25 ГОДИНА

У ИМЕ ПРОМЕНА

Победничке беседе

Ана Јовановић: Пре него што бациш камен на другога, покажи ми шта си ти учинио

Ана Јовановић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Меша Селимовић је једном написао: "Људи презиру оне који не успију, а мрзе оне који се успну изнад њих; навикни се на презир ако желиш мир, или на мржњу ако пристанеш на борбу".

Менталитет људи је нешто на шта време мало утиче.

Понекад помислим да је код нас је највећа конкуренција у области излежавања и лењости. Невероватно је колико заправо је лако истаћи се. Чим урадиш једну добру ствар, већ си далеко испред оних који ништа никад и не раде. Али баш је у томе проблем. Квариш просек... Ти си онај статистички изнимак који штрчи. Сви који су иза тебе ће рећи како не ваљаш на овај или онај начин, како то што радиш није довољно добро. Лако је тражити ману у туђем раду.

Дивно је добити све а не радити ништа. Жалимо се стално на много ствари а чинимо ништа да на њих утичемо... Скоро сам радила са пријатељима серију еколошких пројеката... Тешко je наговорити људе да дођу и учествују. Али онда када постоји могућност да јавно кажу како Србија има огромне еколошке проблеме, ти који ништа нису радили се први огласе. Организовали смо чак и прес конференцију након акција... Мало је новинара дошло. Нисмо занимљиви. Ма, то је само група младих људи која је успела да самостално организује велики пројекат и прикупи тоне електронског отпада и рециклира све то. Али зато, када се удаје нека фолк певачица, новинара свуда... То је новост.

Опширније...

Милена Миленковић: Пре него што бациш камен на другога, реци шта си ти урадио

Милена Миленковић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ПараћинуЗоран каже: "Ако већ мораш да гуташ жабе, прогутај прво ону највећу!"

Имам 21 годину и живим у Србији. Носим неке вредности у себи и хоћу да мењам ову земљу на боље. То би отприлике значило да ћу целог живота морати да гутам жабе!

Много је камења бачено на Балкан, на моју Србију. Камење су добијали углавном они који су се латили тог незгодног занимања — гутања жаба. Увек када би наша покретачка енергија нарасла, увек када би се родила нова идеја и створила шанса да се нешто мења, они би се удруживали и пројектовали наше судбине на начин који би заустављао сваки просперитет и сваку позитивну енергију претварао у депресију.

Сувише сам млада да докучим смисао таквог деловања, али све више ми се чини да ти митомани и кочничари имају само недостатак образовања и кућног васпитања. У Србији је данас најлакше клеветати некога. Баци камен на председника, на угледног писца или културног радника, на оца, мајку или брата и добићеш пажњу. Скупићеш већину, јер је данас најлакше бити против нечега без аргументације и без одговора како другачије. Одмах ћеш добити присталице и симпатије од оних малобројних, али најбучнијих. Крекетаће у хору против нечега, јер како Волтер каже: "Идеална лепота за жапца је жаба". Препознају се јер су расли у истој бари а никада нису имали снаге и храбрости да свој дух вину из те жабокречине.

Опширније...

Даница Лончар: Пре него што бациш камен на другог, реци шта си урадио

Даница Лончар, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КулиОд памтивека су се људи више занимали за дела, тј. по њиховом мишљењу, недела која је починио неко из њиховог окружења, док су своје поступке заташкавали и правдали се...

У Србији је овај феномен веома присутан и изражен. Битније је шта се догађа у туђем дворишту, да ли је чисто и уредно, док се своја ограда диже у небеса, да не би неко случајно видео смеће које се нагомилава. Већина људи суди о туђим поступцима без икаквог устручавања, иако нема права на то и, при томе, не обраћа пажњу на оно што су могли сами да ураде, а нису мрднули ни малим прстом.

Да би се дошло до позитивних резултата, најпре треба решити ситуацију у својој породици, блиском окружењу, па тек онда на глобалном плану. Једна трула јабука може да поквари пуну кошару здравих. Дакле, битно је да сви елементи друштва буду доведени у ред да би целокупна слика била добра и јака. Да би се то постигло, сваки човек понаособ мора поправити ситуацију на индивидуалном нивоу и довести своју свест на прави пут. То је пут реформи и неопходних промена које је проповедао др Зоран Ђинђић. Кажем проповедао, јер он није био само још један у низу слаткоречивих политичара који су ишли низ воду и трудили се да задрже своје позиције без таласања. Он је чврсто веровао у своја убеђења и трудио се да изведе Србију на прави пут, пут европских интеграција и јаке, самосталне државе, каква смо могли постати. То је чинио не обазирући се на мишљења лењих и плашљивих људи, а њих у Србији има много, који нису смели, нити хтели да се излажу "непотребном" труду да би спасили ову државу од сигурне пропасти. Он је сваким својим поступком будио народ и терао га на позитивне промене. На жалост, такође је будио и онај слој који се није слагао са његовом визијом, а који не преже ни од чега, па ни од драстичних мера и оружја.

Опширније...

Ирена Плаовић: ''Камен се не баца, каменом се зида''

Ирена Плаовић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у БеоградуУпорно су исти, незгодни, непогодни, неумољиво неподобни дани за српске идеале. Моја генерација још није видела друге.

Кад смо се родили, кажу, било је "лоше време". Док смо одрастали, кажу, било је "лоше време". И пре нашег рођења, кажу, "није било време". Планирани и рађани у невреме, ми морамо својим рукама створити то време, погодно, плодно, добро време. Време за снове.

Најлакше је бити незадовољан. Нисмо задовољни послом, платом, радним временом, вредностима, међуљудским односима, стандардом, спољном и унутрашњом политиком, нисмо задовољни новинама, вестима, спортским успесима, војском, школством, здравством... Главна нам је забава да на пијаци или у кафани расправљамо у бескрај, не увиђајући да тиме што у свему видимо бесмисао и саме наше речи постају бесмислене! Искуство нас је, кажу старији, научило. Ниједна промена није добра! Све на крају остаје исто! Шта је то? Искуство које је поучно, или неискуство у гледању, и раширена, готово општа неспособност реалног сагледавања ствари и људи око себе?

Опет ћемо окривити време. Наше време је, ето, много горе и теже од оног времена наших предака. Некада је све било романтично, блиско и људско, а данас је живот брз, прљав, пластичан, нехуман! Данас је и људско око дигитално! Колико смо пута чули овакве изјаве, носталгичне и пуне лажног бола? Јер, људи који овакве речи без срама изговарају нису никада ногом крочили у време својих предака! Они тугују за прошлошћу о којој не знају ништа! Оно што човек одбија да призна, то је можда поразна, можда утешна чињеница да су људи ти који чине своје време! Поразно је ако своје време сматрамо страшним, знати да смо ми, људи, сами томе криви. Утешно је, јер, ми га можемо и поправити.

Опширније...

Марија Петровић: ''Од проклете авлије до чаробног брега''

Марија Петровић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Врању"Ма благо теби! Завршила си факултет, сад ћеш да се запослиш, да се удаш, твоји више не морају да брину. Раде, нису неке плате, али ионако живе у Сурдулици, не треба им више. А шта ћу ја? Мала деца, мале плате, мали град."

Е, овако ми се људи обраћају кад ме сретну. И верујем да нисам јединствени случај.

Е, сад ја њих да питам: "Јел' ви знате кад сам ја одрастала?" Деведесетих. Моји су стајали у реду за шећер и зејтин. У првом разреду основне школе дали су ми 9,5 динара да понесем на екскурзију. Тати сам купила мину за хемијску оловку као успомену. Данас деца прво науче латиницу јер добијају мобилне телефоне пре него што крену у школу. А жалосно је што постоје људи који би у оно време све дали за мојих 9,5 динара.

Дакле, увек постоји и горе и боље. Али ми ништа не добијамо загледањем у туђа дворишта, туђе новчанике, туђе животе. Хајде да мало погледамо себе, да порадимо на себи. Ако себе не променимо, нећемо ни ближу околину, ни даљу околину, ни своју земљу, ни будућност.

А како то обично бива, код нас је главно оправдање: "А што он то не уради? Нек иде она па нек ради за те паре. Моја деца да се муче? Ко су они па да мени наређују?". У нашем народу и даље постоји она "нек комшији цркне крава". Ми никако да преломимо.

Опширније...

Лука Кокић: Пре него што бациш камен на другог реци шта си урадио

Лука Кокић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у УжицуЋутати или нешто рећи? Препустити се или подићи руку? Знатижељно тражити високо подигнуте руке око себе, спремна лица, људе који желе, умеју и могу нешто да промене. Или пак ухватити се за руке и трчати у круг, ширити га и попуњавати новим ћутањем.

Зашто не изнети способност, таленат, могућност, извући из себе ту магију која постоји у нама, зашто се плашити и скривати је дубоко у себи?

Подићи руку, устати, проговорити, изнети своје мишљење. Разбити монотонију свакодневног живота, показати да можеш, да умеш, да вредиш; изаћи из шаблона једноликости коме маса тежи. Креирати!

А шта ако нисам довољно добар? Шта ако ме одбаците?

Шта ако ме... исмејете? Онда... Шта?!

Опширније...

Ђорђе Поповић: ''Моја Србија''

Ђорђе Поповић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ПожаревцуРођен сам у Србији, једној не тако малој, али опет не тако великој земљи. Одрастао сам у не тако срећном времену...

Време у ком данас живимо изгубило је сваки смисао, а систем вредности му је потпуно поремећен. У данашњем времену, у Србији влада демократија — сви имају право гласа, али га неки имају више у односу на остале. На жалост, стиче се утисак да га паметни имају најмање. Данас апсолутно сваки човек може бити политичар, не мора чак бити ни довољно образован. У редовима људи који представљају нашу земљу, све чешће се налазе особе које недовољно познају граматику српског језика, таблицу множења и још неке сличне, баналне ствари, да не набрајам сад. Наравно, част изузецима. Сумњам да се неко запитао какву слику о Србији такви пропусти шаљу у свет.

Кажу да историју пишу победници. Ако ништа друго, наша земља има велики број победника из разних ратова. Сад, то што се ја не сећам да смо у задње две деценије, колико ходам овом земљом, добили макар један од великих братоубилачких ратова који су вођени на овим просторима последњих двадесет година, којима се такозвани "Велики синови Србије" на свеопшту жалост нормалног становништва земље поносе, то вероватно мени иде у минус.

Е па, опростите ми господо ако не желим да будем један од "Нас". Постоји она чувена реченица "И ја сам био један од нас". Постављам питање, којих нас? Који су њихови, а који наши? И како међу својима разлучити ко је џелат, а ко осветник? И ко је први започео?

Опширније...

Драган Лончаревић: Пре него што бациш камен на другог реци шта си урадио

Драган Лончаревић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ПанчевуНезадовољство се већ годинама таложи око нас. Одлучно га шутирамо под тепих. Свакодневно се охрабрујемо: "Биће све уреду", "Решиће се већ некако", али овакав став је слика општеприсутне летаргије. Ви сте незадовољни! Ја сам незадовољан! Често помислим како је и сам Бог незадовољан нама! Незапосленост. Насиље. Нетолерантност. Немаштина. Немоћ. Несташице. Корупција. Чини се да списак нема краја!

Нажалост, у нашој земљи незадовољство се изражава разбијањем. Разбијају се: канте за отпатке, излози, аутобуси, аутомобили, мамограм, зграде, амбасаде... Као да не умемо боље, културније и паметније.

Када сам видео тему овогодишње беседе у Зоранову част решио сам да се пријавим и кажем нешто о својим вршњацима, који сада, уместо да завршавају факултете, седе у затворима.

Тешко је издвојити репрезентативан пример изражавања незадовољства код нас. Медији су преплављени сценама мржње, туча, штрајкова и политичких размирица! А као вешто скретање пажње са суштинских проблема, користе разне методе испирања мозга као што су, не више шпанске, него турске сапунице, читаве "Фарме" простаклука, и грандиозне емисије "шљаштеће естраде". Онај ко после свега тога остане нормалан, прави је "Surviver"!

Преживели смо и демонстрације поводом самопроглашене независности Косова. Анализирајмо тај догађај! Косово треба да буде саставни део наше територије, јер оно то и јесте! То је центар наше духовности, вере и традиције. Идеја протеста била је мирно изражавање става о ненасилној борби за очување Косова. Дакле, народ се упутио ка храму Светог Саве, што је симболизовало враћање коренима. Е, шта се сад ту дешава? Група младића одваја се и креће у рушилачки поход градом. Употребио сам израз поход, јер ме подсећа на оне пиратске, кад пристану у неки град само да би га похарали, спалили, и отишли. Јер је неколицина "још одважнијих" услед опште пометње, искористила јединствену прилику да по пиратским методама присвоји све што им се допало из разбијених излога. Читав призор деловао је иронично! Сваки напор и покушај спровођења наших идеја, распрснуо се у милион делића, баш као и поменути излози.

Опширније...

Анка Ђуричић: ''Овај камен је мој''

Анка Ђуричић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КрагујевцуОд Библије до Андрићеве Проклете авлије, од Христа до Карађоза, стоји прича о човековом греху и кривици. Нема безгрешних, ни невиних.

Пут до пакла поплочан је добрим намерама, каже Данте. Ја бих додала — и делима. Откуд онда толико кривице и греха? Откуд зло, патња? И ко је крив? Јесам ли и ја крива?

Онај који не чини ништа, има само једну ману — то што не чини ништа. Онај који чини, има безброј.

Ко заслужује овај камен?

Убедили су ме да ништа не знам и не разумем, да је боље да ћутим јер још туђим зубима једем хлеб, да не треба да се буним јер "шут са рогатим" никако не може, да је за мене најбоље да ништа не чиним, да пустим друге да лупају главу, да има времена за мене, ионако ништа није у мојим рукама... Осим камена.

Сад је лако — толико је оних који га заслужују да би био потребан цео један каменолом који би обележио све "кривце" и "одговорне": родитеље што немају, државу што не даје, пријатеље што су искрени, школу што је досадна, друштво што је без система вредности.

Шта ја ту могу?

Опширније...

Маријана Лаушев: Пре него што бациш камен на другог реци шта си урадио

Маријана Лаушев, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КикиндиИ? Како се одвија утакмица? Да ли губите од противничког тима у којем су страх, мржња, очај и сујета? Да ли бисте се кладили на себе? Верујем да би вам новац остао у џепу. Какви смо ми то играчи, без жара борбе и оптимизма? Предајемо се лако, понестаје нам снаге. Огорчени само повређујемо себе и друге. Kривицу пребацујемо, а одговорност не прихватамо. Постајемо прљави играчи.

Колико вас ово све подсећа на околину? Колико се проналазите у мојим речима? Ако размислите мало рећи ћете доста. Да, то је свет који ме окружује! А ви који сматрате да грешим, будите реални и само на тренутак скините повез са очију.

Колико смо спремни да жртвујемо себе? Колико можемо пружити снаге и воље? Колико нас заиста брине о себи? Колико бринемо о људима из наше свакодневнице? Да ли се понекад питамо како им је? Чему тај забринути поглед? Шта их то данас мучи?

Бол! Окусили смо га сви. Знамо како је он снажан. Кад боли, питамо се зашто мене, зашто баш ја?! Чиме смо то заслужили? А да ли се понекад запитамо како боли другог када га ми повредимо? Нажалост мало се нас то запита. Мало нас брине о тућој срећи. Ваљда је такво време дошло. Принуђени смо да само газимо и не бринемо за последице.

Ја нисам безгрешна и нисам свемоћна. Али сам зато храбра, то показујем вечерас пред вама. Имам довољно снаге и воље да вас убедим и подстакнем да размислите како би свет био другачији када не бисмо само каменовали друге зарад себе.

Опширније...