ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Милица Стојановић: Знање је највеће богатство

- A +
Милица Стојановић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ВрањуВрање, 25. фебруара 2016.

Питам се шта је боље? Проширивати своје видике и своје знање или остати у незнању и дозволити да систем у држави, друштву манипулише тобом? Живим у малој средини. Провинцији на југу ове наше јадне државе. Као што многи кажу: "Што јужније то тужније". Има истине у томе. Људи у овој нашој земљи су заостали. Живе у прошлом времену. Једино што их занима јесте трачарење и испијање кафе. Ако си имало успешан у свом послу и добро зарађујеш, одмах си проглашен за криминалца. Кивни су и љубоморни на успешне људе. Није све тако црно, ипак постоје младе наде које желе бољи живот у овој земљи.

Ја сам одлична ученица 3. разреда природно-математичког смера у мојој општини. Већ би требало да одлучим шта желим бити у животу и шта желим од свог живота. И знам! Желим завршити права. Али ево већ проблема при самом спомињању овог факултета. Наилазим на неодобравања, првенствено од своје мајке која ми каже како је наша земља у заостатку за осталим светом 50 година а пуна је правника. Што би она рекла: "Има их на сваком ћошку". Желим да завршим факултет с којим бих сутрадан отишла одавде и боље живела. Тако данас размишља већина људи.

А зашто? Зато што је у нашој земљи велики проценат људи који су необразовани, који мисле да све знају, а у ствари ништа не знају. Е такви људи нам воде државу и управљају овом масом која 24 часа седи испред телевизора и прати ријалити програме и такмичења у певању. Чему нас телевизија данас учи? Девојке да будемо "клаберке" евентуално "старлете" са завршеним сумњивим факултетима и да се тиме хвалимо како смо академски грађани. Или ви момци да будете квази певачи криминалци. То су данас, нажалост, најплаћенија и најпопуларнија занимања у нашој земљи.

Где је "Невен" чика Јове Змаја? Где нам је емисија Бранка Коцкице? Где нам је чика Раша Попов? Уз њих сам на моју срећу ја одрастала а то је данашњој деци ускраћено. Где су нам писци? Где су глумци? Где су људи који јесу академски грађани? Ја ћу вам рећи. Одлепршали су из ове земље. Отишли су, у земљама су где се цени знање а не то ко су ти родитељи. Где су нам деца и студенти који су високо рангирани на државним такмичењима из многих области (математике, физике итд)? Зашто се у ту децу не улаже? Где је држава да помогне тим младим људима и да их финансира? Него када постигну одређене резултате говоре како је то напредак државе и њена заслуга и тада одвоје који динар чисто да замажу очи овом нашем народу. За те младе људе нема места на балкону Скупштине. Људи се само затупљују. Свађају се да ли нам је премијер добар или лош, да ли треба више да се смеје или не.

Људи! Окрените се себи! Када се свако посвети себи и почне да улаже у себе, да проширује своје знање, да проширује своје видике и погледе на свет, тек тада ће ова земља доживети напредак. Као што је Ђинђић рекао: "Ако желите да промените свет, почните од себе". До тада ће људи живети у незнању са повезом преко очију. А они који одударају из ове групе беже из земље. Зато, за коју годину нећемо имати ни добре хирурге ни професоре јер смо их пустили да оду. И даље ће нам државом управљати људи са фалсификованим дипломама или дипломама сумњивих факултета.

Управо овакво стање у младима који желе нешто да постигну у свом животу изазива разочарење. Ја сам у својој 18. години одлучила шта желим и од тога нећу одустати! Не желим бити ни клаберка ни старлета, желим бити угледна и цењена правница па ћу, надам се, своју срећу потражити следеће године на Универзитету у Бечу. Јер ја као појединац у овом мору незнања не могу пливати. Упамтите, знање је једино и највеће богатство које нам се не може одузети! Зато га проширујте из дана у дан све више! Знање је моћ!

(Милица Стојановић, победничка беседа, Врање, 25. фебруара 2016)