ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Игор Стојиловић: Востани Сербије!

Игор Стојиловић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Кикинди Кикинда, 22. фебруара 2013.

"Домовина се брани лепотом, и чашћу и знањем, домовина се брани животом и лепим васпитањем"

Не сећам се тачно када је српска песничка легенда Љубивоје Ршумовић написао ове стихове, али знам да нисмо довољно добро разумели његову поруку. Да јесмо не бисмо поред знања, части и лепоте изабрали да животима бранимо отаџбину. Не би нам се догодило да читаве генерације деценијама таквим избором буду стрељане.

Имам тек 23 године, а за два живота сам се наслушао прича о страдањима и патњама у богатој српској историји. И не само наслушао. Имао сам чак и "част" да у тој историји и сам учествујем. Преживео сам хиперинфлацију, санкције, рат и бомбардовање. Ја јесам, има оних који нису. Ако ништа друго, у Србији од тада на овамо има мање гладних уста. Ако ништа друго, успостављен је неки ред — у породилиштима нема гужве.

Каква штета, помислићете.

Опширније...

Урош Милановић: Не аплаудирајте, молим!

Урош Милановић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Новом СадуНови Сад, 19. фебруара 2013.

Ја не поседујем новац да вас купим, нити поседујем моћ да вам наредим. Немам ни религију ни нацију да вас њима храним уместо хлеба. Ја сам само обичан човек, и једино што имам су речи да вам их кажем и довољно младалачке дрскости да захтевам да их чујете.

Зашто смо ми данас овде?

У овом тренутку у Србији гладује више од пола милиона људи. То је сваки тринаести човек.
У овом тренутку, током ове зиме, у Србији нема кућу ни топло склониште скоро милион људи, тј. сваки седми човек.
У овом тренутку живи преко 1.000 деце која немају никог да их научи да је живот предивна ствар, а скоро 10.000 стараца нема ни од кога да чује да ће их се сећати са осмехом и кад их више не буде.
У овом тренутку на мом факултету ме уче да је максимизација профита једино чиме се треба водити у раду, а политика да је моћ једино добро у борби за боље друштво. Религија ми каже да бог вози Ауди-ја, а држава да јој је парче земље битније од људи који на њој живе.

Опширније...

Урош Павлов: ''Вера у прави пут''

Урош Павлов, победник такмичења ''Беседе у Зоранову част'' 2012. Београд, 12. марта 2012.
Нови Сад, 3. марта 2012.
Кикинда, 14. фебруара 2012.
 

У животу има мноштво путева, али само један је прави који води до успеха — тешки, трновити пут! "Преко трња до звезда"! — говорили су стари Латини.

Шта потхрањује мржњу младих људи према свима који се разликују од њих?

Гледам младе људе са обријаним главама и свастикама, решени да мрзе све око себе, вођени идеологијом истом оном због које су им бабе и деде трунуле по логорима. У медијима политичари размењују клевете и клетве. На телевизији риалити шоу, 'леба и игара. Вандали демолирају аута са хрватским таблицама. На најпопуларнијој друштвеној мрежи Фејсбуку Иво Андрић има 17.000 обожаватеља, Екрем Јеврић 46.000, Кристијан Голубовић знатно више, а Јелена Карлеуша 188.000, а на почетку поменути Нобеловац једном је записао: "Дођу тако времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати". Јел то прави пут?!

Његов пут (Зорана Ђинђића) је био прави, али ми сада само говоримо о његовом путу. А какви смо ми путници? Малодушни, уплашени од будућности, без вере као брод без компаса. А пут пред нама је стрм, трновит, без топлог коначишта. Само они који се не плаше пентрања по његовим стрмим литицама могу стићи на циљ. Зато, покренимо се, радимо на себи, трудимо се да будемо бољи, храбрији, успешнији! Не морамо ми да будемо бољи од других, довољно је да будемо најбољи што можемо. Усвајајмо знања, образујмо се, да нам не би ницале бријане главе и кукасти крстови, да нас не би заводили и замлаћивали лоши ТВ програми, недорасли политичари, и потпуно нам испрали мозгове. Учимо се чојству — способности да поштујемо друге.

Опширније...

Милутин Матић: ''Манифест српској омладини''

Милутин Матић, другопласирани на ''Беседама у Зоранову част'' 2012. Београд, 12. марта 2012.
Ниш, 4. марта 2012.

Свилајнац, 25. фебруара 2012.


Само људи храбри и без предрасуда су способни да се мењају. Промене су последица времена. Panta rei, све тече. Док су се Европа и свет спремали да уђу у реку времена и промена, ми смо то учинили заједно са њима. Ушли смо у реку, али смо запливали у погрешном смеру. Невероватно је да смо скоро па успели да демантујемо славног Хераклита јер смо десет година пливали, многи су се удавили, а сви смо остали на истом месту, промрзли, изморени и остарели.

Изгледа да смо деведесетих доказали да све ипак не тече. Када желите, можете остати на истом месту. Е баш тада док смо ми, данашња омладина, у оној реци, у месту, у погрешном правцу одрастали, могли смо чути да смо овде од памтивека, да је од Србина постао Адам, да је код Гаугамеле уз Александра јахао неки Србин, о Боже, па да је и он, Александар Македонски, краљ Грка који је ишао и ослобађао Грке од Персијанаца био Србин. А шта би друго био?! Не! Ми овде смо од прве Олимпијаде или Ab urbe condita! Дошли смо у 7. веку на Балкан и већ смо 11 векова део западне цивилизације, бранили смо је од варвара, доприносили њеном развоју и да ли је могуће да данас постављамо питање да ли уопште желимо да будемо део те неке, нове, модерне европске заједнице када је још Стефан Немања у Константиновом Нишу дочекао Фридриха Барбаросу, и још тада недвосмислено показао пут којим и данас треба и мора се ићи!

Е сада, моји вршњаци из Европе имају мало другачије мишљење о нама овде у Србији. Ја, Милутин Матић, сам на пример доживео од стране једне Немице мојих година да ми на енглеском каже да сам српска свиња. У Кану, на матурској екскурзији. У Ници ме је госпођа која ради у ресторану такође поистоветила са дотичном домаћом животињом само зато што сам тражио још хране. Да ли ја вама личим на свињу? Е па њима сам личио. Поражавујуће, пријатељи моји.

Опширније...

Тијана Грумић: Реформе у Србији могу да успеју само ако осећање наде и воље победи над осећањем празног мудровања и цинизма

Тијана Грумић, трећепласирана на ''Беседама у Зоранову част'' 2012. Београд, 12. марта 2012.
Нови Сад, 3. марта 2012.

Стара Пазова, 28. јануара 2012.
 

Ја — неко из ћошка, из последње клупе, из последње тачке вашег видокруга, подижем глас и кажем доста! Кажем доста и стављам тачку на причу у којој се ја осећам лоше јер сам другачија од вас због своје жеље да нешто променим. Нећу ја да мењам свет, још сам исувише млада за то, али ако дам од себе највише што могу, и ти даш од себе највише што можеш, и ти исто, и ти тамо у последњем реду, тек онда заједно, ми можемо да мењамо нешто у Србији, па зашто не и у свету.

Зашто ишта мењати, питате се, када промене трају вечно и нећемо ништа урадити? Зато што сваки дан слушам ваша иста кукања о томе како ништа није добро и како нам је некад било боље. Када је то било боље? Да ли онда када моја мама није имала новца да купи пелене за мене и када сте једну целу плату трошили на векну хлеба? Или можда онда када смо пет векова седели у сенци чекајући слободу? Сад имамо много више него неки Србин пре 20, 100 или 300 година, али још смо незадовољни. Стално смо незадовољни, а ипак толико надмени да смо спремни да осуђујемо свакога ко покуша да нешто промени. Кажете живимо у лошем времену. Није лоше време, лоши могу да буду људи, а шта је Србија него људи, шта је свет него људи?

Тијана Грумић, трећепласирана на ''Беседама у Зоранову част'' 2012. Имам 18 година и идем у средњу школу. Седим у последњој клупи у једном ћошку у реду са људима који су или одсутни, или су прегласни и необзирни када су ипак ту. Професори ме стално питају шта ја радим ту, у том прикрајку? Знате шта им ја кажем? Чекам да се нешто промени. Кажем да нећу да се премештам зато што не дозвољавам да празно мудровање и цинизам победе памет, надвладају вољу за радом и наду за бољим условима за образовање. Кажем им да ми је доста прича о нечему што је лоше и како су људи који раде те лоше ствари главна тема сваког дана. Зашто се не прича о младима који иду у Петницу, који пишу, цртају, иду у позориште, читају књиге које нису лектира? Једна од таквих сам ја и даћу све од себе да променим оно што ме тишти, а знам да ће то урадити и сви они слични мени. Даћу све од себе да ме Србија примети и спречи да одем и лутам негде по белом свету, као што су многи пре мене то учинили само зато што људи овде нису веровали да нешто можемо променити.

Ако свако од нас нађе нешто што жели да промени и ако на то подстакне бар још једну особу, у мени ће порасти нада да смо нешто постигли. Ако прочитамо једну књигу више него прошле године, ако покушамо да схватимо мишљење другачије од нашег, ако се окренемо памети и почнемо да ценимо рад, постигли смо много. Добили смо наду да реформе у Србији могу да успеју и вољу да их буде још. Победили смо цинизам оних који су рекли да никада нећемо успети и да је све било узалуд.

Ова беседа била је помало као говор пред огледалом. Човек говори пре да би слушао него да би добио одговор, а онда када има јасније мишљење о свему, измаршира из купатила спреман да освоји свет. Ја сам спремна да освојим овај свет, јер реформа — то сам ја. Реформа, то смо ми. А као што је једном др Зоран Ђинђић рекао, ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами. Мислите о томе.

Опширније...

Ивана Дукић: ''Можда може и овако''

Ивана Дукић, победница квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Краљеву (Краљево, 22. фебруара 2012)Београд, 12. марта 2012.
Ниш, 4. марта 2012.

Краљево, 22. фебруара 2012.
 

Често се питам "Како?". Како нешто променити, како се издвојити од других, како успети на прави начин, када многи око мене оним споредним путем долазе до истог циља. Тешко ми је да поверујем да се рад, труд и упорност више не цене. Систем вредности се променио. Не мало. Много. "Да ли је могуће да сваки пораз претварамо у победу? Да ли смо толико скренули са пута да не схватамо да макадам по којем корачамо није аутопут? Или је, можда још горе, радујемо се што смо на том путу пронашли поцепане ципеле које још увек могу да се користе?

Споменик кнезу Михаилу данас називамо код Коња. Зашто смо између човека, коња и споменика изабрали коња? "Код коња" или боље рећи "код Коња" је израз који користимо деценијама, тако да за поимање таквих и сличних појава не можемо оптужити власт, политичаре, ЕУ, Русију, Обаму, геј популацију и националисте. Чини ми се да се узрок може пронаћи у бурној историји јер су нас вековима, од Турака, па до данас сви јахали, да смо се некако поистоветили са коњем који на својим леђима носи једног великог кнеза, дипломату и реформатора.

На ово би оптимисти вероватно изјавили да се ми поистовећујемо са кнежевим коњем, никако обичним, што знатно мења погледе на проблем.

Па да, сигурно је да мења, само проблем се не решава. И дворска луда је близу краља, али никако не може утицати на његове одлуке.

Опширније...

Јована Бешевић: ''Кисело грожђе и сладак лимун''

Јована Бешевић, победница квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Београду (Београд, 21. фебруара 2012)Београд, 12. марта 2012.
Нови Сад, 3. марта 2012. 

Београд, 21. фебруара 2012.
 

У интервјују за дневник жена из Црне траве је рекла: "Лепо што је председник дошао, али требало је да дође раније". До јуче смо били љути јер је хладно, сада је топло, али смо нервозни јер нам смета лапавица. Полупразна чаша је одраз става према животу и не зависи од објективних услова. Не постоји ситуација или човек коме не можете наћи ману, ако вам је то циљ. Али, да ли је то добро за вас? Да ли можете да замислите верзију бајке у којој се принц заљубљује у намћорасту, намргођену и бесну Пепељугу?

Ми бисмо желели да живимо као Срби, а имамо стандард као Немачка. Како то није могуће, онда кукамо и жалимо се на околности. Када нам неко понуди да се изборимо за бољи живот, сетимо се да нам заправо и није тако лоше, пошто би цена напора била превисока и жалимо се на услове напредовања.

Нећу вам причати како знам да је тешко и да морамо да издржимо. Наши прадедови су гладни прешли Албанију, а дедови у опанцима дошли у велике градове и завршили високе школе. Имамо боље услове од већине становника планете и нећу да нас жалим јер не живимо као оних десет посто најбогатијих. Принцип природне селекције каже да ће опстати најспособнији. Не можемо да будемо ефикасни ако се стално жалимо на услове средине уместо да се прилагођавамо на њих. Када би се газела бавила неправдом свог положаја, уместо да бежи, била би поједена.

Опширније...

Богдан Ристић: ''Једино мењајући себе променићемо свет''

Богдан Ристић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Крагујевцу (Крагујевац, 7. фебруара 2012) Београд, 12. марта 2012.
Ниш, 4. марта 2012.

Крагујевац, 7. фебруара 2012.
 

Брод се обично креће тамо где га ми усмеравамо, плови реком коју ми изаберемо, једра му пуне ветрови којима се ми окренемо, а веслари тог брода смо сви ми.

Ви се сигурно као и ја питате куд се данас креће пољуљани српски брод. На коју се страну крма нагнула? Пловимо ли правом реком? Дувају ли повољни ветрови по наша једра и имају ли веслари наши довољно снаге да се до циља отисну?

Снагу и ако имају, ништа је без воље. Оне воље која покреће планине и чији се видици далеко до пучине протежу. А воља је неизбежни сапутник храбрих, водиља победника који су спремни на промену. Воља је она покретачка снага у свима нама.

Осврнимо се тако на ситуацију у којој је наша Србија данас. Давичо је написао: у блату смо међу паткама и свињама, а Србија нас храни постом, бајкама и успаванкама. Није потребно пуно знања да би се схватила озбиљност проблема. И ко нам данас може помоћи, ко нас може повести у светлију будућност? Ми сами. Да, ми који ћемо велике реформе започети од себе. Није нам потребно празно мудровање и цинизам већ свест да почетак свих промена мора бити у нама. Једино мењајући себе, своје радне навике и животну околину, променићемо заиста и систем. Реформисаћемо све оно што не ваља, а водиља ће нам бити они светли примери који су засијали на плавом европском небу.

Опширније...

Катарина Арсић: Допунимо своју чашу

Катарина Арсић, победница квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Нишу (Ниш, 2. фебруара 2012) Београд, 12. марта 2012.
Ниш, 4. марта 2012.

Ниш, 2. фебруара 2012.


Почиње још један бесмислен дан. Мрзовољно устајем из кревета, покушавам да побегнем од лоших вести које ме свакодневно трују. Нервозно одлазим у пекару, ужасава ме гужва, нервирам се док чекам, смета ми жагор... И све ми смета што ми смета!

Шта је ово? Шта се дешава са мном? Зар овако треба да живим? И то је живот? Е није. Нећу више да бежим. Нећу да пристанем на то. Хоћу нешто да променим. Али шта? И јавља се, свима добро познати, глас: "Ако хоћемо бољу Србију, морамо ми да будемо бољи, ако хоћемо промене, морамо ми да се мењамо..." Да. Схватам. Бићу самокритична. Усавршићу себе. Нећу се штедити. Помераћу границе. Сваког дана ћу бити боља него јуче. Завршићу дан задовољна и задаћу себи циљ да сутра будем још боља него што сам била данас. И тако ћу да растем сваког дана. А кад расте сваки појединац, расте и нација. Ту треба бити опрезан. Самољубље и егоизам ограничавају видике. А ја нећу ограничене видике. Нема места сујети. Нема непогрешивих. Хоћу да будем отворена за сугестије. Прихватићу одговорност. Знам, треба радити, ићи даље и опет радити. Изборићу се за своју шансу.

Како ћу ја искористити своју шансу? Сигурно не ако увек видим полупразну чашу. Пронаћи ћу начин и допунити полупуну чашу. Верујем у себе и хоћу да учим, да учим од најбољих. Спремна сам да се суочим са својим грешкама и желим да радим на себи. Ако свако од нас допуни своју чашу, друштво у коме живимо неће морати да се донкихотовски бори против празнина. Цинизам је ако поред своје празне, преко рамена гледамо туђу полупуну чашу и злонамерном критиком отежавамо реализацију добрих идеја. Презирем људе који не стварају, а руше туђе. "Да се цени рад, а не поза. Доста је било манекена у Србији и превише их има!"

Победница ''Беседа у Зоранову част'' у Нишу Катарина Арсић са члановима стручног жирија Љиљаном Лучић, Биљаном Вујовић, Марком Ђуришићем, Милошем Ђајићем и Милошем Симоновићем (Ниш, 2. фебруара 2012) Оптимисти покрећу свет. Корачам без страха. Проблеми су саставни део живота. Мене не обесхрабрују, него ме чине јачом. Од њих не бежим, једноставно их решавам. Сваки решени проблем ми доноси малу победу. Мале победе ми скраћују пут до успеха. Успех сваког појединца доприноси напретку читаве заједнице. Напредак заједнице отвара нове шансе за појединца. И тако у круг.

А ево ме данас. Пуна енергије. Крећем и знам да ћу учинити нешто добро. Улазим у пекару и осећам неодољив мирис. Унутра је много људи, ћаскају расположени и спремни за нове изазове. Док чекам свој ред, имам довољно времена да изаберем. Дивног ли јутра!

Опширније...

Срећко Ћеферјановић: ''Какве су ти мисли, такав ти је живот''

Срећко Ћеферјановић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Врању (Врање, 28. фебруара 2012) Београд, 12. марта 2012.
Ниш, 4. марта 2012.

Врање, 28. фебруара 2012.


Сви ми имамо један заједнички циљ. Реформисана Србија у којој се сваки човек образује, слободно путује, ради, ствара породицу и гради своју будућност, побеђујући тезу да се у Србији не може образовати, слободно путовати, радити, стварати породица, градити будућност. И успети...

Пут до тог циља је обично само један, а наших жеља и тежњи је много. Зато, ми морамо да се мењамо. Јер нас је много, а пут је само један и не може се мењати! Историјски проблем овог народа је то што је увек желео да промени пут којим иде да би достигао циљ, пре него да промени начин достизања циља. Борба за тај циљ је битка наше генерације. То је била битка Зорана Ђинђића. Пут је ту где јесте; или идеш по њему или идеш по блату поред пута.

Један духовник је рекао: "Какве су ти мисли, такав ти је живот". Ако ова мисао буде идеја водиља у нашој борби да мењамо Србију, успећемо да земљу начинимо онаквом какву је виде, желе и о каквој сањају сви њени грађани.

Почетак пропадања је сама мисао о пропасти. У Србији има оних који стално говоре о сутону, и неуспеху реформи. И баш зато што су им мисли тмурне, онда када су били у прилици одвели су ову земљу у неприлике, недаће и поноре. И сада говоре злурадо, песимистично, сујетно и егоистично. Цинично нас убеђујући да ако су променили ципеле, променили су и пут којим иду. Ми знамо да нису.

Опширније...