ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Јована Томашевић: Данга

Јована Томашевић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Крагујевцу (Фото сервис ДС)Крагујевац, 23. фебруара 2014.

Као дете нисам била немирна. Нисам ни имала неке прохтеве. Од малих ногу учили су ме да ценим оно што имам. Оно што сам имала, чувала сам. Ипак, било је много ствари које су детиње гладне очи желеле, ваљда зато што није било много тога што сам имала.

Један родитељ на послу, други са половином радног времена. Млади брачни пар гурнут на ветрометину живота, у вртлог политичких превирања у жељи да се бори за један једини начин да опстане. Плате тек толике да купе парче хлеба, а диктатура толика да једва могу приуштити минимално задовољство. Задовољство у виду чоколадице, са једном шељом само: да виде осмех на лицу свог детета. Било је мени лепо као детету тих деведесетих. Било ми је лепо јер ми тада није било потребно ништа сем мало друштва за игру, мајке да ме научи и оца да ме нахрани. А онда је политичка диктатура узела маха и због прековременог рада оба родитеља остала сам само са мало друштва за игру.

Бомбардовање... Једини период када се цела породица окупила под једним кровом да дели нешто заједничко — страх. Услед штрајкова и прекидања сваке моје школске године, ја сам имала много времена за игру. Имала сам времена да са другарима играм јурке по барикадама и играм фудбал по подрумима. Сећам се да смо у малим мајицама ОТПОР-а замишљали себе као генерале генерације рођене деведесетих, како храбро бранимо слободу и право на оно што нам је требало. Сигурност и будућност.

Опширније...

Љубица Мићуновић: Стојим у месту, а осећам корак

Љубица Мићуновић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Суботици (Фото сервис ДС) Суботица, 22. фебруара 2014.

Стојим у месту... не својом вољом.
Стојим у месту... окружена питањима.

Зашто сви причају да се промене дешавају, а ја их не примећујем?
Зашто људи пристају да буду неми посматрачи своје судбине?
Зашто стојимо?

Уколико прелистате календар, последњих пар година, видећете да се и асфалт улубио од стајања у месту. Кажу обућа се троши само када ходамо, а наша се истрошила од стајања, почела да трули и паучина се ухватила на њој. Како да креирамо, да стварамо ако се не померамо? Покрет је оно што чини живот, покрет је нешто што приближава будућност, покрет је оно што Србија жели, за чим чезне. Србија чезне да се креће ка будућности, да се креће достојанствено и подигнуте главе, поносно. Србија је у нашим рукама! Само ми можемо успети то што нико пре нас није. Ми као млади, образовани, пуни самопоуздања, воље, наде и жеље, желимо то боље сутра, за нас, вас, нашу и вашу децу.

Желимо мир! Да не морамо да се плашимо батина ако не делимо иста мишљења као појединци. Желимо миран сан и миран живот. Желимо модерну, урбану и цивилизовану државу где ће свако имати право на слободу. Право да осети лепоту и сигурност у својој земљи јер наша је земља прелепа. Желимо да народ више не буде затрован завишћу, љубомором, мржњом. Желимо да се млади усавршавају јер то смо ми, они који могу да промене све, они чија храброст, воља и борбеност ће учинити будућност бољом.

Опширније...

Александар Танурџић: Не одричимо се

Александар Танурџић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Новом Саду (Фото сервис ДС) Нови Сад, 20. фебруара 2014.

Сви ми овде неког чекамо и делимо време на дане, сате, на секунде и губимо свест да што га више делимо и цепкамо, све га мање имамо. Не одричимо се... кажем, а већ у глави збрајам све оно што више немам. Не мислим ја на материју, није то оно што чини суштину човека. Ја о вољи говорим. О слободној људској вољи. Човек мора да се брани, да не постане део гомиле. Нисмо ми овде маса. Ми смо мноштво. Ми смо мноштво оних који зборе; једна мисао усмерена ка истом циљу.

Без воље јесте лакше. Дата су упутства и ми их следимо, догматски и слепо и варамо се да ходамо подигнута чела, а не видимо да нам је глава спуштена. Али не и овде. Овде се чује глас. Овде се леђа не савијају. Битни смо ми, заједница индивидуа у којој свако остаје човек, а заједно смо људи.

Данас се сукобљавамо са општом мишљу. Са оним искривљеним и помереним ставом да је нож јачи од речи, где љубав има меру и лако се њоме тргује, где је човек човеку пакао. А ја не желим то. Не желим да ме неко осуди на живот у ком пазим да не будем другачији, да не будем превише слободан и кажем оно што мислим. Данас, доведени смо до трагике свакодневнице. Сасвим је уобичајено чути да је некоме одузето право на лечење, право на рад, да је девојка насилно обешчашћена, да је неко малтретиран, злостављан због боје коже, због вере, због сексуалности, да је некоме одузет живот. Све ми ово чујемо, али да ли до нас допире тежина онога што смо чули? Наша свест је успавана, али није потпуно нестала. Ваљало би је пробудити.

Опширније...

Тијана Стојадиновић: Глас младости

Тијана Стојадиновић, победница првог квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Свилајнцу (Фото сервис ДС)Свилајнац, 18. фебруара 2014.

"Залажем се за урбано, цивилизовано и европско друштво, а против диктатуре".

Знамо ли уопште шта значи реч "урбано"? А цивилизовано? Какав је осећај бити део европског друштва? Ми одавде знамо једино шта значи диктатура...

Диктатура потиче од нас самих. Ми живимо под њом, жалимо се, одлазимо на изборе, мењамо власт, а несвесни смо да само мењамо руку која држи бич. И највећу грешку правимо онда када помислимо да је најбоље решење побећи. Ма хајде, у другу државу, на други континент, ма и планету бисмо променили јер на овој, забога, ништа не ваља... Сви би да иду, а нико да се сети да савијање главе ником ништа добро није донело.

Ретки су они који тиранину стану на пут, за њих се ни не зна, јер некако увек они испадну колатерална штета... Знате ли зашто? Зато што су то радили сами, без подршке, уз ругање околине… "Ти би да мењаш нешто? Ма не лупај глупости, ти си дете, ти си женско, ти си ово, ти си оно"... Људи, ја сам ја! Ћерка, средњошколка, другарица, Свилајнчанка, Српкиња, Европљанка, а уз све то сам и Европејка и Земљанка. И то је мој највећи понос! Не допуштам да то буде моја срамота. Не желим да своју земљу осуђујем, желим да будем део њеног напретка!

Опширније...

Душан Јовчић: Колико још?

Душан Јовчић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Руми Београд, 11. марта 2013.
Рума, 1. марта 2013.


Бојите се?
А чега? Можда мрака, неизвесности, утвара, непознатог?
Промена?

Честа реакција појединих људи, када им кажем на каквом типу такмичења учествујем је: "ХА! Беседник?! Па како иду беседе, беседниче, о чему, мајке ти тандрљате тамо", рекли би они са подсмехом. Ипак, у самом углу њиховог ока, баш на месту где би оно требало да буде најсветлије, видело се трептаја страха и суштинског неразумевања! Запитајте се, зашто они који највише критикују и имају да кажу по нешто против свега, никад заправо и не успеју ништа да ураде у животу. Јесте ли икада видели мрзовољног човека који живи добар и квалитетан живот?

Шта значи нарпедовати и бити бољи, како извести, ову, за многе магију?
То значи учити из својих али и туђих грешака, бити отворен за ново, критичан и самокритичан. Сваког дана бити бољи него претходног, а трудити се да следећег дана будемо бољи него данас.

Опширније...

Милош Давидовић: Медијска хипермнезија

Милош Давидовић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у СуботициСуботица, 3. марта 2013.

Ако медији одражавају нашу свакодневицу, рекло би се да на овом скученом Балканском полуострвцету, милиони људи сваког дана имају само један проблем који решавају од кафице уз јутарњи програм, па све до Гласа Америке у ситне сате. Ми тај датум за отпочињање преговора чекамо још из времена кад је Плутон био планета. А и избори се свакако ближе, како се могу, забога, удаљавати. Афера је било и биће их, а она пастеризована вода у картонској кутији коју називају млеком је увек загађена више правоснажним актима него микотоксинима. Да ли само ја примећујем да се новинарски позив редуковао до бесмисла?

Када сте последњи пут видели студента генерације на насловној страни дневних новина са насловом "Петар Петровић, буџетски студент Универзитета у Београду, син незапослених родитеља, завршио факултет са максималним просеком и истога дана запослен од стране успешне компаније"? Нисте одавно. А зашто? Зато што такве приче не постоје? Мада су ретке, но итекако постоје. Али се скривају пред надирућим цунамијем вести о још једном дивовском неуспеху српске дипломатије на н-тој рунди преговора, како би код нас конзумената свакодневно производили ефекат медијске хипермнезије.

Опширније...

Никола Величков: Они који ће устати!

Никола Величков, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у НишуНиш, 28. фебруара 2013. године

Какве глупости човек може да сања, то не можете ни замислити!

Сањам ја пре неки дан моју породицу. Седимо тако за столом и гледамо насумично једни друге, сто празан, а ми... гладни. Нема се, ударила криза. Мислим у себи "Па нисам ни ја више тако млад, могу и ја нешто да предузмем, да пробам да зарадим" .

И таман заустим да кажем своју мисао отац изненада рече:" Ухапсићу деду! Он је крив за све. Дуго је био глава породице а види где смо сада! Зрео је човек, искусан. Требало је да предвиди да ће ово да нас снађе једног дана."

"Ма ухапсићу и бабу! Она му је све време говорила — биће боље, биће боље."

"Кад мало боље размислим логично је да ухапсим и своју жену. Ни она није много боља. Рађала је децу, па нека их сада храни."

Опширније...

Марија Младеновић: Пронађимо начин, а не изговор

Марија Младеновић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ЛесковцуЛесковац, 26. фебруара 2013.

Први корак у решавању проблема јесте признати да проблем постоји. Многи од нас су направили тај први корак, али немају снаге ни воље да крену даље. Ја сам Марија Младеновић и желим нешто да променим, али пре свега желим да променим себе! Проблем је у нашим очекивањима да би увек требало да нам буде лепо и да имамо идеалне услове за живот. Знам! Тешко је тежити идеалима када је пепео и даље ту!

Видим наше претке очију пуних суза док гледају оно у шта смо израсли. Лењи, љубоморни, заједљиви. И док су они могли да боси пешаче хиљаде километара, не једу по недељу дана, да дају последњи делић себе са надом у боље сутра, ми се овде пренемажемо и кукамо, уместо да засучемо рукаве и кренемо да радимо! Да радимо сат, два више дневно, да радимо викендом, да покренемо фабрике, предузећа, привреду, да покренемо Србију!

Морамо да напредујемо и дајемо свој максимум! Да будемо најбољи што можемо, а не бољи од других! Немојте опет са оним да је раније било боље! Када то раније? Када смо живели петсто година под ропством, када од једне плате нисмо могли купити хлеба, када смо били најсиромашнији милијардери! Дошло је време за реформе! Не желим више да бирам мање зло! Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами!

Опширније...

Милица Стојковић: Дела, не речи

Милица Стојковић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у СвилајнцуСвилајнац, 24. фебруара 2013.

Уколико након завршеног школовања успемо да одемо иностранство, како људи кажу, на ‘запад’ или преко, и никад се не вратимо, јер "у Србији нема перспективе, јер је Србија једна успавана долина, јер нема живота", онда је просечан Србин испунио свој животни сан!

И тако, једна по једна, из године у годину, интелигентна и млада особа напусти земљу која без нових генерација образованих људи постаје запуштена, заборављена, и сто највише боли, занемарена .

"Заврши Мегатренд и пали" - Треба ли то да буде главни мото младима па да због празних обећања пожуре из земље, а проблеме оставе наредним генерацијама - нека их они решавају и брину о њима.

Због чега увек говоримо о одласку из Србије? Ми заборављамо на све оне који су се вратили? Знате ли колико таквих примера имамо? Хајде да се подсетимо. Група младих, успешних инжењера су се вратили у Србију и сада раде у Мајкрософт развојном центру у Београду. Доктор Миодраг Стојковић, светски признати истраживач из области генетике и матичних ћелија, вратио се у свој родни град Лесковац. А тек Милорад Чавић! Могао је остати на западу, али ипак ће учинити све да огромно искуство које је стекао током каријере пренесе будућим шампионима.

Зашто нам узори не би били они који се враћају, а не они који одлазе?

Опширније...

Кристина Живановић: Рад као животна инспирација

Кристина Живановић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Ужицу Ужице, 23. фебруара 2013.

Запитате ли се зашто је Михаило Обреновић убијен? Зашто је смрт Зорана Ђинђића још увек нерасветљена? Да ли ће сваки човек и сваки велики реформатор који покуша да се избори са неправдом доживети њихову судбину?

Истина је да живимо у друштву које није спремно на промене, одрицање и рад, а сви знамо да је рад створио човека. Свима је добро позната еволуциона теорија. Пре око 14 милиона година најразвијенији сисари били су антропоидни мајмуни и хоминиди. С обзиром да су наступиле климатске промене, хоминиди су сишли са дрвета и прилагодили се постојећој ситуацији, а антропоидни мајмуни су остали на дрвету. Хоминиди су почели да се развијају, а главни предуслов за њихов развој био је рад. Захваљујући раду одвојили су палац од осталих прстију, а због потребе за договором су развили и говор. Шимпанзе, орангутани и гориле су остали на дрвету где и данас јесу, а од хоминида су настали људи.

Опширније...