За демократску, модерну

Европску Србију

Победничке беседе

Анка Ђуричић: ''Овај камен је мој''

Анка Ђуричић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КрагујевцуОд Библије до Андрићеве Проклете авлије, од Христа до Карађоза, стоји прича о човековом греху и кривици. Нема безгрешних, ни невиних.

Пут до пакла поплочан је добрим намерама, каже Данте. Ја бих додала — и делима. Откуд онда толико кривице и греха? Откуд зло, патња? И ко је крив? Јесам ли и ја крива?

Онај који не чини ништа, има само једну ману — то што не чини ништа. Онај који чини, има безброј.

Ко заслужује овај камен?

Убедили су ме да ништа не знам и не разумем, да је боље да ћутим јер још туђим зубима једем хлеб, да не треба да се буним јер "шут са рогатим" никако не може, да је за мене најбоље да ништа не чиним, да пустим друге да лупају главу, да има времена за мене, ионако ништа није у мојим рукама... Осим камена.

Сад је лако — толико је оних који га заслужују да би био потребан цео један каменолом који би обележио све "кривце" и "одговорне": родитеље што немају, државу што не даје, пријатеље што су искрени, школу што је досадна, друштво што је без система вредности.

Шта ја ту могу?

Опширније...

Маријана Лаушев: Пре него што бациш камен на другог реци шта си урадио

Маријана Лаушев, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КикиндиИ? Како се одвија утакмица? Да ли губите од противничког тима у којем су страх, мржња, очај и сујета? Да ли бисте се кладили на себе? Верујем да би вам новац остао у џепу. Какви смо ми то играчи, без жара борбе и оптимизма? Предајемо се лако, понестаје нам снаге. Огорчени само повређујемо себе и друге. Kривицу пребацујемо, а одговорност не прихватамо. Постајемо прљави играчи.

Колико вас ово све подсећа на околину? Колико се проналазите у мојим речима? Ако размислите мало рећи ћете доста. Да, то је свет који ме окружује! А ви који сматрате да грешим, будите реални и само на тренутак скините повез са очију.

Колико смо спремни да жртвујемо себе? Колико можемо пружити снаге и воље? Колико нас заиста брине о себи? Колико бринемо о људима из наше свакодневнице? Да ли се понекад питамо како им је? Чему тај забринути поглед? Шта их то данас мучи?

Бол! Окусили смо га сви. Знамо како је он снажан. Кад боли, питамо се зашто мене, зашто баш ја?! Чиме смо то заслужили? А да ли се понекад запитамо како боли другог када га ми повредимо? Нажалост мало се нас то запита. Мало нас брине о тућој срећи. Ваљда је такво време дошло. Принуђени смо да само газимо и не бринемо за последице.

Ја нисам безгрешна и нисам свемоћна. Али сам зато храбра, то показујем вечерас пред вама. Имам довољно снаге и воље да вас убедим и подстакнем да размислите како би свет био другачији када не бисмо само каменовали друге зарад себе.

Опширније...

Тома Вукић: Десет стабала


Тома Вукић, победник квалификација у Београду (Фото сервис ДС)Имати визију која унапређује ваше друштво и покушати да је пренесете својим грађанима представља највеће достигнуће које појединац може да дâ друштву. То је потпуно у складу са Кенедијевом реченицом: "Немојте гледати шта држава може да учини за Вас, већ шта ви можете да учините за државу!".

Зоран Ђинђић је био храбар човек који је веровао у идеју модерне и јаке Србије, снажне и стабилне. Дао је целог себе, нажалост и у буквалном смислу речи, у покушају да реализује своју идеју за добробит свих нас, грађана Републике Србије. Идеја коју нам је Зоран представио је свеобухватна и прожима све поре нашег живота. Управо због тога, представићу вам један важан аспект његове идеје, а то је брига о животној средини.

Упознајте једног, по данашњим мерилима изузетно успешног човека који себе сматра грађанином Европе:

Сјајно се осећам када погледам у огледало и видим признатог човека који остварује зацртане циљеве.

Готово ништа осим већег стана, још бољег аута и плаћенијег посла не бих мењао. Неко каже да, као присталица потрошачког друштва, постајем терет и фактор нарушавања неких крхких екосистема који се налазе свуда око нас и од чијег стања, боже мој, директно или индиректно зависи и квалитет мог живота. То су сувише опште и неодређене ствари за мене.

Опширније...

Јелена Арсић: Прича о прућу


Јелена Арсић, победница квалификација у Београду (Фото сервис ДС)Нека све милијарде очију света у овом часу погледају у нас, младе у Србији. И питајмо те очи, шта виде, шта се оно младо у Србији родило? Очи би рекле: Младост - извор бистрине, будуће мудрости ваше државе. Али ови ваши млади у Србији се боре, у борби су са вечитом угроженошћу и вечитом идејом о посебности. Ваши млади стално говоре да је српски живот некакав посебан живот, у некој посебној земљи, с посебним народом, који је толико посебан да је свима трн у оку. Каква јефтина реторика.

Али хајде да откријемо и кажемо ко смо ми млади у Србији данас. Треба испричати два виђења о нама. То је све. Само два виђења. Прво, шта о нама каже статистика.

Младих од 15 до 30 година, према попису из 2002. има око милион и по, што је петина укупне популације Србије. Истраживања кажу да иако је омладина била та која је последњу деценију или две изнела највећи терет уличних протеста, данас је тек свака десета млада особа спремна да учествује у променама. Српски студент данас тежи стицању самосталности, материјалних вредности и угледа, али површно живи, дијагонално чита новине и у једној недељи проводи сате пребирајући по интернету.

Статистика.

Ово нису страх и параноја већ голе чињенице. А разумемо ли озбиљност ситуације? Постављају нам питање - шта нам се десило и где је студент универзитета у Србији? СТУДЕНТ - Како је то гордо звучало шездесет и осме, или деведесет и шесте године, а како потрошено звучи данас кад се шићарџијски цењкамо за бод више или мање. Куд се денуо СТУДЕНТ - честит, достојанствен, образован, са новим, надахњујућим идејама, симбол промена на боље. Па то би требало да сам ја. Да сте ви. И сада и ја треба да станем пред вас и говорим како треба да тежимо правди, бољем праву, бољој држави, али се све време чује много баналније, али важније питање, питање пре свих питања - а ко ће се за све то у нашим животима изборити? И ко ће ако нећу ја, ако нећете ви, али пре свега, ако нећемо ми, студенти Србије?

Опширније...

Александар Јовановски: Будућност може бити боља


Александар Јовановски, победник квалификација у Лазаревцу (Фото сервис ДС)Ево ме ту пред вама. 19 ми је година и први пут у животу могу да кажем нешто, а да ме бар неко чује. Да викнем! Да се моја реч чује. Нисам веровао да ће ме неко слушати упркос мојој младости. Можда ће ми се ускоро свака реч мерити другачије. Убрзо завршавам безбрижан период живота, тада долазим до раскрснице где је сваки корак пресудан.

Почињем стварање своје будућности. Желим светлу будућност, како за себе тако и за све друге. Морам се устремити ка свом циљу, пун вере и замислити себе како га постижем. Иако дебело оманем и све забрљам увече ћу заспати знајући да сам дао све од себе.

Желим да будем правник, адвокат или судија. У овој земљи једина разлика између та два зaнимања је висина мита коју примају. Другарство, пријатељство... Ех, те смешне речи. Све се претворило у лову, кинту или како би то они мало образованији рекли - новац. Такмичење већ одавно траје. Ко ће више, ко ће боље, ко ће вештије? Да украде! Али шта ту могу?

А онда размислим и о мојој генерациј. Главна тема је велики брат на фарми. Они пате од инсомније, само због њега. Тада дођем до тренутка истине и парадокса моје генерације. Више се не цени "На Дрини ћуприја", тај петпарачки роман. Ко је уопште Иво Андрић када не пише о нарко картелима, дроги, убиствима. Од оних "интелигентнијих" сам сазнао и да је био хрватски националиста. Ту су "Грабљивице", "Спонзоруше", "Тајне џет-сета" и остала књижевна дела или недела са врха топ листа. Интернет је постао једини излаз у свет. Као радујемо се укидању виза, а немам пара ни за пут на море. Срећом па је пријава за ово такмичење бесплатна. Полако сви ми стижемо на станицу ЗОО!

Ја нећу да се моја будућност огледа у последицама тужне прошлости, коју ћу касније поменути. Не желим ни суморну данашњост у којој нико неће да преузме одговорност и нешто промени. Нико неће да ради! Хоћу да радим. Моја генерација хоће нешто да промени!

Опширније...

Владимир Живановић: Мењајмо себе, тиме ћемо сигурно променити Србију


Владимир Живановић, победник квалификација у ЧачкуСигуран сам да међу нама, који смо се вечерас окупили овде, нема оних који се не би сложили са речима покојног премијера, да нико није тако добар као што би могао да буде ако се још потруди. Сви се слажемо, зар не? Можда зато што смо мање-више истомишљеници, што делимо бар приближно једнака уверења.

Међутим, припремајући се за ову беседу одлучио сам да (у неку руку) анкетирам своје окружење. Разговарао сам и са неистомишљеницима, са људима различитих политичких и образовних профила који су се, готово без двоумљења, сложили са овде наведеним цитатом. Посматрајући тако своје окружење које се "дубоко слаже" и потврдно клима главама, збуних се на час. Просто, не беше ми јасно како је могуће да је окружење, чији се припадници слажу да се треба трудити и непрестано ићи напред, тако труло као ово наше. На први поглед звучи парадоксално. На други поглед, међутим, и не баш. Јер речи су, нажалост, само речи и, ма колико велике и мудре биле, оне постају празне уколико их не прате одговарајућа дела. Није довољно слагати се. Потребно је заврнути рукаве, уложити напор што се, некако увек, испостави као проблем. Моје прво питање је: "Зашто увек престајемо да пушимо од понедељка?".

Одговор на ово питање могли бисмо лако пронаћи у теорији која говори да је просечан човек, по својој природи, тром. Човек, по правилу, избегава труд, схватајући га као нужду и невољу. Рад на себи и на окружењу, просечан човек ће доживети као присилу. Покрићемо кућу како нам кишница не би капала за врат. У супротном, можда је не бисмо ни покрили. Научићемо енглески језик јер је то данас неопходан услов за добијање посла. Да није, седели бисмо испред телевизора скрштених руку, забављајући се уз домаће ријалити садржаје. Просечан човек је, дакле, склон да се креће линијом мањег отпора. Ретки су они који су, попут Зорана Ђинђића, успели да победе закон инерције у себи и изађу из жабокречине просечности. Моје друго питање је: "Зашто и ми не бисмо били међу њима?".

Могуће је да један од одговора на ово питање лежи и у чињеници да живимо у Србији, земљи у којој цветају рођачко-кумовске везе и корупција. Земљи која нас, руку на срце, не стимулише претерано да заврнемо рукаве јер, заврнули их или не, кум ће у Србији увек запослити кума, потом кумицу, па њихову другарицу, итд. Оно што, пак, упорно заборављамо, критикујући систем, јесте властита одговорност у причи. Ево једног од доказа:

Истраживање јавног мњења показује да 96% грађана Србије осуђује корупцију. Исто истраживање је показало да је 77% грађана Србије вољно да понуди мито приликом запослења или решавања судског спора. Погледајте, молим Вас, какви смо ми лицемери. Није ли ово доказ да је та корумпирана и дестимулативна Србија на коју се жалимо слика и креација свих нас. Да, свих НАС!

Опширније...

Драгана Костић: Нико није тако добар како би могао да буде ако се још и потруди


Драгана Костић, победница квалификација у ВрањуДраги моји, свет је глобална чекаоница. И сви ми у њој чамимо и чекамо некога... или нешто... свеједно. Са друге стране зидова између којих смо сами себе заточили чека нас стварност, сурова, помало сирова, али неопходна за нас лични и просперитет целог човечанства. Стварност нас чини људима и ми смо њен неотуђив део.

Једном приликом је Дучић рекао: "Велика је несрећа када човек не зна шта хоће, а права катастрофа када не зна шта може", и речено се показало у свом пуном сјају као једна велика и врло болна истина. Оно што је у њој болно јесте то што смо кроз историју имали велике људе, попут Зорана Ђинђића, чије напоре да Србију учине бољим местом за живот нисмо умели да поштујемо, или можда нисмо хтели.

Па ко смо онда ми, какви смо то људи и у каквом се то свету уопште налазимо? Питам се, да ли ово место, сви ви укључујући и мене, овај град, да ли уопште постојимо или смо само прашина коју је време наталожило на хрид постојања попут бактерија, можда паразита. Истина о човеку, суштини његовог постојања и свету уопште, не може и не сме бити овако опипљива и доступна свима. Истина би требало да буде неухватљива, недодирљива, чак и ускраћена погледу човека, она би требало да буде привилегија коју би само неколицина изабраних, који су живот посветили побољшавању света у којем живе, шачица, шачица истински освешћених и промењених могла да осети и носи као пламен у зеницама очију својих. Ако истина није таква, онда она и није права истина, она је њена јефтина копија коју можете купити на пијаци, за багателне паре. Привидна истина коју ми данас купујемо на нашим пијацама јесте бајка, да, бајка о краљевству среће, мира и благостања, у којем сви живе срећно до краја живота и умиру са осмехом на уснама... да, да, детињство. Наравно, данашња деца и не верују у бајке и принца на белом коњу, већина њих никад чула за Снежану, патуљке да и не помињем. Да ли је могуће да ми и даље верујемо у оно у шта чак ни деца више не верују, у то да овај свет може бити наше краљевство из бајки?

Ипак, нико није савршен. Ми и нисмо створени да будемо савршени, ми смо створени да тежимо савршенству, и то оном унутрашњем, непроцењивом савршенству. Само они који пронађу своје унутрашње Ја, разочарани и освешћени оним што су затекли, могу се одважити да мењају свет почевши од његовог нај, најситнијег делића, од човека. Од себе.

Видите, живот од нас не тражи квантитет, већ квалитет. И није битно колико ћемо се променити већ на који начин. Почетак нашег уобличавања у нове, боље људе је неприхватање милозвучне лажи "Какви смо - такви смо". Нико, али слушајте ме добро, нико не сме допустити себи овако бедан изговор. Прихватити "Какви смо - такви смо" као животни мото је кардинална грешка коју нам ни свет, ни наше боље сутра које чека да се потрудимо и заслужимо га, никада не би опростили. Реченицу "Какви смо - такви смо" пригрлити као изазов и подстрек да се променимо на боље, једини је нормалан и исправан став, став особе зреле у сваком погледу.

Опширније...

Милена Петрушевски: Пут до савршенства


Милена Петрушевски, победница квалификација у НишуДобро вече даме и господо. Драго ми је што сте вечерас баш овде, на овом месту, што сте одвојили своје време и решили да га потрошите на овај начин. Није узалудно, верујте!

Свачије време је драгоцено и треба га поштовати, посебно своје време а ми тога често нисмо ни свесни. А треба знати да је сваки секунд битан. Оно време које смо изгубили и које смо можда узалуд потрошили, никако не можемо вратити. Али чему седење и размишљање о томе шта смо могли?! Да смо могли и да је нешто могло, било би. Немојте патити за њим. Хајдемо даље! Хајде да време које имамо пред собом узмемо у своје руке и учинимо нешто што мислимо да ће нам донети добро. Нека време ради за нас, а не ми за њега. Сачувајмо га и искористимо за праве ствари.

Ја сам студент српског језика и књижевности. То је мој матерњи језик, једна од најлепших одлика нашег народа. Поносна сам на његове лепоте, његове неисцрпне могућности. И зато сам ја одлучила да своје време искористим тако што ћу покушати да научим да сутра у неким младим главама оставим бар траг љубави према ономе што оплемењује душу, а то су језик и књижевност. Србија можда нема бонтон, али има предивну традицију, предиван језик и фолклор. Али не треба се зауставити! Хајде да покажемо целом свету, целој Европи наше праве вредности, нашу културу!! Потрудимо се, извезимо најбоље у свет.

Имам жељу да оно лепо што имам учиним још лепшим. А то могу ако се потрудим, заједно са вама. Искористимо време на прави начин, поставимо себи један циљ. Само један па макар он био минималан. Нека то буде, рецимо, читање једне странице књиге више него јуче! Остваривање мањих циљева је у ствари савлађивање препрека које воде ка нечем вишем и већем.

Није важно шта је било раније, али ако се већ окрећемо уназад и отварамо врата прошлости, извуцимо само оно најбоље.

Опширније...

Јелена Драгосавац: Воља


Јелена Драгосавац, победница квалификација у СуботициШта си рекао: да ниси добар?!

Заборавио си кључну реч: ДОВОЉНО добар.

Ту реч мало ко у Србији разуме а на све стране је чујемо:

Кажу:

"Немам ДОВОЉНО пара"
"Нисам ДОВОЉНО јео"
"Она ме не воли ДОВОЉНО"
"Никад се не наспавам ДОВОЉНО"

Као да сви нечег немају довољно...

А кључан разлог за ту недовољност сте ВИ! Да, ти, и ти исто, и онај иза тебе и нико други сем вас самих и то појединачно! Хм, зашто?

Па зато што у теби лежи страст, у теби лежи воља, у теби су и жеља и снага! ПРОНАЂИ ИХ, ПРОБУДИ ИХ!!

Осети како ВЕРА у боље сутра обузима твој ум и твоје срце, препусти јој се...

Опширније...

Тијана Милосављевић: Нико није тако добар како би могао да буде ако се још потруди


Тијана Милосављевић, победница квалификација у НеготинуДобро вече свима. Драго ми је да вас видим у оволиком броју. Неизмерно се радујем што ћу своје искуство младе политичарке у земљи Србији моћи да поделим са вама. И унапред вам кажем: Ја не умем да увијем причу, што је важно да један политичар зна. А ја се ни не трудим претерано да то савладам.

Сада, када пливам у тим водама, могу вам рећи да је за почетак моје политичке каријере крива једна кашичица шећера. Да, драги моји, кашичица шећера. Оних злосрећних деведесетих имала сам 7-8 година. Детету се увек једе нешто слатко, а пошто тада није било ни чоколаде а ни пара за чоколаду, мој брат и ја смо се сладили, и то не свакодневно, са по једном кашичицом шећера. Та слика ми је и данас стално пред очима. Но, тада је било немогуће и нереално да било шта предузмем како бих променила стварност.

Расла сам ја, расло је и зло око мене, у мојој земљи. Знате већ: ратови, санкције, непрестана борба за голу егзистенцију. Родитељи су ми остали без посла. И не, наравно да нису добили ама баш никакво образложење зашто су отпуштени. То тада није било у моди, као данас. Само вас избаце на улицу а ви се питајте да ли сте били достојан и савестан радник. Сада све мора написмено.

Бомбардовање је пресудило и она сташна пропаганда и манипулација пре и после. Тако се више није могло!

Видела сам њега, осетила његову енергију, очарала ме његова оштроумност, хитрост, живост. Радовала сам се његовој радости живота.

Опширније...