ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Александар Боричић: Сам свој водич

Александар Боричић из Новог ПазараУводни део

  • О политици
  • О људској мани да се често не иде испод видљиве површине света
  • О ономе што смо научили након десет година тамничења
  • О демократској игри и игри демократијом
Проблеми наше политичке свакодневице

  • О неумереном национализму
  • О питању државног оквира
  • О корупцији
  • О питању сиромаштва, стабилности и сигурности, економског напретка и просперитета уопште
  • Народ ове државе не дели преокупације своје политичке елите
Завршни део

  • Сами смо своји водичи
  • Сами смо криви за своје неуспехе, али не испаштамо сами
  • О борби за физичку и духовну слободу и значају самоиницијативе

Сања Димитријевић: На добром путу

Победници такмичења у Ужицу Сања Димитријевић, Владимир Курчубић и Сања ПанићНадам се да сте и ви јутрос устали као и ја, и рекли - још један добар дан је пред нама. Само, ја сам јутрос имала још један разлог више да нагласим ДОБАР ДАН. А разлог је тај што ја сада стојим овде, пред вама, и што имам ту могућност да вам кажем оно што већ дуже време желим. Делујете ми као културни људи, тако да ћете ме свакако саслушати, и унапред хвала на томе.

Али, из једног разлога смо сви данас овде - зато што сви волимо ову нашу земљу. А све се плаћа, па и ова љубав. Зар смо случајно овако претерано сурови, овако претерано мекани, разнежени и тврди, весели и тужни, спремни увек да изненедимо свакога, па и себе?! Али, битно је да нама није свеједно! А кад нам није свеједно - значи да смо поштени. А кад смо поштени, онда свака част нашој лудости, што би рекао Меша Селимовић.

Али, зашто да без разлога пуштамо да живот прелази преко нас, и мимо нас. Ни са ким се историја није тако грубо нашалила као са нама. Стали смо на пола пута. До јуче смо били нешто што данас желимо да заборавимо, са нејасним осећајем стида због порекла, кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад. ГРЕШКА!!!

Једино ако јасно сагледамо прошлост, можемо видети да смо МИ, управо такви какви смо - далеко одмакли! Да смо кренули једним добрим, правим путем. Не мислим ту на овај прави асфалт којим ходамо, да се разумемо. Морамо се сетити редова, инфлације, необразовања, незаинтересованости, одбачености и подругивања свему што се издвајало из тог мртвог мора... А данас? Редова нема, инфлација је неупоредиво мања, сваки дан се отварају нови факултети, колико је нас данас овде... Чега да се стидим када моју земљу представљају Биљана Србљановић и Александра Ковач?

Сања Димитријевић из УжицаПа, како онда да не будем оптимиста, и да мислим да ћемо МИ стићи далеко? Нека свако од нас пронађе оно у чему је најбољи, и нека тај свој потенцијал искористи. Нека се свако од нас једно време одрекне уживања, одмора, нека дâ све од себе, нека ради, буде истрајан у томе, нека доврши започето. И зато верујем у нас! Нема везе, крећемо се споро, али идемо! Коначно, ништа велико се није одиграло брзо - еволуција је таква! Јер, историја се понавља, успеси и падови се циклично смењују и никад ништа није било идеално! То је само привид.

Они који су рођени 1980. године. Када су били четврти разред средње школе, као ја сада, размишљали су у марту 1999. да ли ће бомбардовања бити, хоће ли добити војни позив, хоће ли дочекати сутра...? И сваки пут су се радовали новом дану! А ја у четвртој години гимназије, у марту месецу, осам година касније, имам "велики проблем", а то је да ли да упишем економију или права, да ли за матуру да обучем хаљину или панталоне...

И зато МОРАМ сваког дана да имам вољу, као и сви ми, да урадим нешто боље! Отац се вратио са службеног пута, па смо коначно изашли из Андерграунда! На нама је да Србију спасимо Дома за вешање и докажемо ону чувену мисао - ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО!!! Јер, верујте ми, немојте бити малодушни - из много већих криза смо изашли, па зашто онда овде и сад да се зауставимо? Ако данас не успемо, једини разлог бићемо ми сами.

Покојни Зоран Ђинђић је говорио да је наш народ многе позитивне ствари започео, али неке није завршио. Највише средстава и напора је улагао у завршетак храма Светог Саве, чија је изградња започета пре више од 100 година. Желео је да то представља симбол наше истрајности и вере. Говорио је да Храм треба да буде завршен 2004. године. Нажалост, он 2004. годину није дочекао, али ми данас са поносом можемо да кажемо да смо привели крају изградњу храма Светог Саве, а то значи да је Зоран Ђинђић иза себе оставио наследнике који следе визију, а ти наследници смо ми!!!!

Ненад Киш: Садашњост особа са хендикепом

Ненад Киш из БеоградаХендикеп и инвалидитет, две су речи које у последње време често чујемо, иако нисам сигуран да велика већина оних који их употребљавају знају њихово основно значење. Зато се неретко догађа да се ове изузетно комплексне стране речи изрекну у погрешном тренутку и на апсолутно непримерен начин.

Својим наступом не желим да скренем пажњу на језичке, већ стварне недостатке, које особе са хендикепом код нас имају.

Тачно је да ћемо - ако данас не успемо - сами бити криви. За велику већину, ако не и све наше поразе и проблеме, криви смо само и искључиво ми, али нам је раније, а вероватно ће нам и данас одговарати, да кривце тражимо и пронађемо у другима!

Када је хендикеп у питању, кривица је на нама, јер не увиђамо да је особа са физичким, психичким или неким трећим хендикепом, једнако вредна као и она која га нема. Питање је само: како сјединити све таленте хендикепиране особе и усмерити их у правцу у ком ће збир њихових вредности надалеко премашити очекивања?! Ово кажем, јер сам сигуран да и особа са инвалидитетом у коју још увек гледамо подругљиво и са жаљењем, може дати велики допринос овом друштву, али мора радити оно за шта је образована и обучена.

Друштво ни данас то не види и не успева да сачини ваљану стратегију школовања, рада и нормалног живота особа са хендикепом које су - свидело се то нама или не - саставни део друштва у којем живимо.

Господине Председниче, хвала Вам што сте у време парламентарних избора од Републичке изборне комисије захтевали да чланови изборних комисија посете особе са инвалидитетом и тако им омогуће да гласају. Проблем је, међутим, у чињеници да се велика већина нас налази ван места пребивалишта и нема могућност да понесе одговорност за будућност земље којој припада. У своје, али и име других особа са хендикепом, захтевам од Вас да покушате да решите проблем о ком говорим.

Ненад КишЗахтевам дакле, да кренемо напред и наставимо наш енергичан, одлучан и неодложан пут који је започео човек, због кога смо се овде данас и окупили, а да се не би поновила ситуација у којој ми је један одлазећи министар рекао, како се за потребе особа са хендикепом праве посебне радионице у којима ће оне вршити ситније и лакше послове!

Као припадник популације о којој све време говорим, рећи ћу вам да то никада нећу прихватити, јер се нисам школовао двадесет година и завршавао два факултета да би ме неко стављао у било коју врсту изолације, јер то не захтевамо ни мој хендикеп, ни ја!

Желим посао у ком сам сигуран да могу дати пун допринос, али држава и даље мора стајати уз мене. Не може се понашати као да сам ја, или ма ко други, хендикепиран само док се школујем, мада бих изнад свега волео да је тако.

Држава је у обавези да нам осигура основне егзистенцијалне услове, јер особе са хендикепом нису у стању да раде сваки посао, али свакако имају право на породицу, пријатеље и сваки други вид социјализације и асимилације у нормалне друштвене токове.

Да сам у праву, потврдићу вам следећим примером. Моја маленкост данас има супругу која је при крају студија андрагогије, док нам наше породице помажу у одрастању петогодишњег Алексе, који представља моју, односно нашу највећу победу.

Апелујем, данас и са овог места, на све људе, да бар покушају променити, најпре своју, а потом и целокупну свест о особама са хендикепом, јер: "Ако данас не успемо - једини разлог смо ми сами".

Ненад Чечевић: Небо је граница

Ненад Чечевић из Ниша"Нада нема вјере ни у кога, до у Бога и у своје руке"
Његош

Из амбиса морских дубина људи су извадили потонулу лађу. И то не било какву лађу. Беше она познаница свих ветрова и морских струја, и понос и дика својих путника и капетана.

И у том послу, сви су се намучили. Колико су само труда и зноја пролили да остваре свој сан и врате лађу из морских дубина. Неки од њих и своје животе дадоше за овај смео подухват! Толико су чезнули да је поново виде како сече таласе.

А кад извадише лађу, сви са радошћу почеше да је оправљају и сређују, па поче да се изнова појављује та стара лепота којој је свака лука била отворена.

Прође неко време, кад, нађоше се неки који почеше красти са лађе све што се продавати може. Узеше даске и ужад, једра и ексере. Неки чак пробушише и труп лађе да виде има ли чега у потпалубљу!!!

Нађе се и пар њих који у свом заносу почеше да наговарају и убеђују друге како им неки делови лађе уопште и не требају. Веле: "то је баласт, бацимо га у море"!!!

Један помисли да би баш он требало да буде капетан, па се брже-боље завеза конопцима за кормило.

Почеше да падају предлози како треба намакнути топове лађи, па сваком ко их мрско погледа, или, не дај Боже увреди... плотуном по њима!

Речју, на лађи настаде закон да су неки једнакији од других, и да је вуцима дата слобода, а јагањцима... нека је бог у помоћи.

Ненад Чечевић из НишаЗар неће таква лађа потонути изнова?
Зар и они поштени путници који не слуте опасност неће потонути?
Кад вода груне у лађу и затруби сирена да позове све да се спаси лађа - зар неће бити доцкан?

А цела ова прича била би безначајна, да се, нажалост, сви ми не налазимо на тој лађи.

И шта нам је чинити?

Можда да затворимо очи и дигнемо руке од свега?
Можда да пустимо друге да одлуче шта ће са нама бити?
Или, можда, да развалимо и ово мало што остаде од наше лађе?

Ја кажем, НЕ!!!

Хајде да сада када је то најпотребније сви засучемо рукаве и сложно прионемо на посао. Једино заједно можемо успети. Ако то не урадимо данас, сада, ко зна да ли имамо уопште другу прилику.

Престанимо да кривимо злу судбину, светску заверу или космичку неправду. Криви смо ми! Криви јер нам није стало до нас самих, а такви, безвредни и сами себи, можда и заслужујемо потоп.

Битно је да имамо циљ, па, или ћемо пронаћи пут, или ћемо га сами створити. Другог нам избора нема.

Једино заједно, сложни и вредни можемо лађи поново удахнути душу и вратити јој стару лепоту и славу.

А тада ће нама и нашој лађи, једино небо на хоризонту бити граница!!!

Мада, колико знам... небо и нема границу.

Вујадин Шћепановић: Демократија и ми

Вујадин Шћепановић из Новог Сада- То је неизбежно.
- Ту ја ништа не могу!
- Ко мене пита!?

Да ли сте скоро чули овакве речи?

Постоји извесна тромост – лењост, ако хоћете, која је чврсто уграђена у само језгро нашег менталитета. Нешто склоно слегању раменима, одмахивању руком... Да ли је то део нашег оријенталног наслеђа, или последица недостатка истинске демократске традиције склоне спорењу и изазивању ауторитета? Не знам. Ипак, показали смо невероватну доследност у одбијању да решимо своје основне проблеме.

А они су огромни!

У процесу приближавања уједињеној Европи налазимо се на самом зачељу. И то у трци у којој су нам такмаци такви да је, уз дужно поштовање према нашим суседима, прави подвиг бити последњи. Претичу нас чак и државе тако скромног економског и политичког потенцијала, као што су Албанија и Македонија.

Суочавање са злочинима није отишло даље од преживања истих, изанђалих мотива о вечитим жртвама и дежурним кривцима.

Зашто је то тако?

Одговор:

- То је неизбежно.
- Ту ја ништа не могу!
- Ко мене пита!?

Деведесетих година смо живели у друштву које је политику својих вођа доживљавало као временску непогоду. Нешто ружно, опасно – чак, али нешто на шта се, једноставно, не да утицати.

О, како је дивно имати Вођу!

Вујадин ШћепановићЈедну маркантну, очинску фигуру која ће да води уместо нас, мисли уместо нас, па богами, помало и стреља уместо нас... само кад је то неопходно, наравно.

А тада је дошао Пети октобар. Наступила је демократија! Као друштво, преузели смо одговорност за своје поступке. Изгубили смо алиби диктатуре.

Ми смо постали ти који одлучују!
Изгубили смо право да окрећемо главу на другу страну.

- То није неизбежно!
- Ја могу!
- Ја се питам!

Будимо опрезни.

Демократија опстаје само дотле док постоји свесна и ангажована демократска већина, спремна да се супротстави. Демократски дефетизам, слегање раменима, клањање испразним ауторитетима, оно што је један француски писац у својим песмама називао "чучањем"... отварају друштвени простор у ком моћ појединца уме нарасти до деспотских размера.

Не заборавимо да нам се управо то, у континуитету, догађало све до успостављања прве послератне демократске владе под вођством др Зорана Ђинђића.

Сви који су спремни да се не ангажују, да не поступе по својој савести, а верују у демократску идеју, преузимају одговорност некога ко нечињењем дозвољава да се демократија у Србији, полако, уруши – од неодржавања!

Ово се нарочито односи на моју генерацију. На нас који смо довољно зрели да имамо своје мишљење, али и недовољно опрезни да га прећутимо. Будимо гласни! Чак и ако смо у мањини – а хвала богу, нисмо!

Не желим да ме упарађени ратни злочинци поздрављају са постера – скинућу их!

Не желим да слушам "Радоване сиђи са планине..." сваки пут када уђем у аутобус, протестоваћу, прекинућу ту представу!

Освојили смо слободу, али слободу вреди и сачувати. Демократија ће опстати само дотле, докле смо спремни да је бранимо!

Хвала.

Никола Аничић: Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами

Никола Аничић из Крагујевца- Просветлимо ходник коме је потребна светлост, а тај ходник је пут у будућност -

Некако сам смогао снаге да дођем. Због целокупне ситуације, моје тело и моја душа ионако крхки и сломљени, заиста тешко подносе сусрет са олујом данашњег времена и наше сурове, немилосрдне стварности. Питам се, и питаћу се, куда ово води? Хоће ли се, после оног страховитог дана после којег смо занемели, поново наћи Дон Кихот који се бори против ветрењача реалности. Убеђен сам да хоће. Морамо веровати у то. Не можемо дозволити да нам неко упропасти оно чему сви тежимо. Да нас спутава у идејама које сигурно можемо спровести у дела. А то је БОЉЕ СУТРА.

А то боље сутра не зависи ни од кога другог, до нас самих. Питам вас, да ли је проблем? Да свако од нас учи један сат више или да ради један сат дуже. Па да онда кроз десет година каже "Да, ја сам тај који је пре десет година поставио темељ своје куће у којој данас уживам". Јер ту сте ВИ, а ту сам и ЈА.

Погледајте људе око себе, осећате ли њихову зебњу и страх, изгубили су поверење у себе. Може ли се у њиховим очима пронаћи ма каква светла тачка? Једноставно нам је потребна снага за то. А ми смо извор те снаге.

Господо моја, нека млади људи наше будућности науче и заслуже своју оцену у књизи просека коју зову "индекс". И да "индекс" подсећа на лепе студентске дане а не на назив једне афере забележене у картотеци неке службе...

Никола Аничић...Извините што ја овако... али такав сам... сентименталан. Све доживљавам некако са бујицом емоција. Могу ли да вас питам? Зашто су нам у подне кафићи пуни? Зашто су нам у подне улице пуне? Е па господо моја драга! Пробићемо лимите, радићемо дуже, спаваћемо краће, али ћемо зато уживати у плодовима свога рада. Сигуран сам да ће бити боље. Имаћу више пријатеља, а мање непријатеља. Излазак у град ће бити пријатнији, студирање ће бити лакше. Да од нас отерамо паука који плете мрежу мрака. Да почнемо да верујемо у себе. Да се више радујемо, смејемо.

Испричаћу вам једну анегдоту. Мој пријатељ, Милан Петровић, заједно смо ишли у школу, заједно учили, заједно играли фудбал, заједно пили... А онда... када смо завршили гимназију, рекао ми је "Брате, ја палим из земље?!". "Зашто?", питао сам га. "Због чега да останем", рекао ми је, "када овде нема будућности". Замислите, као разлог ми је навео то што овде нема будућности! Сада је гастарбајтер у Немачкој. Знате ли шта значи гастарбајтер? ГАСТ је гост, а АРБАЈТЕР је радник! Ја не желим да будем гост у туђој земљи, желим да будем домаћин у својој! Желим да верујем да овде има будућности.

Пред нама је ходник коме је потребна светлост, а тај ходник је пут у будућност, пут у боље сутра. Хајде да заједно пронађемо пламен који ће нам просветлити пут, да достојанствено корачамо под ведрим небом.

Милан Новаковић: Јустиција

Милан Новаковић: Јустиција Оно што је за вернике Библија... или Куран, за кардиологе срце, а за морнаре море...

То је за мене, Милана Новаковића, апсолвента правног факултета − правда... и то врхунац правде, Јустиција, богиња правде!

Њена симболика, а моја вечита дилема... осмишљена интригантно... повез преко очију, мач у једној, а вага у другој руци...

"Има ли правде, има ли бога"... или "Осуђен је на правди бога". Да ли вам је то познато? Колико сте пута само то чули, помислили, и шта је био ваш одговор на то питање? Да ли су нам стари Римљани дали одговор... или су нам само заголицали машту, и оставили нас у слатким мукама... да сами проценимо шта значи ова симболика...?

Повез преко очију...

Да ли је то Јустиција знала шта ће се догодити 12. марта, па није могла да гледа злочин над злочинима?

Да ли има повез преко очију јер није могла да гледа залуђеног човека како у име неке идеје, из страха, или неке ниске побуде, убија нашу наду, нашу вољу, нашу визију... како неко из свог интереса убија наш интерес да живимо у нормалној држави, у којој је политика досадна, а благостање и достојанство основни идеали друштва!

Да ли су правду заслепили да би она прогласила убице за хероје, а визионаре за издајнике?

Да ли она има повез јер не може да гледа како је потребно да неко доживи трагичну судбину, па да буде признат од свог народа, у својој држави?

Да ли је правда у ствари слепа, а лудост њен водич? Та иста лудост која нас је водила у ратове, санкције, изолацију... Кажу "спора, ал' достижна"... А зашто је онда недостижна за онога због кога смо се окупили овде?...Или се Јустиција управо рефлектује кроз лик Зорана Ђинђића... као вечита опомена нама да више немамо право на грешку... Да нас ова вага упозорава да (увек) морамо добро одмерити озбиљност ситуације у којо се налазимо... А налазимо се у вакууму, бестежинском стању у коме смо се задесили 12. марта, у вакууму идеје, воље, наде, визије...

И ми не треба да исправљамо криве Дрине јер "што се криво роди − време не исправи"... нека те и такве Дрине теку у оквиру својих корита, наш задатак је да пазимо да се не излију, да не направе поплаве... и да онда на тим и таквим Дринама подигнемо хидроелектране које ће нам вратити енергију коју смо изгубили 12. марта, енергију промена!... Јер не смемо да заборавимо да смо само ми творци своје судбине, и да све, и даље, зависи смо од нас... ми гласамо, ми заокружујемо...

Не желим да помислим да је та енергија промена страдала управо од овога мача, на правди бога, већ да је Јустиција коначно одлучила да управо својим мачем скине повез, јер је правда ипак спора, али достижна!

Нема предаје, нема назад − САМО НАПРЕД, до победе!

(Милан Новаковић, победничка беседа, Кикинда, 12. марта 2006)