ЖИВЕТИ НОРМАЛНО.

ЖИВЕТИ САД.

Победничке беседе

Срећко Ћеферјановић: ''Какве су ти мисли, такав ти је живот''

Срећко Ћеферјановић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Врању (Врање, 28. фебруара 2012) Београд, 12. марта 2012.
Ниш, 4. марта 2012.

Врање, 28. фебруара 2012.


Сви ми имамо један заједнички циљ. Реформисана Србија у којој се сваки човек образује, слободно путује, ради, ствара породицу и гради своју будућност, побеђујући тезу да се у Србији не може образовати, слободно путовати, радити, стварати породица, градити будућност. И успети...

Пут до тог циља је обично само један, а наших жеља и тежњи је много. Зато, ми морамо да се мењамо. Јер нас је много, а пут је само један и не може се мењати! Историјски проблем овог народа је то што је увек желео да промени пут којим иде да би достигао циљ, пре него да промени начин достизања циља. Борба за тај циљ је битка наше генерације. То је била битка Зорана Ђинђића. Пут је ту где јесте; или идеш по њему или идеш по блату поред пута.

Један духовник је рекао: "Какве су ти мисли, такав ти је живот". Ако ова мисао буде идеја водиља у нашој борби да мењамо Србију, успећемо да земљу начинимо онаквом какву је виде, желе и о каквој сањају сви њени грађани.

Почетак пропадања је сама мисао о пропасти. У Србији има оних који стално говоре о сутону, и неуспеху реформи. И баш зато што су им мисли тмурне, онда када су били у прилици одвели су ову земљу у неприлике, недаће и поноре. И сада говоре злурадо, песимистично, сујетно и егоистично. Цинично нас убеђујући да ако су променили ципеле, променили су и пут којим иду. Ми знамо да нису.

Опширније...

Ива Паић: ''Ми причамо о реформама''

Ива Паић, победница квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Београду (Београд, 27. фебруара 2012) Београд, 27. фебруара 2012.

Јуче сам, сва зајапурена, објашњавала својим колегама да реформе у овом друштву не могу бити спроведене без вере и наде у њихову делотворност. Један од њих се гласно насмејао и рекао да је и он једном у животу имао и веру и наду, и да му је било сјајно све док вера није сазнала за наду. Од тад ни вере ни наде, али је нашао утеху у кревету са Слободом, која је постала следећа рецка на његовом зиду. Други, кога иначе зову ловац на јелене, се одмах надовезао и мој покушај озбиљног разговора преобратио у политички некоректно промишљање о женским именима. Рекао је да је најсрећнији када је девојка Рада, да га нервира Достана, а да је најгора Неда. Не чуде ме мушкарци. Сви су такви. Чуди ме да поред њих таквих све нисмо постале Неда. А ми говоримо о реформама.

У XXI веку, наш Балкан је и даље у неком мушком средњем веку. Младић који сваки дан има нову девојку је шмекер, а девојка која, ваљда и даље верујући у чуда, често мења момке тражећи правог, је кучка, дроља, курва... изаберите сами. Просечан српски младић брже искаче из кревета него што је у њега са новом девојком ускочио. И то не зато што је невероватно лош љубавник, мада ни та могућност није искључена, већ зато што жури да новост подели са својим другарима, дакле, другим мужјацима из чопора, не би ли се за који степеник више попео у тој мужјачкој хијерархији и приближио неприкосновеном алфа мужјаку. А алфа мужјак није најпаметнији, најшармантнији, најдуховитији или најлепши од њих, већ најбахатији и најбогатији. Што му имовно стање више смрди на криминал, то се муве или тзв. спонзоруше више лепе на њега. То значи да и у нашим, женским недрима има издајница... Али док је фекалија биће и мува... А ми говоримо о реформама.

Опширније...

Вук Трнавац: ''Рад, рад и само рад''

Вук Трнавац, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Сремској Митровици (Сремска Митровица, 26. фебруара 2012) Сремска Митровица, 26. фебруара 2012.

У доба античке Грчке, у доба великог Сократа, постојала је група људи који су себе називали филозофима. То су били софисти. Они су били вешти мајстори у извртању речи, склапању језичких смицалица, а за новац су подучавали младе о реторици.

Иако можда нисте чули за њих, да ли Вам се овде нешто учинило познато? Да ли сте можда стекли утисак да двадесет и пет векова касније, сваким даном, у држави Србији, у неком од ових данашњих, савремених медија имате прилику да чујете и видите неке нове софисте? Људе који причају празне и већ прежвакане приче, изнова и изнова, износе нека нова обећања, којима је једини циљ слава и новац, који се лажно осмехују и што је најгоре, који су идоли и узори многим младим људима!?

И баш због тога, управо због лоших узора који су створили још лошији систем вредности, формирала се једна хомогена људска маса. Маса коју на најбољи начин осликава омладина, која живи без икаквих идеја и циљева, од данас до сутра, али пре свега до викенда, до онога што им је једини смисао, до изласка и прилике да се уз треш музику опију и доживе своју "Нирвану". Да, да и све то у православној Србији, у нашој околини, међу свињама, шљивама и њивама.

Не знам за вас, али мени је тога преко главе! А да ли ја треба да будем циник као многи, којима то све такође смета, а немају ни воље, ни жеље, а можда ни храбрости, да покушају нешто да промене? Е па неће моћи!

Опширније...

Јелена Рељин: ''Мудровање''

Јелена Рељин, победница квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Зрењанину (Зрењанин, 23. фебруара 2012) Зрењанин, 23. фебруара 2012.

"Позвани смо да чинимо сагласно своме знању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао, ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ", речи су Патријарха Павла.
Не знам да ли зато што неретко себе називамо "небеским народом" очекујемо да је Господ тај који све треба да учини за нас?!

Ми све знамо, у све се разумемо, коментаришемо, критикујемо, паметујемо... а ту памети нема. Док су нам грађани затрпани у снегу, умиру од хладноће, глади... ми смо увређени што нас је Анђа представила као насилнике и о томе силне ли полемике, а филм — нисмо гледали.
Као малој су ми говорили "Не гурај нос тамо где му није место" и "Гледај своја посла". Вама нису?!
За толике проблеме имамо решења, а проблем у нама самима не видимо.

Госпођо, када сте последњи пут прошетали са својим дететом, загрлили га и рекли му колико га волите? А код фризера сте, видим, били.
Мислите ли да може да нам буде боље док нам се породице распадају? Одакле вам право да тражите да неко други исправља ваше грешке?
Држава вам је за све крива, јер је тако најлакше.
Драги моји, свако је одговоран за свој живот. Биће онакав каквим га ви учините.

Вама, у чијим је рукама само кормило нашег брода, немојте да ја морам да говорим о одговорности коју имате!
Отупели сте на људску патњу, бол, удаљили се од народа, клањате се новцу а он не доноси срећу. "Чујте Срби", пријатељ вам је оставио политички тестамент "чувајте се себе". Опозицијо, не ликуј — вама не вреди ни говорити!

Опширније...

Стефан Јањић: ''Померањем једног камена можемо покренути лавину''

Стефан Јањић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Суботици (Суботица, 19. фебруара 2012)Суботица, 19. фебруара 2012.

Из читанке смо учили да се домовина брани лепотом, чашћу и знањем; да се домовина брани животом и лепим васпитањем. Многи су у међувремену скренули са пута истинског патриотизма, залутали на раскршћима без путоказа, те упорно корачају стазама и богазама тамних вилајета. Они се бусају у прса узвикујући квазипатриотске пароле. Заборављају да патриотизам није само ствар срца или грла. Патриотизам је ствар целокупне човекове анатомије: ка будућности се граби и рукама, и ногама, и срцем, и главом!

Заједно, ми можемо да поновимо библијску легенду. Да кажемо "Светлост!" и да заиста буде светлост! Ради светле будућности ваља мењати лоше навике; јер ако желиш да решиш проблем, најпре мораш признати да он постоји. Неки се баве другим планетама и галаксијама, а ми још увек користимо подругивање комшијским нацијама као стимуланс за сопствени его. Вредност свог успеха меримо количином љубоморе коју изазове. Сами смо себе ограничили. Поставили смо бедеме и не интересује нас шта се дешава иза њих.

Србија нису само Новак Ђоковић и Никола Тесла. Србија су и сви они који се буде тако што опсују Бога, државу и Сунце у истој реченици, па попију три чашице ракије за добро јутро. Лењи, безвољни, поводљиви, са оскрнављеном моћи расуђивања и патриотизмом у течном агрегатном стању. То су људи који не проналазе начине, већ разлоге! Они су љубоморни, заједљиви, сујетни и осујећени. Крива им је историја, други народи и други светови. У трагању за узроцима сопствених неуспеха претражили су све меридијане, заборавивши да најпре претуре своје џепове и мисли.

Опширније...

Младен Станић: ''Жеља једног ЈА''

Младен Станић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Ужицу (Ужице, 17. фебруара 2012) Ужице, 17. фебруара 2012.

Људи... нису рођени зли, нити су зло бирали. Наметнуло се...

Сетимо се... Било је то у оном времену мириса земље и несавладане мисли. У том времену говорило се и хтело. Слобода није била анархија, а човек није био инструмент већ сопствено остварење.

И колико год човек напредовао и кроз остварење својих идеја откривао самог себе, суштина се заправо никада није мењала. Годоовска нит одржава нас, само нас наш циљ чини различитим. Нада у боље, хтење и амбиција све нас... и мене, и тебе, и њу... одвајају од осталих.

А крајем прошлог века тешко је било одвојити се. Хтења нације била су иста. Радовало се и хлебу и млеку, а и проспаваној ноћи. То су ми рекли... одрасли. Ја у том времену нисам осећао страх. Звук сирене. Време је за одлазак у склониште и игру са комшијском децом. Жмурка, Ћорава бака, али и Човече не љути се, Монопол, Ризико... Све... тако симболично.

Било је време за покретање револуције! Неки су у томе видели само нереални циљ и будући несхватљив поредак. За некога је било утопијски осећати долазак бољег. И то бисмо морали разумети! Тешко је отворити се. Тешко је тежити идеалима, јер је пепео и даље био ту.

Опширније...

Ивана Дендић: ''Сваки дан је прилика''

Ивана Дендић, победница квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Лесковцу (Лесковац, 9. фебруара 2012) Лесковац, 9. фебруара 2012.

Поносна сам и посрамљена у исто време. Сретна и тужна и веома кивна на себе. Не знам да ли бих дигла главу у небеса са пуно поноса што сам то што јесам, и што сам ту где јесам или бих пак зарила главу у песак као какав ној! Да ли би требало да осетим стид и срам што живим у времену у коме живим, или наду и жељу да ће бити боље сутра. Мени драги људи често говоре: "Твој живот је оно што сама направиш од њега. Некада ћеш га упропастити сопственим грешкама, а некада ће се други потрудити да то ураде уместо тебе... И то је универзална истина. Имаћеш многе успоне и падове, али је веома битно да останеш уздигнуте главе, пуна љубави, вере и наде".

Слажем се са њима, и поучена сопственим искуством идем напред. Ако паднем устаћу, и само зато што данас нисам успела не значи да сутра нећу. Јер ја имам вољу и нећу напустити ни једну од својих одлука. Воља ће ми донети успех.

Без обзира да ли је то негде записано или не, знам да ћу успети. Ако то није предодређено — предодредићу, или ако није суђено — пресудићу. Ако стигнем до границе — прецртаћу је, уколико наиђем на крај, направићу од њега нови почетак, ма шта људи говорили. А људи говоре јер постоји нешто што не желе да чују, а слушају јер постоји нешто што не желе да кажу, и тако све у круг, без међусобног разумевања.

Опширније...

Жарко Јелисавчић: ''Србија — то је збир свих нас''

Жарко Јелисавчић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Панчеву (Панчево, 5. фебруара 2012) Панчево, 5. фебруара 2012.

Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму, у томе што хоће да увек други раде за њега и да се промене у друштву десе без њега. Па се тако чини да је највећи мотив у људском друштву бежање од рада и напора. "Нека други носе борбе и реформе, ја ћу само лећи 'преспавати и устати' кад се све заврши, тачније када други заврше за мене." Не мучити се, а зарадити богатство, мото је целе Србије.

Србија, грађани Србије заслужују другачији мото, мото који наглашава наду и вољу за победом. Као спортиста на утакмици који има вољу, наду и визију спорта којим се бави и на крају победи. Тако и ми, грађани, Србије, са новим схватањима, са вером у себе, у своје најближе, у праве вредности етике — Србију извлачимо на постоље. Постоље победника!

Али,... како се одвија ваша утакмица?! Да ли можда губите од супротног тима, тима за који играју неверица, мржња, стрепња и очај? Какви смо то играчи ако не поседујемо борбеност и оптимизам? Понестане нам снаге и лако се предамо, а кривицу одмах скинемо са себе. На коме је онда одговорност? Тада утакмица престаје да буде "фер плеј".

Чини вам се као да сте ово већ чули. Знам... Али, хајде да стварно направимо још један корак напред. Сигуран сам да има доста разлога. Покажимо да нас се тиче судбина ближњих. Људи, знам да то можемо! Није касно! Ја видим и младе и старије у својој околини спремне да начине тај корак. Немојмо се плашити. Немојмо се стидети себе и својих квалитета, знања и спремности да константно ходамо, корачамо унапред. Људи, немојмо стајати! Не бојте се, тада ћемо купити папирне марамице и обрисати зној са чела. Купићемо паковање марамица и поделићемо их.

Опширније...

Вељко Мартиновић: Реформе у Србији могу да успеју само ако осећање наде и воље победи над осећањем празног мудровања и цинизма

Вељко Мартиновић, победник квалификационог такмичења ''Беседе у Зоранову част'' у Новом Саду (Нови Сад, 4. фебруара 2012) Нови Сад, 4. фебруара 2012.

Србија пред собом има тежак задатак, али са друге стране и испит за цео народ.

Како ћемо га положити зависи само од нас, јер ако му се максимално посветимо, како наш народ и те како уме, успећемо да га превазиђемо са мање муке него што се очекује, али да би до тога дошло, прво треба да се усагласимо да постоји воља и снага, која нам никад није недостајала. Када се сложимо око тога, урадили смо пола задатка, јер Србија кад се сложи, свака реформа је ситна.

Следећи корак у овој великој борби за Србију је, свакако, избор правог тима који ће се, не због личне користи и профита, већ због општег добра, борити да се свака реформа спроведе детаљно у свакој сфери друштва.

А како ћемо препознати те људе који ће стати на лидерске позиције и часно и поштено се залагати за суштинске промене у држави? Па, драги моји, тако што неће примати никакве новчане надокнаде за време обављања посла, већ само по успешно завршеној реформи у грани за коју је био задужен.

Вероватно се питате ко ће пристати да обавља посао за који можда неће бити плаћен? Па пола Србије. Пола младе Србије која чека своју прилику, пола младе Србије које је незапослено, ради за џабе или чека позив у иностранство. Пола младе Србије коју ћемо изгубити ако се не опаметимо не сутра него већ данас.

Они чекају своју прилику да се докажу и стичу искуство на функцијама за које се издвајају баснословне суме новца, то су они људи који ће доказати да поштење и чист образ нису мисаона именица у нашем друштву.

Опширније...

Соња Миливојевић: ''Црни мајдан''

Соња Миливојевић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у УжицуНекада давно у Јудеји окупише се људи са каменом у руци. Сви презриви погледи упрти у исту жену, све камење намењено њој. Провоцира их својом слободом и снагом да живи по сопственим правилима. У њој виде некога ко се усудио да се разликује, иако боли.

Оне виде живот какав су хтеле, али нису смеле живети. Они виде жену коју, колико год да се трудили, нису могли имати. И зато, "с правом" потежу каменице. Из све снаге и из све мржње. Док не зачују глас Другачијег човека: "Ко није грешан, нека баци камен на мене!" И ни један није полетео. Зашто? Зато што сви греше. Зато што је људски грешити. Зашто упорно покушавамо да не будемо људи?

И данас, у Србији, окупише се људи са каменом у руци. Све претње упућене истој жени, али сваки камен већ путује ка њој. Јер, ко је данас тај Посебан, чији ће глас сви чути, на чију ће се реч запитати: "У којим својим делима тражим упориште за овај чин? Имам ли храбрости да се загледам у себе?".

Недавно смо једног таквог изгубили. И док се не појави други, свака истина биће забрањена, смелост осуђивана, смишљаће се освете. У глас ће се певати погрдне песме, гумена лутка неометано кружиће стадионом.

Не плашите се камена! То је недостатак самосвести онога који га потеже. Камен је продукт једноличне масе, из које се сваки појединац плаши да иступи да не би и сам постао мета осуде. Нестабилност лажног моралисте у чврстом стању.

Опширније...