ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Вања Ковач: Верујем, дакле постојим

Вања Ковач, победница такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића (Фото: Ненад Стојановић) Београд, 12. марта 2015.
Параћин, 9. марта 2015.
Београд, 4. марта 2015.

Постоји у Србији најмање један човек који је срећан јер нам је толико добро да га је срамота. Ја нисам те среће. А ви?

Али, шта је уопште срећа, осим радости моје мајке што ме има, оног олакшања које осетимо кад угасимо Дневник и поноса када после више сати упорног чекања држим у руци карте за позориште?

За великог Сократа циљ живота је срећа. Није се поколебао ни онда када је због лицемерја својих суграђана, у сред демократске Атине, оптужен за кварење омладине и вређање богова, морао да испије отров. Сократа више нема, али многи наши душебрижници тврде да су и млади у Србији заражени Сократовим вирусом, искварени, јер жуде за својом срећом и бољим сутра.

Није добро живети, него добро проводити живот, говорио је Сенека, чувени римски стоик, сенатор и конзул, Неронов учитељ, који се убио по наређењу свог врлог ученика.

Декларација независности међу основна људска права убраја потрагу за срећом, а Декларација права човека и грађанина напомиње да се сви људи рађају слободни.

Опширније...

Игор Мишуровић: Ово је земља за све наше људе

Игор Мишуровић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Смедеревској Паланци Параћин, 9. марта 2015.
Смедеревска Паланка, 17. фебруара 2015.


Даме и господо, другови и другарице, и остали који се другачије осећају. Пре свега хтео бих да вам се захвалим за неколико ствари: "Хвала вам за хлеб и воду, истина за остало немамо, али за то имамо. Хвала вам за живот који је сан, за нас, док га други живе. У име свих нас из деведест и неке, хвала вам за детињство у подруму и звукове сирена и бомби. Хвала вам за боре и проћелаву главу у двадесетој. Хвала вам за Мегатренд и остале приватне факултете, јер одакле би добијали дипломе ови који не успеју да заобиђу пријемни за државне. Хвала вам за биро, јер где бисмо ми који ћемо једног дана завршити државне факултете имати загарантовано место. Хвала вам што нас глумце, писце, лекаре и просветне раднике ипак плаћате иако смо ми за вас само паразити. Хвала вам што сте укинули порез на кич, па можемо да уживамо у блаженим звуцима новокомпонованих песама. Хвала вам што нам децу делите по вери и што се више не приказују Шиља, Том и Џери. Хвала вам за кадије, хвала вам за судије, за диктаторе и аутократе, хвала вам у име нас што нас не видите из ваших вотеља, у име нас којима сте бацили пола живота."

"Зашто сте напали пендрецима, сузавцима, бакљама, каменицама, министри? Министрy, излазите, пустите нас да сами земљу уређујемо! Не чују, они укуцавају наше кости, фарбају нашом крвљу, износе из наших срца намештај стари неподношљиви министрy, њих тридесет на сваком од нас седе. Доћи ће, кажу, чувен гост, ловиће маглу по шумарцима, са твојом ће се кућом сударати, мора да буде као из бајке, ево вама огледало, чешљајте смех у њему, лице вам је подупрто железном тугом, министри. Министрy, шта сте учинили, то није наша земља, то наш гост није, то више нисмо ми."

Опширније...

Евелин Бакош: A megoldás bennünk rejlik! Решење се крије у нама!

Евелин Бакош, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Сенти Инђија, 10. марта 2015.
Сента, 15. фебруара 2015.

A megoldás bennünk rejlik!

Idestova 20 éve élek Szerbiában. Születésemkor megörököltem apám végtelen szabadságvágyát és anyám elfojtott hazaszeretetét. Ezekkel az erényekkel igyekszem talpon maradni itthon, a hazámban, ahol sokak szerint már-már lehetetlen.

Sok helyen jártam már, mert hajtott a megismerés vágya. Fiatal koromra beutaztam fél Európát, és sok mindent megtapasztaltam. Megtanultam, hogy nagy a világ, hogy egyetlen kis zugából nem lehet belátni az egészet, hogy mindenütt van jó és van rossz, és hogy máshol sem egyszerűbb sikeresnek lenni!

A plakátok, a reklámok, az újságok, a híradók mind-mind azt sulykolják belénk, hogy itt nem lehet élni, menj el külföldre, teremts új otthont, hiszen csak ott lehet élvezni az életet. Ez a XXI. század trendje. De ez nagy baromság.

Опширније...

Нађа Лазаревић: Мати, немој плакати!

Нађа Лазаревић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Ужицу Инђија, 10. марта 2015.
Ужице, 21. фебруара 2015.

Волите ли ви нашу Србију? А Ви, госпођо? Ви, иза? И ја је волим. Мила наша мати. Волим када "проспе" осмех на моје лице, када осећам топлину њених груди. Само, последњих деценија, мама нам је несрећна. Прошле године у мају, ронила је силне сузе. Била је тешко болесна. А колико ју је тек несрећа "прегазило". Мислим да је остала без деце коју је одгајила уз пуно пажње, образовала и волела као зеницу ока. У црнини је. Колико ју је тек деце напустило, кажу, мајка их заборавила. Пре неки дан сам лично присуствовала свађи маме и једног сина. Хоће да иде, каже, овде нема ништа. Ни посао, ни живот; само патњу, бриге и неправду. И отишао је. Она му је спаковала погачу, мало кајмака и пар шљива. Рече: "Да ти се нађе међу вуковима и лисицама". Јеца већ трећи дан, тугује! Неки је проклињу. Нађе се неко да је воли, па је загрли, теши, љуби јој руке. Она ћути. Гледа замишљено у даљину.

У каквој ви Србији живите? Шта вам је тренутно на уму? Да ли сте платили рачун за прошли месец? Је ли скупа струја; а вода? Је ли ово Србија коју сте градили? Не баш. Чини ми се да смо стигли до другог спрата, док нам се темељ урушио, а кров спао. Да је свако од нас дао једну праву "циглу" и поштено, без варања, учествовао у градњи, крајњи продукт би био невероватан. Садашње стање би било солидно, ако не, и задовољавајуће. Ја нисам задовољна. Нисам. Нисам задовољна животом који ме чека овде, људима који воде земљу у којој живим, као ни вредностима које нам се намећу.

Опширније...

Татјана Токовић: Усудите се говорити!

Татјана Токовић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду Инђија, 10. марта 2015.
Београд, 24. фебруара 2015.

Стојим данас овде, пред вама, као примерак угрожене врсте људи, као огранак хомо сапиенса, сапиенса у ком је тај један усамљени хомо успео да се избори са два сапиенса. Фројд је та два сапиенса назвао механизмом мењања социјално неприхватљивих нагона у друштвено прихватљиве активности. Ако је веровати Фројду, ја сам једно неартикулисано створење са грозоморним признањем пред собом.

Даме и господо, ја сам говорник. Ја сам примерак који је одбио метаморфозу у друштвено прихватљиву креатуру и решио да говором сачува достојанство свог хомо-а, јер по бићу се кућиште препознаје. Сопственошћу свој дом правимо. А шта би Фројд рекао о онима којих у свом кућишту нигде нема?

Питате се како је могуће да сам се усудила да говорим против величанственог Фројда? Или је можда боље питање, како је могуће да ви нисте? А камо среће да је само о Фројду реч. Не говорим ја о мудром и промишљеном ћутању великих мислилаца чија се вредност могла у златним полугама мерити. Овде је реч о оној врсти ћутње као својеврсном виду кукавичлука, полтронизма, штавише. Ради се о оној ћутњи која попреко гледа и на борбу за сопствену правду, јер не дај Боже да се понегде открије да смо људи од крви и меса... А зар то није противно и самој природи која је озвучена гласовима интегритета.

Опширније...

Владимир Поповић: Ја нисам крив

Владимир Поповић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото: Ненад Стојановић) Инђија, 10. марта 2015.
Београд, 4. марта 2015.

Хајде да разговарамо конкретно. Ко нам је данас крив??? Ево ја ћу први да почнем, мени је крив жири!!! Шта год да данас одлуче они су криви, па нисам ваљда ја крив. Добро, добро, ако не жири онда ви сви, ено они позади се смеју, ови овде причају, овај се игра телефоном, људи збуњујете ме, стварате ми трему и после ја крив, свашта. А ако нисте ви криви, онда неко сигурно јесте, можда родитељи, зову ме сваки дан, можда девојка, константно тражи пажњу, можда пријатељи, желе да сам ту за њих, можда ја, не, не, ЈА НИСАМ КРИВ!

Позната вам је ова прича, слушамо је свакодневно у превозу, на послу, у школи, код куће, на улици, прича је иста, али су актери различити. Помињу се ту неки професори који нас мрзе, незахвални шефови, љубоморне жене, неверне девојке, пријатељи који су нас издали, актери су различити, али је епилог исти, ја нисам крив. Па, како бих вам рекао, добро дошли у Србију, земљу недужних криваца, земљу људи који седе и чекају, један мој пријатељ би рекао, и нечем се надају.

Постоје и они вреднији који се моле "Боже помози, ко ће нам помоћи ако нећеш ти", моле се, али и даље седе и чекају. Знате, Србија је земља чекања, овде се чека у реду, чека се у пошти, чека се плата, чека се пензија, чека се неко боље сутра, чека се неко лошије јуче... али се само седи и чека.

Опширније...

Милица Стојковић: Није то ништа страшно

Милица Стојковић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Крагујевцу Параћин, 9. марта 2015.
Крагујевац, 5. марта 2015.

Часни суде,

Ја овде нисам да критикујем систем, овде сам да одбраним једно дете. Наиме, дете је доведено пред суд зато што је одлучило да промени религију. Треба да се запитамо да ли се суди детету, зато што је прекршило одређене устаљене норме или зато што се ми плашимо онога кога не разумемо. Да ли судимо дететовој слободи мишљења или сопственом страху?

Ваш свет, господо традиционалисти, је свет позоришта где се радња одиграва само унутар зидова Ваше цркве. Енглеска црква је још у 13. веку схватила да ће изгубити све своје вернике ако не дозволи позоришним представама да се развијају ван њених зидина. Једно од њене деце био је чувени писац Чосер, кога су пустили да слободно размишља и то је био почетак пута ка најблиставијој ери енглеске историје. 800 година касније, ми још увек нисмо у стању да дозволимо нашој деци да самостално стварају сцену свог животног позоришта и да тако дамо прилику нашој земљи да се развија.

Уважена господо, запитајте се где лежи клица Ваше несигурности и страха од онога што се развија, што се разликује од Вас и што тежи ка вишем циљу.

Опширније...

Александра Поповић: Време је да се пробудимо!

Александра Поповић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Владичином Хану Параћин, 9. марта 2015.
Владичин Хан, 28. фебруара 2015.

Знате ли шта ја видим када затворим очи? Видим једног дезоријентисаног чобанина који предводи стадо оваца. Овце, јадне, знају да чобанин нема појма куда иде, али га све прате, немају моћ говора.

И кад једну такву слику видим ја се, знате, сетим свог народа, који стално прати неке чудне људе који су одиста неодољиви у речитости, али ипак тако сиромашни у акцијама. Беспоговорно се слушају њихове идеје, јер нам је речено да ће нам само данас бити тешко, а већ сутра боље, само то сутра никако да дође. Галопирајућим кораком идемо кроз реформе, а мени се чини да срљамо у пропаст.

Ви који и даље желите да будете млитаве марионете у рукама људи чија су уста пуна патриотизма, обећања, инвестиција, а џепови страних валута, идите и даље за њима. Трчите! Срећан вам пут и јавите докле сте стигли!

А Ви остали, пробудите се! Чујете ли ме?!

Опширније...

Јелена Раденковић: Буди бољи човек, за бољу Србију!

Јелена Раденковић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Лесковцу Лесковац, 3. марта 2015.

Знате, ових дана смо имали посету, комшију Милана. Комшија Милан је човек који болује од благе менталне заосталости, неписмен је и живи на рубу егзистенције у малом селу са мајком о којој води рачуна. Летос је радио у хладњачи, каже он, зарадио фино, али крушке... како лепе крушке, а ни једну не сме да однесе мајци. Остаће без посла. А његове колеге преко ограде пребацују џакове воћа, без отказа, без проблема.

Колико сам само пута чула овакве приче, да више и не реагујем на неправду. Овде сам остала залеђена и скамењена, али не неправдом. Поштењем. И осећајем срама који ме је обузео. И зашто ја, побогу, осећам срам и нелагоду пред овим човеком?! Можда јер ми је пред очима листа изговора у којима друге кривим за своје незадовољство, док преда мном стоји човек добродушан до сржи, пун воље, који не криви и не прозива друге. Чини добро без очекивања услуге за узврат. А притом, човек који живи у земљи која је појела целокупну толеранцију за оне који су попут њега, у земљи у којој он доживљава ругање и подсмех кад год изађе на улицу.

И онда се запитам, у шта смо се претворили? Није ова земља постала оваква туђом кривицом. Постали смо лоши људи, огорчени, својом огорченошћу разједамо своје домове, а напољу ћутимо, јер се никада није исплатило бити другачији. Као у Домановићевом "Мртвом мору". И то слушам свакодневно, а видим да кћери не иду даље од својих мајки, и синови не иду даље од својих очева.

Опширније...

Никола Станковић: Чекање на снове

Никола Станковић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Сремској Митровици Сремска Митровица, 1. марта 2015.

Шта је заједничко свим људима у Србији? Сањање и чекање. Чекање на посао, плату... Од момента када дочекамо прву плату почиње чекање прве пензије. У периоду између прве плате и прве пензије, ми чекамо. Чекамо у бесконачно дугим редовима, бесконачно дуго и таман кад помислимо да је чекање готово одемо у пошту да платимо рачун за телефон, и тамо све испочетка. Тако цео живот.

У чекаоницама углавном читамо, углавном новине, у новинама углавном хороскоп и читајући га верујемо му више него било коме на свету, више него себи. Једног уобичајеног дана седео сам у чекаоници, посматрао бесконачно дуг ред, читао хороскоп, веровао му, хтео сам да подвучем један део из тог текста који би ми много помогао у животу, или бар за тај дан пошто је хороскоп био дневни. Окренуо сам се да дохватим оловку из ранца који је висио на наслону столице на којој сам седео. Случајно сам погледао и видео да је на наслон урезано "Сваки човек властитом руком исписује своју судбину". Толике године седим на истој столици а тек сад сам то приметио. Тада сам престао да верујем хороскопу. Погледао сам око себе и схватио да је Србија једна велика чекаоница од 83.000 километара квадратних, где људи граде свој живот према хороскопу који нам је наметнут. Свакодневно чекају нови број листа "Европа" да прочитају какав ће им сутра бити однос са братом из Русије, или да ли ће их тетка из Немачке примити у своју кућу.

Опширније...