ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Љубица Мићуновић: Дигни главу, Србијо, и без страха гласно реци шта те боли!

Љубица Мићуновић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Новом Саду Нови Сад, 26. фебруара 2015.

И даље стојимо у месту, не својом вољом.
И даље стојимо у месту, а окружени питањима.

Поред свих тих окова којима су ноге везане ја осећам слободу, мирис ловора негде у ваздуху помешан са безречјем, помешан са ништавилом.
Осећам вољу да кренем напред, осећам потребу да сломим окове.

Да ли је осећате и ви?

Знам да осећате, али исто тако знам да осећате страх јер овде су садашњост и будућност одавно постале само прошлост.

Јер читава прича се своди на "наредне две године, јер за две године ће бити боље, за две године ће бити боље, за две године", и тако у зачарани круг лажних обећања и обмана који се никада неће затворити ако ми не урадимо нешто поводом тога.

Не стојимо више две године у месту, стојимо три, али радимо на себи, зар не?

Опширније...

Тамара Фохт: Моја порука

Тамара Фохт, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Панчеву Панчево, 22. фебруара 2015.

Посматрам људе у својој околини, своју породицу, разред, насумичне пролазнике... Све су то индивидуе које су изабрале свој пут, а ја још увек не могу да се одлучим за исти. Толико смо различити, а толико исти и уместо то да искористимо, да научимо да се поносимо и својим манама, ми погнуте главе корачамо.

Као некога у овим годинама, неправда ме ужасно боли, оставља горак укус у устима. Ма колико се трудила да променим нешто, не успевам. Желим другачије и схватила сам да у својој мисији "променимо свет" треба прво да мењам себе. Ужаснута сам тиме што се ниво наше интелигенције, неке наше радне способности и вредности мере тиме шта смо обукли и која је вредност тога што носимо на себи. Што се позиције у многим фирмама купују, што се знање на многим факултетима купује. И после се ја запитам зашто људи одавде одлазе.

Одговор ми је и више него очигледан. Али ето, не могу окривити само своју генерацију, уопште и омладину због поменутих недостатака нашег друштва, и медији ту играју вема битну улогу. Главне теме емисија су вештачки импланти познатих личности, њихове промискуитетне слике, песме са заиста "завидним" садржајем. На дневне политичке теме интервјуишу разне старлете. Инсистира се на промовисању глупости, необразовања.

Опширније...

Јелена Марић: Невидљиви корак

Јелена Марић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Ужицу Ужице, 21. фебруара 2015.

Када се осврнем на почетак свог школовања прво чега се сетим јесу реакције околине на моју одлуку да се образујем. Сматрала сам да је то веома важно уколико желим да успем у животу. Људи попут мене до скора су се могли видети искључиво у домовима. Желела сам поштовање, не у неком посебном смислу, већ да ме гледају као неког равног њима.

Поставила сам себи питање: "Како успети?". Нисам дозволила да живот тек тако пролази. Корачам својим невидљивим кораком. Иако невидљив, успевао је да издржи трку до краја. За мене инклузија представља животни пут сваког човека. Истина, пун неизвесности. Увек ће бити оних који нас неће разумети, али и оних који ће нам пружити руку и помоћи. Без икаквих предрасуда, јер предрасуде су настале као последица беспотребног људског страха. Тај страх нас спречава да идемо даље, спутава нас у ономе што заиста желимо... Ваљда наш је страх од изгубљене битке. Не схвататамо да је изгубљена само она из које није извучена поука.

Предстоји нам мноштво битака које нису лаке. Важно је да верујемо у своје могућности, чинимо све како би нам било боље. Наша будућност зависи од онога шта радимо у садашњости. Свачија реч може допринети напретку нашег друштва. Надам се да ће моја реч утицати на вашу свест о томе колико је важно имати јаку вољу за животом.

(Јелена Марић, победничка беседа, Ужице, 21. фебруара 2015)

Данило Миленковић: Србијо, пробуди се!

Данило Миленковић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу (Фото: Александар Веселић) Ниш, 19. фебруара 2015.

Подигните руку ви који имате налог на некој друштвеној мрежи, било да је то Фејсбук, Инстаграм, Твитер. Већина нас тамо има пријатеље ван граница Србије. Најчешће питање које су ми постављали, а претпостављам и вама, било је "Каква је Србија?" Да ли је то земља сиромаштва или благостања?

Србија данас подсећа на кошмар, тешко је у њој одвојити делове од целине, битно од небитног, јасно од нејасног. У својој историји Србија је имала много великана који и данас стоје, држе се и одржавају као вечити и неуништиви светионици живота. Намеће ми се питање да ли је тло на којем су се родили ти ствараоци, заправо, оно што им даје животну снагу. Важи правило да све што човек уради условљено је животом и утицајем средине на којој је поникао, живи и ствара. Међутим, када вам живот као лопов и тврдица само закида и одузима, онда живите у дубоко несрећној земљи. А у исто време, неки други у тој вашој земљи живе амерички сан. Они су најбогатији у најсиромашнијој земљи, не зато што су способни, паметни и лепи, што су аристократе и богаташи по рођењу, већ зато што су дрчни, дрски и безобразни. Неко је овде једном рекао: "Могао сам и ја да будем богат, али ме је било срамота". Бити данас богат у Србији јесте велика срамота, због начина на који се до тог богатства дошло. Што су богаташи богатији, Србија је сиромашнија. Земља у којој се нормалан грађанин осећа и понаша као изгубљени странац, страхује од глади и за своје потомство, стално редукује своје потребе, никоме не верује и тако само имитира живот.

Опширније...

Сенка Николић: Мит о Сизифу

Сенка Николић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Кикинди (Фото сервис ДС)Кикинда, 2. марта 2014.

Ја живим, заправо трудим се да преживим, у Србији.
Живот у мојој земљи често поредим са једним митом, митом о Сизифу.
За Сизифове муке нема краја на видику, нити су им крај богови предвидели.
Такође, у том мучном константном гурању камена не проналази се ни смисао, ни значење.
Ако на тренутак уклонимо појмове богова, раја и пакла, тада смо остављени сами са доживотном борбом коју ћемо на крају ипак изгубити.
Смрт не долази као ослобођење од наших борби, већ као негација свега што смо постигли властитим трудом.
Свесни смрти и тога да смо сви ми поражени, поставља се питање: можемо ли бити срећни?
Можемо, јер живот није апсурд. Апсурд је живот. У овом свету појединац се мора суочити са ограничењима властитог знања.

Имам већ 20 година. Јесте, већ.
Одрасла сам у породици где сам одувек имала право на сопствено мишљење.
Родитељи су ме учили да им кажем и оно што бих прећутала, али ми нису рекли да право на сопствено мишљење заправо не постоји нигде изван наша 4 зида, бар не данас.
Учили су ме да не смем туђим успесима приписати моје неуспехе.

Опширније...

Ивана Јоловић: Отвори очи, Србијо!

Ивана Јоловић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Врању (Фото сервис ДС)Врање, 1. марта 2014.

Видите ли ви мене? Значи ли то да још има наде? Надам се да видите и свет око нас, Србију. Знате шта... Убеђена сам да ме не видите. И не чуди... Очи су нам се затвориле оног кобног дана 2003, али не својевољно. Ставили су нам повезе, завезали руке, а појединима развезали само језик. Од тада смо утонули у сан. Ма какав сан, кому! Над нашим болничким креветом из кога, нажалост, већ деценију не устајемо, свила се и фина група грабљивица које желе да распарчају нашу територију, униште наш патриотизам и угуше непоновљиви дух српског народа.

Вероватно се питате ко сам ја. У овом тренутуку глас једне генерације. У неком другом можда нечији пријатељ, сестра, нечије дете. Сви смо ми деца ове наше драге Србије, Србије која захваљујући нама пропада. Кажем нама, не нашим претходницима, јер ми сами креирамо такву судбину. Ми сами допуштамо да спавамо чврстим сном док се око нас урушавају зидине наше, некада надмоћне, тврђаве.

Ово одрастање кроз које пролазимо, не само као појединци, већ као цела нација, ја уопште не схватам. Не схватам зашто допуштамо да нам дадиље буду непријатељи, да нам учитељи буду они који су нам одузимали животе, да нам пријатељи буду они који нас из дубине душе мрзе. Успоставе нам они лепо диктатуру, завежу нам и очи и руке, а нама само преостаје да се молимо да што пре одрастемо, па да се тој тиранији супротставимо!

Опширније...

Бојана Павловић: Идиотес

Бојана Павловић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Београд, 27. фебруара 2014.

У колевци демократије, древној Атини, грађани који су бринули о свом полису називали су се политикос, док су се они други, који само гледају своја посла и брину, себично, само о свом добру, не хајући за добробит својих суграђана, звали идиотес.

Питате се, сигурно, какве везе има античка Атина са савременом Србијом. На први поглед, никакве. Демократију коју су развили Атињани ми ћемо сањати још дуго, дуго и по демократичности и досегнутим грађанским слободама нисмо Атињанима ни налик... Са друге стране, ипак има и сличности. Како смо кренули да се смањујемо не би ме чудило да од наше Србије остане тек један идеални полис по мерама античких филозофа, да се викне са једног краја и чује на другом. Али оно што нас чини толико блиским је чињеница да смо прави расадник идиотеса.

Ем што има превише људи који отуђени једни од других гледају само себе, већ и већина оних који би требало да су политикос, много више одају идиотес у себи. Упалимо телевизор. Идиотес. Изађемо у кафић. Идиотес. Возимо се градским превозом. Идиотес. Одлазимо у куповину. Идиотес. Упалимо рачунар. Идиотес.

И нико нам није крив. Заборављамо шта су све радили, мислили и причали некада они који данас наводно све раде, мисле и причају, другачије. Заборављамо шта су нам све обећавали пре избора и шта све нису испунили после. Мислећи само на себе заборављамо шта је добро за све и тиме ми постајемо већи идиоти од њих.

Опширније...

Давид Симоновић: Беседништвом против бестидништва

Давид Симоновић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Београд, 27. фебруара 2014.

Диктатори, дикатори сви од реда!

Од младића који слабијима отимају, родитеља који својој деци насиљем дају поуке о животу; мужева који туку своје жене; до учитеља који не подучавају младе критичкој мисли и слободи, већ подобности. Све је то насиље!

Диктатор је и сељак који биљке третира хемијским отровима. Није предуслов за виталност европске урбане метрополе ампутација села. Зар испунити императиве узгајања генетски модификоване хране?

Диктатор је и похлепни капиталиста. Диктатори су и они који подижу борбене авионе. Медији који порнографијом зарађују — и то је диктатура.

Не значи бити у Европи имати рафове пуне производа из различитих земаља, већ разумети различитост, уважити различитост.

Дати слободу избора. Свакако! Дати слободу избора!

Опширније...

Боривоје Матић: Решење смо ми

Боривоје Матић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Руми (Фото сервис ДС)Рума, 25. фебруара 2014.

Да ли знате шта се подразумева под појмом "урбано, цивилизовано и европско друштво"? Ко чини то друштво? Реч цивилизован води порекло од латинског појма "civitas". Овај епитет добијали су слободни људи уружени у једну целину. Данашњим речником — грађани.

Грађанско друштво изграђено је на слободи грађана, на слободи да мисле и буду другачији. Ова слобода није Богом дана; за њу су се вековима многи борили и полагали жртве. Хиљаде и хиљаде жртава су падале и многе неправде учињене, да би 1215. године била усвојена — чувена Велика повеља слободе. Ова декларација сматра се стубом грађанских права; њоме су ограничена права владара, а зајемчена права грађана. Наравно, тадашњи краљ Иван није олако пристао да му се ограничи власт, али британска грађанска класа није савијала кичму, него се вековима борила за своју слободу.

Међутим у овом друштву као и у Србији постоје појединци који се залажу против ових вредности; који желе и да туже и да суде; који унапред одређују кривца који после мора доказивати да је невин; којих се читава земља плаши. Главна је разлика, наводи Зоран Ђинђић, је у томе што урбаном, цивилизованом и европском друштву, овакви никада не могу доћи на власт.

Вероватно се питате зашто су Британци било тако истрајни у својој борби, која их је то идеја водила?

Опширније...

Марија Арсић: Пружите ми руке, а не бич

Марија Арсић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу (Фото сервис ДС)Ниш, 24. фебруара 2014.

Драган Карајовић, 2000. Зоран Ђинђић, 2003. Катарина Јанковић, 2005. Никола Албијанић, 2008. Брис Татон, 2009. Владислава Червенко, 2011. Марија Цимбал, 2013. Драгица Станојевић, 2013. Рајко Арсић, 2013. Вук Стоиљковић, 2014.

Не минут, дане сам ћутања ја посветила њима. Данас сам одлучила да више не ћутим. Када изгубите најмилије, имате два избора: да се препустите болу и нестанете или да се борите и уздигнете изнад бола.

По чему желите да нас памте? По томе како смо земља у којој се кривично дело са свим елементима тешког кривичног дела квалификује као лакше, земља у којој се убице и злотвори само опомињу? Јесмо ли ми земља са правосудним системом којим руководи једна диктатура, имамо ли ми право гласа? Где живите? Осврните се око себе!

Па ми смо та земља од које млади једва чекају да побегну, ми смо земља у којој је бити љубазан крајње чудна ствар, ми смо земља у којој када зовете хитну помоћ диспечери питају да ли се ради о старој или младој особи, ми смо земља у којој људски живот има цену, ми смо земља у којој се испити и радна места гледају у еурима, ми смо земља у којој се полицијски директоријум смењује само кад устану кука и мотика, па се нема куда, ми смо земља у којој је нормално да будемо заклани у сред дана!

Опширније...