ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Марија Арсић: Поштовање храбрости и делa Зорана Ђинђића

- A +
Марија Арсић, победница квалификационог такмичења у беседништву у част Зорана Ђинђића у Нишу (Фото сервис ДС)Ниш, 11. марта 2014.

"Пружите ми руке, а не бич", поручила је својом беседом победница квалификационог такмичења беседништва у част Зорана Ђинђића у Нишу Марија Арсић.

Као мотив за учешће у такмичењу, ова двадесетдвогодишњакиња наводи жељу да ода поштовање храбрости и делу трагично настрадалог премијера Србије.

Млада студенткиња из Крушевца отворила је болну тему злочина и казне, злочинаца и правде у Србији, подсећајући на случајеве убистава које није пратила адекватна реакција судства: "Па ми смо та земља од које млади једва чекају да побегну, ми смо земља у којој је бити љубазан крајње чудна ствар, ми смо земља у којој када зовете хитну помоћ диспечери питају да ли се ради о старој или младој особи, ми смо земља у којој се испити и радна места гледају у еврима, ми смо земља у којој се полицијски директоријум смењује само кад устану кука и мотика, па се нема куда, ми смо земља у којој је нормално да будемо заклани у сред дана!"

Откуд идеја да се пријавиш за такмичење?

- Још прошле године сам се на такмичење пријавила јер ми је говорништво велика љубав. Заволела сам га још у основној школи. Прилику да беседим на оваквој врсти такмичења видела сам као могућност за исказивање својих говорничких способности.

Шта за тебе значи пласирати се у финале овог такмичења?

- Прошле године сам имала велику жељу за пласманом у финале, док се ове године нисам томе надала, јер нисам беседила ради победе, већ ради потребе да јавности искажем своја осећања о скорашњим догађајима у мом животу и околини.

Одакле црпиш инспирацију за садржај беседе?

- Могу рећи да ми ове године за беседу није била потребна инспирација, само сам једноставно изговорила нешто што се дуго времена скупљало у мени, али свакако да су дешавања у скорије време утицала на то да о њима беседим.

Да ли је тема за тебе била тешка?

- Некако нисам имала толико дилема око ове теме, скоро да се и поклопила са оним што сам већ имала да кажем.

Како си у себи открила беседницу?

- Оног правог беседника који је дужан да публику увери у истинитост онога што говори открила сам на часовима реторике и беседништва у Крушевачкој гимназији, на часовима професорке Иване Несторовић, која је свакако својим излагањима и предавањима имала највећи утицај на то да часове реторике не доживим само као пуки предмет и теорију, већ као нешто што ме чини срећном.

Како си се припремала за учешће на такмичењу?

- Моје припреме су се састојале у томе да покушам да контролишем емоције док беседим, што ми је било јако тешко, али могу да кажем да сам донекле и успела.

Шта је за тебе значио Зоран Ђинђић?

- Будући да сам била јако млада када се десио трагични догађај са премијером, нисам нешто посебно увиђала колики је то губитак био, али данас име Зоран Ђинђић за мене представља оличење храбрости, визије, спремности да је испуни, уз то уверење јавности о истинитости онога што говори, на крају и неодустајање од циља, колико год да коштало.

Шта је оно што си запамтила о Зорану Ђинђићу?

- Памтим слику свих оних силних људи који су изашли тог трагичног дана на улице Београда, како би му одали поштовање и испратили га на вечни починак, коментаре људи који су се слагали са његовим ставовима и оних који то нису. Међутим, свима им је једно било заједничко, један метак који је угасио један живот, а утицао на судбину милиона других живота, као и туга и страх који су од тада све више били присутни у народу.

Желиш ли да додаш нешто што смо пропустили да те питамо?

- Не, желим само да се захвалим двема дивним девојкама са квалификација, координаторкама, које су ми ублажиле трему и после беседе. Биле су изузетно љубазне према свима нама и трудиле се да нам ништа не недостаје.

Веб редакција ДС, Центар за едукацију ДС