Демократска странка - Тома Вукић: Десет стабала

Имати визију која унапређује ваше друштво и покушати да је пренесете својим грађанима представља највеће достигнуће које појединац може да дâ друштву. То је потпуно у складу са Кенедијевом реченицом: "Немојте гледати шта држава може да учини за Вас, већ шта ви можете да учините за државу!".

Зоран Ђинђић је био храбар човек који је веровао у идеју модерне и јаке Србије, снажне и стабилне. Дао је целог себе, нажалост и у буквалном смислу речи, у покушају да реализује своју идеју за добробит свих нас, грађана Републике Србије. Идеја коју нам је Зоран представио је свеобухватна и прожима све поре нашег живота. Управо због тога, представићу вам један важан аспект његове идеје, а то је брига о животној средини.

Упознајте једног, по данашњим мерилима изузетно успешног човека који себе сматра грађанином Европе:

Сјајно се осећам када погледам у огледало и видим признатог човека који остварује зацртане циљеве.

Готово ништа осим већег стана, још бољег аута и плаћенијег посла не бих мењао. Неко каже да, као присталица потрошачког друштва, постајем терет и фактор нарушавања неких крхких екосистема који се налазе свуда око нас и од чијег стања, боже мој, директно или индиректно зависи и квалитет мог живота. То су сувише опште и неодређене ствари за мене.

Сасвим ми је нормално да ујутру уђем у купатило, упалим светло које емитује ужарено волфрамово влакно, иако флуоресцентна штедљива сијалица троши 5 пута мање енергије. Није важно, ја волим моћну сијалицу која даје јасно светло, а не неку анемичну сијалицу која подсећа на лампион. Не дозвољавам да ми такве ситнице умањују квалитет живота.

Затим ћу одврнути славину у купатилу и огледати се, обријати, умити, опрати зубе и тако потрошити око 150 литара пијаће воде. Па нећу ваљда да се умивам тако што ћу два прста умочити у чашу воде и протрљати капке?

Када завршим припрему за полазак на посао, уобичајено ми је да као добар муж, понесем црну кесу пуну смећа, коју смо напунили за мање од два дана, и бацим је у оближњи контејнер. Не оптерећује ме чињеница да се и до 90 процената тог отпада може рециклирати и поново употребити. И да је, као, битно да разврставам отпад и одлажем га у посебне контејнере за то намењене. Па зар бисте ви очекивали да ЈА са факултетском дипломом и добрим послом разврставам и пребирем по смећу? Да уместо једне кесе носим три или четири са квалитативно селектованим ђубретом? Смешни сте! Ја одавно имам примања која ме чине поштеђеним ђубретарског посла.

Знам да је алуминијум захвалан за рециклажу и да се може рециклирати уз утрошак само пет процената енергије у односу на ону која је потребна да би се он добио из руде боксита! Али то нека ради индустрија, мојих рециклираних 500 конзерви или лименки годишње сигурно неће спасити планету. Или рецимо, ја знам да рециклажа једне тоне папира спасава два стабла, али сигурно нећу потрошити тону папира ни за пет година.

Осећам забринутост за поремећај климе у целом свету и знам ко је крив! Свима су нам се показали недавно у Копенхагену, борећи се да смање што је могуће више хиљада тона емисије гасова стаклене баште у атмосферу и онда лицемери оптужују овакве као ја да са својих бачених 30 примерака новина месечно и 200-300 кг ђубрета оптерећујем планету!

Да ли могу да будем бољи, наравно да могу! Ускоро ћу купити кућу на Сењаку. Када се ту уселим и окружим послугом, имаћу више времена да се посветим родбини и пријатељима, па и животној средини. А даћу и конкретан допринос: засадићу 10 стабала у задњем дворишту.

Човек кога сте управо упознали, себе сматра успешним и оствареним, а што је још важније, он је успешан и по тренутним друштвеним мерилима. Зоранова идеја је напредна не само за Србију, већ и за сам запад. Она обухвата и зрело размишљање у смислу бриге о животној средини и о томе какву Србију желимо да оставимо својим потомцима. Зато је неопходно да сви схватимо да је визија модерне Србије, какву нам је дао Зоран Ђинђић, визија државе благостања за све њене грађане, али да за ту визију морамо да се боримо и мењамо устаљене лоше навике, свако почевши од себе самог.

(Тома Вукић, победничка беседа, Београд, 20. фебруара 2010)

Facebook

Twitter

БЕСЕДНИШТВО