ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Никола Вукић: Желим да знам, али у Србији

- A +
Никола Вукић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КрагујевцуКрагујевац, 27. фебруара 2016.

Hi, I am looking for a job. Ich bin auf der Suche nach einem Job. Jag letar efter ett jobb. Estoy buscando un trabajo. Ech sichen eng Aarbecht. Dober dan, Iščem službo. Добар дан, тражим посао. Ово последње ми некако најтеже да изговорим, вероватно јер га најбоље разумем. Свестан сам колико данас те речи у Србији не значе ништа. Још кад бих и диплому пружио на увид, видео бих колико је теже ову реченицу изговорити на матерњем језику, а не на енглеском, немачком, шведском, шпанском.... Можда се зато и трудим да је изговарам на језима које мање разумем...

Као мали, био сам прави сањар, као и сви који се сећају кад су били деца. Сањао сам да будем астронаут, ватрогасац, полицајац, судија, научник, учитељ. Ја и данас сањам, верујем као и сви ви овде. Међутим, данас сви сањамо неке друге снове, порасли смо, желимо више, желимо даље. Сви ми желимо да остваримо неке снове. Ја сам сањао на свом језику, верујем и ви. Складно томе, није ми падало на памет да снове остварујем на другим језицима.

Међутим, као што народ каже, враг је однео шалу.

Ево, већ месецима покушавам да научим ове пусте реченице, да нађем негде преко гране неки посао. Млад сам човек, родитељи ми кажу да учим, да завршим факултет, па да се запослим. Али ја некако, гледајући свог старијег брата дипломираног инжењера који већ пет година виси на бироу и нисам спреман да се упустим у тај подухват.

Морам још нешто да вам признам, ово размишљање о одласку из земље ме, најискреније, убија. Десетак другара је већ негде тамо, појма немам шта је са њима. Једино се са Марком чујем. Он је доктор у Немачкој, ужива. Мада неће то да призна, зна како је мени овде тешко, па и не воли да прича пуно како му је тамо лепо. А ја... ја знам да он живи свој сан... наравно на свом језику, али у туђој земљи. Није он то желео, не жели то ни тридесет хиљада људи који сваке године оду из земље... Некако је све стало, некако смо се и ми уклопили у ову утопију. Све нас мучи, све нас убија, све нас нервира... а опет, ништа не радимо да то променимо.

Пре пар дана Британски магазин Гардијан објавио је: Свет је на пољу науке у последње четири године напредовао колико и у 20 година пре тога. Не знам да ли да се радујем или да плачем. Радовао бих се јер знам да је сигурно у тим научним успесима учествовало много људи који су у Србији рођени. А и плакао бих. Пуно је високообразовних наших људи који су отишли да раде у иностранству. Они мењају Свет, али далеко од своје Србије.

Србија... она остаје ту где јесте, а многи су продужили даље. Није ни она крива, а нису ни они што одлазе. Данас је у Србији срамота рећи да знаш, а врлина је не знати. Зато сам и дошао овде, да пронађем своје место где ме неће бити срамота да знам. Да знам да желим више, да знам да желим боље. Да знам да је ово много лепа земља, а много ружна држава. И зато вам хвала што ми дајете прилику да кажем да знам и да хоћу. Хоћу да идем напред, не желим да стојим у месту.

Ипак, можда на крају и не одем из ове земље... мучи ме то... коме остављамо ову земљу? Ако одем ја, ако оду Филип и Марија, плашим се... неће имати ко да остане. Иако ме многи виде као песимисту, ја се трудим да верујем да још увек није касно. Да још увек нисмо изгубили битку. Да ће доћи нове и младе генерације, које могу да направе ту разлику. Разлику у односу на оне којима овај систем вредности одговара. Исти систем који руши нашу земљу.

Докле ћеш Катилино злоупотребљавати стрпљивост нашу? Докле ће нас изигравати то твоје лудило? Докле ће се разметати та твоја необуздана смелост?

Зашто смо дали шансу онима који не знају? Да, све вас овде прозивам, зашто? Зашто што смо прихватили незнање као врлину? Не тражите одговор од мене, ја га немам. Одговор је у свима нама појединачно...

Кад погледам мало боље... млад сам ја, није ни за мене касно. А ни за Филипа и Марију... не би било фер да одемо а да нисмо ништа покушали.

Ако ми се и ви придружите и желите више и боље, желите да знате, а не да не знате... Можда и останем у овој Србији, као и ваша деца, браћа, сестре, пријатељи, Филип и Марија.

(Никола Вукић, победничка беседа, Крагујевац, 27. фебруара 2016)