потребна. Потребни су нам нови Прометеји и лучоноше. Потребан нам је рад, одлучност, племенитост и вера, да бисмо победили мржњу, лењост, цинизам и празно мудровање. Потребно нам је знање, да бисмо победили незнање. Знање и поштење које ће бити бренд једне лепше и смисленије Србије. Потребна нам је промена – светлост. Господо, варница је у вашим рукама.

(Душан Стевановић, победничка беседа, Ниш, 19. фебруара 2016)