ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Победничке беседе

Јелена Драгосавац: Воља


Јелена Драгосавац, победница квалификација у СуботициШта си рекао: да ниси добар?!

Заборавио си кључну реч: ДОВОЉНО добар.

Ту реч мало ко у Србији разуме а на све стране је чујемо:

Кажу:

"Немам ДОВОЉНО пара"
"Нисам ДОВОЉНО јео"
"Она ме не воли ДОВОЉНО"
"Никад се не наспавам ДОВОЉНО"

Као да сви нечег немају довољно...

А кључан разлог за ту недовољност сте ВИ! Да, ти, и ти исто, и онај иза тебе и нико други сем вас самих и то појединачно! Хм, зашто?

Па зато што у теби лежи страст, у теби лежи воља, у теби су и жеља и снага! ПРОНАЂИ ИХ, ПРОБУДИ ИХ!!

Осети како ВЕРА у боље сутра обузима твој ум и твоје срце, препусти јој се...

Опширније...

Тијана Милосављевић: Нико није тако добар како би могао да буде ако се још потруди


Тијана Милосављевић, победница квалификација у НеготинуДобро вече свима. Драго ми је да вас видим у оволиком броју. Неизмерно се радујем што ћу своје искуство младе политичарке у земљи Србији моћи да поделим са вама. И унапред вам кажем: Ја не умем да увијем причу, што је важно да један политичар зна. А ја се ни не трудим претерано да то савладам.

Сада, када пливам у тим водама, могу вам рећи да је за почетак моје политичке каријере крива једна кашичица шећера. Да, драги моји, кашичица шећера. Оних злосрећних деведесетих имала сам 7-8 година. Детету се увек једе нешто слатко, а пошто тада није било ни чоколаде а ни пара за чоколаду, мој брат и ја смо се сладили, и то не свакодневно, са по једном кашичицом шећера. Та слика ми је и данас стално пред очима. Но, тада је било немогуће и нереално да било шта предузмем како бих променила стварност.

Расла сам ја, расло је и зло око мене, у мојој земљи. Знате већ: ратови, санкције, непрестана борба за голу егзистенцију. Родитељи су ми остали без посла. И не, наравно да нису добили ама баш никакво образложење зашто су отпуштени. То тада није било у моди, као данас. Само вас избаце на улицу а ви се питајте да ли сте били достојан и савестан радник. Сада све мора написмено.

Бомбардовање је пресудило и она сташна пропаганда и манипулација пре и после. Тако се више није могло!

Видела сам њега, осетила његову енергију, очарала ме његова оштроумност, хитрост, живост. Радовала сам се његовој радости живота.

Опширније...

Филип Лескароски: ПОЕНТА ЈЕ У НАМА


Филип Лескароски, победник квалификација у Панчеву(Поглед на сат). Довољно је. Претходних десет секунди могло би да се схвати као неискоришћено време. Међутим, моје мишљење је да део свог времена нисам оставио да пропадне, већ да укажем на један од великих проблема. Он би се могао свести под општи термин АПАТИЈЕ. На моју велику жалост, почињем да схватам да она није само политичка, већ и културолошка, па и социјална. Искрено, мислим да је ово порука коју, када Вам је упути један студент, који није још ни крочио у свет који треба да буде тест за њега, треба озбиљно да схватите. Поента није да неко други врши афирмацију идеја за које се и ми залажемо. ПОЕНТА ЈЕ ДА МИ АФИРМИШЕМО ИДЕЈЕ! ПОЕНТА ЈЕ У НАМА!

Ми смо ти који морају схватити да је наша околина сиромашна. Ако то нисте до сада урадили, мислим да је време да почнете са сопственим просвећивањем. Једном приликом сам седео у кафићу и причао са пријатељем. Рекао ми је: "Срамота је колико је Панчево сиромашно са дешавањима која су образовног карактера". Ако мислите да ће сада уследити фраза којом ћу рећи да сам се од тада запитао да ли је све заиста тако сиво, варате се. Знао сам да је ситуација заиста таква каквом је он представио једном реченицом. Увиђам то свакога дана! Почев од места као што су невладине организације - па све до чувеног панчевачког бувљака.

Ако бих Вас питао ко зна да у вашем граду постоји и делује астрономско друштво, верујем да би потврдних одговора било мање него што је данашњих такмичара. При том, могу поносно да кажем да сам један од људи из тог друштва који покушавају да анимирају грађане о занимљивим темама из области астрономије. Из искуства знам колико је то тешко радити, али из још чистијег искуства знам колико је лако активирати се у друштвено-корисним активностима. Ако се невладине организације посматрају у свету као темељ цивилног друштва, неизбежно је да се питам какав је наш цивилни сектор? Какве су наше могућности да непосредним деловањем унапредимо свет око себе? Мислим да су веома мале.

Ако је клише који сте много пута чули да морамо многе ствари чинити ради бољег живота наших подмладака, жао ми је. Мораћете да га чујете опет. Не желим да живим у граду где се људи свађају ко је први у реду у пошти. Не желим да гледам како неко долази на ред испред мене када одем лекару. Не желим да квалитетни студенти остају без заслуженог радног места због оних који потежу везе да би дошли на радно место. Не желим да се осећам одбаченим из друштва ако се интересујем за активности које нису интересантне већини становника. Не желим да будем ничији пратилац, већ нечији водич.

Пре десетак година говорило се да ће бити бољи животни стандард. Тада нисам схватао да мора бити боље, јер смо били на почетку. Тада нисам ни знао да је један од актуелних вицева говорио о разлици између песимисте и оптимисте у Србији. Српски песимиста је обично говорио: "Ух, не може бити гора ситуација од тренутне". Док га је оптимиста тешио: "Не брини, увек може".

Опширније...

Душанка Крстић


Душанка Крстић, победница квалификација у Новом СадуХајде, погледајте ме сада добро!

Рећи ћу вам ко сам ја, у ствари ко смо сви ми. МИ СМО СРБИЈА.

У СОЛИТЕРУ СМО. Први спрат је моје рођење, а стоти мој циљ. Да ли је то само мој циљ? Или циљ свих нас? Мислила сам ући ћу у лифт и попети се до горе. Нико ми није рекао да тако не може. Мораш степеницама, а на свакој можеш да се саплетеш.

И до 59. спрата сам стигла лако, уз помоћ родитеља. А на том 59. се јавља мој први, прави и највећи проблем. ЈА постајем пунолетна на 59. дан бомбардовања. Даље морам сама, а у глави ми је само звук сирене. Али подижем главу и сигурно стајем на 60. спрат. Уписујем правни факултет. И први пут гласам, бирам најбоље. А снагу да одлетим на 70. ми даје 5. октобар. ТО ЈЕ БИЛА СРБИЈА, МОЈА СРБИЈА У КОЈУ ВЕРУЈЕМ. И ОН, мој следећи ослонац после родитеља.

Одједном, на 70 и неком спрату мрак. Неко је угасио светло. Неко је угасио Србију. Њега више нема. Где и у кога сада да гледам? Ко ће ме даље водити?

Опширније...

Филип Калнак: Живот је кратак али довољно дуг


Филип Калнак, победник квалификација у ВршцуДа би настала Земља онаквом какву је ми познајемо, од настанка космоса требало је да прође дванаест милијарди година. Земља постоји "само" четири милијарде година. Тај временски период је заиста непојмљив за нас, узевши у обзир чињеницу да просечан људски век траје осамдесет година. Скоро половину тог времена ми проведемо спавајући; петнаест година се развијамо; осам година проведемо хранећи се; седам година проведемо у купатилу; пет година проводимо водећи љубав. Када се ове бројке саберу, остаје нам десетак година живота у најбољем случају да радимо с њима шта нам је воља.

Иако је десетак година непојмљиво мали временски период у односу на живот наше планете, довољно је дуг да начинимо живот себи и људима око себе надалеко квалитетнијим.

Али само ако то хоћемо.

Олакшавајућа околност јесте та да сам живот живимо у ратама; нећемо провести одједном половину живота у кревету или седам година у купатилу, него ћемо за живота дневно испуњавати наше егзистенцијалне потребе, што нам ових десетак "слободних" година чини много употребљивијим и доступним у скоро сваком периоду живљења.

И то када нама одговара.

Опширније...

Јасна Петровић: Само трска… или…


Миона Милошевић и Јасна Петровић, победнице квалификација у КрагујевцуИ ви чекате?

"Само трска", рече Блез Паскал, "најслабашније створење у природи" које се склања, плаши, стрепи од непознатог и чека неку дражесно прихватљиву истину да му се деси. Човек…

И док сви ми, тако ћутећи, чамимо по чекаоницама живота, или смрти; време попут Робинсона Крусоа уписује рецке по нашим телима… вајајући наше тело, бескрупулозно нам ставља до знања да постоји… и да се креће.

Што мирно стоји у својој тишини - склоно је променама, што се креће - мења…

И тај покрет који чине ваше груди кад удахнете ваздух, и те очи које неуморно урањате у боје које вас зову, и ваше мисли заведене неком идејом, и овај ваздух који трепери сада и овде носе поруку: Покрените!

Опширније...

Миона Милошевић: Људскост не припада ни новијем ни старијем времену


Миона Милошевић и Јасна Петровић, победнице квалификација у КрагујевцуВечерас, обраћам се вама који сте угасили своје мобилне телефоне, онима који се неће јавити на нестрпљиве позиве. Обраћам се и онима који су нашли снаге да уместо на путеве, мостове и железничке пруге дођу управо у ову салу, онима који стрепе за свој посао или су без њега. Хвала вам.

Ово није прича о проблемима, о немаштини и страховима. Нема ни економије, ни политике, а ни маркетинга… Ово је прича о нама самима.

Кренимо од детињства, створимо мозаик сопствених живота. Увек нас је радовао и најмањи поклон, чинило нас је срећнима то да се смејемо са другима, уживамо у њиховој срећи. Основа је, дакле, иста, било да је реч о онима који су рођени тридесетих, шездесетих или деведесетих година прошлог века. Не раликујемо се од наших дедова, очева, ни вршњака у томе колико искрено и чисто желимо да створимо пријатеље око нас.

А онда, брзина живљења, успела је да од нас створи технички прецизне људе који у својим рукама држе бар један мобилни телефон, док им други упорно звони на радним столовима. Измешало се све у нашим главама, почев од очекивања, могућности, преко страха за егзистенцију сопствене породице, губитка посла, болести. Намерио се стрес до стреса, губитак до страха, стрепња до ноћне море.

Баш тада престајемо да будемо остељиви на срећу и тугу других људи, заборављамо колико су нам важни они који живе са нама и колико смо ми битни за оне који живе око нас. Време, дужност, обавезе, новац. Дајемо ли све од себе да будемо још бољи, још прецизнији, још ефикаснији?

Опширније...

Инес Скоко: Маратон


Инес Скоко, победница квалификација у КикиндиИма ли неког међу нама ко мисли да се без нашег сталног и свакодневног учешћа промене могу десити?

Грађани Србије, ове 2010, још увек се налазе у колотечини. На мрачном месту, окруженом пространством корова. Знамо сви да би нам било много боље кад бисмо посекли тај коров, али мало нас хоће да се потруди. Зашто?

Тешко нам је да се пробијемо кроз шипражје проблема. Да нас по телу шиба тај грозни коров који је Србија дуго времена узгајала. Да по нашим рукама остају ожиљци, јер смо покушали да разгрнемо гране корупције, неправде и криминала. Тешко нам је, када смо испред себе имали човека који је све то радио сам, уместо нас, а ми смо само корачали иза њега по већ очишћеном тлу. Када смо пустили да само један човек прима посекотине бодљикавог пута до наше боље будућности и када њега више нема, неки од нас неће да направе ни један корак напред, да се не би случајно, можда негде огребали. Не будимо себични, потрудимо се мало!

Ипак, постоје и они који морају да се труде из дана у дан, јер у супротном на овом мрачном месту не би опстали.

Милош, студент београдског универзитета, у свом родном граду има само мајку која није у могућности да му финансира студентски живот. Знате ли како овај студент плаћа своје школовање? Он поред својих математичких формула и теорема упоредо учи на хиљаде страница других струка и наука, полаже туђе испите и то наплаћује. Понекад мисли да не може више, али онда прихвати и нове странице непознате материје, положи још неки туђ испит и плати кирију за следећи месец. Знам, можемо рећи: "То је незаконито", можемо судити Милошу... Али шта је са оним људима који све могу да купе, па и знање. Ко ће њима да суди?

Опширније...

Романа Томин: Ђак генерације


Романа Томин, победница квалификација у КикиндиИмам 20 година. Увек сам била одличан ђак. Себи сам јасно поставила циљеве. Имам врло високе амбиције и, волим да верујем, велик потенцијал да их и остварим. Могу много тога да пружим. Могу много да напредујем. Могу много боље од овога. И, ове године, селим се у Аустралију. Желим да студирам тамо, јер овде... Нисам у могућности. То је израз који сувише често и чујемо и употребљавамо, зар не? "Нисмо у могућности." Фин израз за "декинтирани смо".

Можда ме неки од вас осуђују што напуштам Србију и тражим уточиште негде другде. Можете ме назвати кукавицом. Можете ме назвати и издајницом, али зар није нормално маштати о земљи у којој наши родитељи неће морати да продају своју кућу, или подигну кредит који ћемо и ми отплаћивати, или да буду принуђени да једу, како се то код нас каже, ’леба и масти, да би нас ишколовали? О земљи где држава улаже у своје студенте, који ће једног дана постати стручњаци, водити државу! Зар није природно искористити такву прилику ако нам се укаже?

Немојте да ме схватите погрешно, ја волим своју земљу! Сви ми волимо нашу земљу, зар не? Али воли ли она нас? Показује ли да нас воли?

Нисте ли барем једном помислили како би било лепо да, за промену, за свој труд, зној, жељу и рад добијете нешто за узврат? Осим, наравно, позива за изборе (врло често ванредне), минималних плата и обавеза за порез. Порез на промет, порез на добит, порез на додату вредност, порез на доходак, порез на имовину, па онда порез ЗА имовину наших посланика, порез на финансијске трансакције... Порез на казне које плаћамо, порез на порез, што да не?

Када ученик научи лекцију, очекује да добије петицу, зар не? Али понекад га учитељица не слуша, па му за сваки случај да тројку, да не би никог оштетила. То се заиста дешава у школама. То се дешава и у држави.

Опширније...

Кристина Стојановић: Да се не заборави


Кристина Стојановић, победница квалификација у КраљевуДођосте ми опет, ви, лелујна створења, да говоримо о већ реченом и да слушамо о већ доживљеном. Хајдемо сада корак даље. Уверавам вас и да имате због чега. Размислимо само како би било када бисмо нешто, за промену, и чинили. Изађите мало из својих квартира! Да, да, ви, вама се обраћам, шарена масо.

Када је истакнути ирски писац, Џемс Џојс, објавио своју збирку приповедака "Даблинци", изјавио је да му је намера била да напише морално поглавље о историји сопствене земље, а да је као место догађаја изабрао Даблин, јер је овај град за њега представљао центар парализе. Који су наши центри парализе? Нећете погрешити ако кажете: "Скоро сви градови у Србији". Није ли нас срамота шта смо својој деци у аманет оставили? Видите, ја нећу дозволити да будуће генерације живе онако како ја и људи око мене живимо. Прва играчка - пиштаљка - за протесте поводом крађе гласова. Прве научене речи - инфлација, санкције, рестрикције, нема, неће бити, air max, тетејац. Прво писмо за тату које су ми гурнули у руке као да ми нуде новогодишњи пакетић - позив за мобилизацију. Први поклон који сам добила од брата - "Отпор" - мајица, са црном песницом - да нервирам пензионере у комшилуку. Када је све било готово, прва нада да ће се десити и нешто лепо.Онда поново прасак. И даље се не зна два или три. То не мења стање. Њега ипак више нема.

У шта нас је зла коб претворила, мили моји пријатељи? Постали смо туђи. Не чујемо се више, не разумемо никога, не знамо шта су праве вредности. Можда је тако и вазда било, само смо веровали да то зло није у нама. Претворени смо у јунаке Бекетове драме-антидраме. Сви смо ми Лаки са омчом око врата. Зар смо дозволили да нас неко насамари? Нас, Србе, најпаметнији и најстарији народ на свету! (иронично) Најтужније од свега је, мили моји, што свако од нас има цену. Постајемо људи с bar code-oм на челу. Није све изгубљено! Опростите, осим времена и људских живота. Мало ли је?

Покрени се, шарени свете, и покажи да те се судбина ближњих тиче! Хајде! Није касно да се освестимо и наставимо даље где смо стали! Има младих, пуних жара и знања да учине нешто! Зар смо се толико обесхрабрили да се плашимо да промолимо своје главе из блата у ком су?! Не дозволимо да буде горе. Колико хиљада људи гладује? Не знам, али имам жељу да им помогнем. Имам план. Имајте планове! Гледајте горе! Помозите! Радујте се! Хајде да размакнемо ову копрену која нам се над очи надвила! Сигурна сам да можемо.

Није немогуће постати бољи. Хајде да не понављамо више своје грешке! Не потврђујмо више да је историја учитељица живота која нас ничему није научила. Само велики људи умиру двапут. Први пут када њихово физичко постојање престане, а други пут када њихова дела нестану. Не заборавите да је неко у нас имао поверење. Не дозволимо да велики човек који је заувек урезан у нашу свест умре двапут. Желим да наставимо дело које нам је за собом оставио. Ја то желим, ја то хоћу, ја то могу! Позивам и вас да ми се придружите! Хвала вам.

(Кристина Стојановић, победничка беседа, Краљево, 2. фебруара 2010)