ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Сања Кљајић: ''Шанса да будем човек''

Сања Кљајић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Старој ПазовиЈа сам убица. Када сам се родила, уместо цуцле, међ' зубе сам ставила нож и кренула на ратиште. И све друге бебе из породилишта су кренуле за мном. И данас ми је маслинасто зелена омиљена боја.

Апсурд? Кажите ви мени, јер овако мене описују енциклопедије. Да ли сам ја заиста деведесетих могла отпузати на ратно поље и некоме одузети живот?

Нисам, и нећу да вучем корене туђе мржње и погрешне политике. Пустите ме да уместо пушке користим ону дивну старословенску "извини".

Извини за залудне жртве и бесмислене ратове, извини за глупе границе и срамотни јаз, извини за несрећне судбине. Извини, јер хоћу мир. Исто мени миришу све руже, цветале оне у Београду, Загребу ил' Тирани. Не исмевајте ме, не негодујте, јер не пружаш руку пријатељу тражећи опрост уз речи: е, ал' да и ти признаш кривицу!

Кажем: извини, у име целе своје генерације, јер познајемо прошлост, али хоћемо да живимо у будућности. Ми! Млади Србије, не они што руше у име родољубља. То није Србија! То су кукавице које нису способне да се изборе са проблемима, па се скривају иза сукње патриотизма.

Опширније...

Јована Митровић: Пре него што бациш камен на другог, реци шта си урадио!

Јована Митровић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Лесковцу"Сине, пре него што се бациш каменом..." Еј, то сам први пут чула од ћалета… Оно, када сам била мало више пљувачки намерачена на цео свет... И на још пола космоса приде... Па сам гласно оплела неке фаце што су се по цео боговетни дан вртеле на ТВ-у... Уфффф, мука да те у'вати...

Пази, уме мој матори да трпи моје бедове... Али му тад ваљда било преко главе, па решио да и он гласно каже неку паметну... А, пре тога нисмо људски проговорили ни реч још од... Па, не сећам се ... У ствари, кад је требало да причамо он је или јурио да заради неку кинту или је шетао калашњиков... У оним ратовима што их, јелте, нисмо водили... А кева је трчала да потроши оних двадесет пет милијарди динара макар за хлеб и млеко, пре него што поскупе на педесет... У наредних пола сата... Ма, чиста идила!

Ни после свих тих маскембала са униформисаним костимима није било много боље... Ћале шљака по цео дан, кеву и не виђам, кад се вратим рано ујутро они спавају, а кад ја устајем они већ залегли у поподневну дремку. Па, с ким онда да причам? А ако су будни, треба нам пола минута за свађу... И, шта да бирам? Мање од два зла? Е, нећу, брате... Дај једном да бирам нешто добро, бре! До-бро! Зато залупим врата и напоље на улицу...

А да се бар тамо нека нормална жвака вртела око мене... То што није убијено од пивчуге и надигнутно од дувке, нон-стоп натмурено ... Како споменеш љубав, ко да си им псовао фамилију... И, сви су нам криви за све! Прво Турци и пола миленијума шатро јахања на грбачи... А, како оно беше даље? А, да... "Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и све су нам узели!" Да не спомињем ове турбо-игранке са певањем и пуцањем!

Опширније...

Филип Дулић: ''Нико неће да устане!''

Филип Дулић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у СуботициДобро вече угледни и поштовани грађани и политичари наше јаке Србије. Стојим овде вечерас пред вама у искреној нади да ћете ме саслушати, у уверењу да ћете осетити вапај генерације којој остављате у наслеђе ову нашу перспективну Србију.

Хвала вам за све што сте урадили до сада, заправо хвала вам на мрвицама које сте нам оставили да стварамо даље. Да стварамо нови поредак мрвица које ћемо пренети на следећу генерацију. Моји суграђани и колеге који вас непрестано обасипају похвалама како сте нас извели на прави пут и усмерили нам свима животе ка једној успешној и предивној будућности. Хвала вам!

Сложићете се са мном да би овако требало да звучи јавно мњење наших будућих предводничких снага. Али не звучи! И шта сте ВИ урадили поводом тога? Константно препирање по медијима нас неће извести ни на какав пут, поготово ако политичари притом седе скрштених руку у својим великим лидерским фотељама.

Иако сам млад, увек ћу памтити Зоранове речи.

Опширније...

Урош Милановић: Пре него што бациш камен на другог, реци шта си урадио

Урош Милановић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Добро вече свима! Ја сам Урош Милановић, и пре него што бацим свој камен, испричаћу вам шта сам урадио.

Ја имам 20 година. Рођен сам у Лозници где сам завршио основну школу. Ишао сам на такмичења из математике, физике, историје и географије. У току тих осам година постигао сам успех 5,00 и био ученик генерације. Пошто сам решио да школовање наставим у мало већој средини, уписао сам Математичку гимназију у Београду. Не баш тако успешно као основну, завршио сам је са просеком 4,83 и такмичењем из историје, јер сам 2 године посветио месту председника ученичког парламента у дому у ком сам живео. Прошле године сам уписао Факултет организационих наука са максимумом на пријемном испиту, и за сада ми иде солидно.

Верујем да је досад неко од вас сигурно помислио да сам неки хвалисавац који је добио бесплатну прилику да пет минута прича о себи и томе шта је радио протеклих 20 година. Али пре него што полети нека каменица, макар и она апстрактна, замолио бих вас да се разоружате до краја приче.

Из родног града сам отишао јер сам тамо сматран за неког ко воли само своје књиге, и с којим је вредно комуницирати само пред контролни, и што сам, када сам постао ђак генерације, уместо прасета и 10 литара ракије својим наставницима послао писма захвалности. То нико не ради, па што би један Урош Милановић.

Опширније...

Ана Јовановић: Пре него што бациш камен на другога, покажи ми шта си ти учинио

Ана Јовановић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Београду (Фото сервис ДС)Меша Селимовић је једном написао: "Људи презиру оне који не успију, а мрзе оне који се успну изнад њих; навикни се на презир ако желиш мир, или на мржњу ако пристанеш на борбу".

Менталитет људи је нешто на шта време мало утиче.

Понекад помислим да је код нас је највећа конкуренција у области излежавања и лењости. Невероватно је колико заправо је лако истаћи се. Чим урадиш једну добру ствар, већ си далеко испред оних који ништа никад и не раде. Али баш је у томе проблем. Квариш просек... Ти си онај статистички изнимак који штрчи. Сви који су иза тебе ће рећи како не ваљаш на овај или онај начин, како то што радиш није довољно добро. Лако је тражити ману у туђем раду.

Дивно је добити све а не радити ништа. Жалимо се стално на много ствари а чинимо ништа да на њих утичемо... Скоро сам радила са пријатељима серију еколошких пројеката... Тешко je наговорити људе да дођу и учествују. Али онда када постоји могућност да јавно кажу како Србија има огромне еколошке проблеме, ти који ништа нису радили се први огласе. Организовали смо чак и прес конференцију након акција... Мало је новинара дошло. Нисмо занимљиви. Ма, то је само група младих људи која је успела да самостално организује велики пројекат и прикупи тоне електронског отпада и рециклира све то. Али зато, када се удаје нека фолк певачица, новинара свуда... То је новост.

Опширније...

Милена Миленковић: Пре него што бациш камен на другога, реци шта си ти урадио

Милена Миленковић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у ПараћинуЗоран каже: "Ако већ мораш да гуташ жабе, прогутај прво ону највећу!"

Имам 21 годину и живим у Србији. Носим неке вредности у себи и хоћу да мењам ову земљу на боље. То би отприлике значило да ћу целог живота морати да гутам жабе!

Много је камења бачено на Балкан, на моју Србију. Камење су добијали углавном они који су се латили тог незгодног занимања — гутања жаба. Увек када би наша покретачка енергија нарасла, увек када би се родила нова идеја и створила шанса да се нешто мења, они би се удруживали и пројектовали наше судбине на начин који би заустављао сваки просперитет и сваку позитивну енергију претварао у депресију.

Сувише сам млада да докучим смисао таквог деловања, али све више ми се чини да ти митомани и кочничари имају само недостатак образовања и кућног васпитања. У Србији је данас најлакше клеветати некога. Баци камен на председника, на угледног писца или културног радника, на оца, мајку или брата и добићеш пажњу. Скупићеш већину, јер је данас најлакше бити против нечега без аргументације и без одговора како другачије. Одмах ћеш добити присталице и симпатије од оних малобројних, али најбучнијих. Крекетаће у хору против нечега, јер како Волтер каже: "Идеална лепота за жапца је жаба". Препознају се јер су расли у истој бари а никада нису имали снаге и храбрости да свој дух вину из те жабокречине.

Опширније...

Даница Лончар: Пре него што бациш камен на другог, реци шта си урадио

Даница Лончар, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у КулиОд памтивека су се људи више занимали за дела, тј. по њиховом мишљењу, недела која је починио неко из њиховог окружења, док су своје поступке заташкавали и правдали се...

У Србији је овај феномен веома присутан и изражен. Битније је шта се догађа у туђем дворишту, да ли је чисто и уредно, док се своја ограда диже у небеса, да не би неко случајно видео смеће које се нагомилава. Већина људи суди о туђим поступцима без икаквог устручавања, иако нема права на то и, при томе, не обраћа пажњу на оно што су могли сами да ураде, а нису мрднули ни малим прстом.

Да би се дошло до позитивних резултата, најпре треба решити ситуацију у својој породици, блиском окружењу, па тек онда на глобалном плану. Једна трула јабука може да поквари пуну кошару здравих. Дакле, битно је да сви елементи друштва буду доведени у ред да би целокупна слика била добра и јака. Да би се то постигло, сваки човек понаособ мора поправити ситуацију на индивидуалном нивоу и довести своју свест на прави пут. То је пут реформи и неопходних промена које је проповедао др Зоран Ђинђић. Кажем проповедао, јер он није био само још један у низу слаткоречивих политичара који су ишли низ воду и трудили се да задрже своје позиције без таласања. Он је чврсто веровао у своја убеђења и трудио се да изведе Србију на прави пут, пут европских интеграција и јаке, самосталне државе, каква смо могли постати. То је чинио не обазирући се на мишљења лењих и плашљивих људи, а њих у Србији има много, који нису смели, нити хтели да се излажу "непотребном" труду да би спасили ову државу од сигурне пропасти. Он је сваким својим поступком будио народ и терао га на позитивне промене. На жалост, такође је будио и онај слој који се није слагао са његовом визијом, а који не преже ни од чега, па ни од драстичних мера и оружја.

Опширније...

Ирена Плаовић: ''Камен се не баца, каменом се зида''

Ирена Плаовић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у БеоградуУпорно су исти, незгодни, непогодни, неумољиво неподобни дани за српске идеале. Моја генерација још није видела друге.

Кад смо се родили, кажу, било је "лоше време". Док смо одрастали, кажу, било је "лоше време". И пре нашег рођења, кажу, "није било време". Планирани и рађани у невреме, ми морамо својим рукама створити то време, погодно, плодно, добро време. Време за снове.

Најлакше је бити незадовољан. Нисмо задовољни послом, платом, радним временом, вредностима, међуљудским односима, стандардом, спољном и унутрашњом политиком, нисмо задовољни новинама, вестима, спортским успесима, војском, школством, здравством... Главна нам је забава да на пијаци или у кафани расправљамо у бескрај, не увиђајући да тиме што у свему видимо бесмисао и саме наше речи постају бесмислене! Искуство нас је, кажу старији, научило. Ниједна промена није добра! Све на крају остаје исто! Шта је то? Искуство које је поучно, или неискуство у гледању, и раширена, готово општа неспособност реалног сагледавања ствари и људи око себе?

Опет ћемо окривити време. Наше време је, ето, много горе и теже од оног времена наших предака. Некада је све било романтично, блиско и људско, а данас је живот брз, прљав, пластичан, нехуман! Данас је и људско око дигитално! Колико смо пута чули овакве изјаве, носталгичне и пуне лажног бола? Јер, људи који овакве речи без срама изговарају нису никада ногом крочили у време својих предака! Они тугују за прошлошћу о којој не знају ништа! Оно што човек одбија да призна, то је можда поразна, можда утешна чињеница да су људи ти који чине своје време! Поразно је ако своје време сматрамо страшним, знати да смо ми, људи, сами томе криви. Утешно је, јер, ми га можемо и поправити.

Опширније...

Марија Петровић: ''Од проклете авлије до чаробног брега''

Марија Петровић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Врању"Ма благо теби! Завршила си факултет, сад ћеш да се запослиш, да се удаш, твоји више не морају да брину. Раде, нису неке плате, али ионако живе у Сурдулици, не треба им више. А шта ћу ја? Мала деца, мале плате, мали град."

Е, овако ми се људи обраћају кад ме сретну. И верујем да нисам јединствени случај.

Е, сад ја њих да питам: "Јел' ви знате кад сам ја одрастала?" Деведесетих. Моји су стајали у реду за шећер и зејтин. У првом разреду основне школе дали су ми 9,5 динара да понесем на екскурзију. Тати сам купила мину за хемијску оловку као успомену. Данас деца прво науче латиницу јер добијају мобилне телефоне пре него што крену у школу. А жалосно је што постоје људи који би у оно време све дали за мојих 9,5 динара.

Дакле, увек постоји и горе и боље. Али ми ништа не добијамо загледањем у туђа дворишта, туђе новчанике, туђе животе. Хајде да мало погледамо себе, да порадимо на себи. Ако себе не променимо, нећемо ни ближу околину, ни даљу околину, ни своју земљу, ни будућност.

А како то обично бива, код нас је главно оправдање: "А што он то не уради? Нек иде она па нек ради за те паре. Моја деца да се муче? Ко су они па да мени наређују?". У нашем народу и даље постоји она "нек комшији цркне крава". Ми никако да преломимо.

Опширније...

Лука Кокић: Пре него што бациш камен на другог реци шта си урадио

Лука Кокић, победник квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у УжицуЋутати или нешто рећи? Препустити се или подићи руку? Знатижељно тражити високо подигнуте руке око себе, спремна лица, људе који желе, умеју и могу нешто да промене. Или пак ухватити се за руке и трчати у круг, ширити га и попуњавати новим ћутањем.

Зашто не изнети способност, таленат, могућност, извући из себе ту магију која постоји у нама, зашто се плашити и скривати је дубоко у себи?

Подићи руку, устати, проговорити, изнети своје мишљење. Разбити монотонију свакодневног живота, показати да можеш, да умеш, да вредиш; изаћи из шаблона једноликости коме маса тежи. Креирати!

А шта ако нисам довољно добар? Шта ако ме одбаците?

Шта ако ме... исмејете? Онда... Шта?!

Опширније...