m.ds.org.rs
RSS
| Представљамо Вам: Тома Вукић, финалиста беседништва у част Зорана Ђинђића |
 Тома Вукић, финалиста "Беседа у Зоранову част" Какав је осећај бити финалиста "Беседа у Зоранову част", како си се осећао када си схватио да ћеш учествовати у финалу? Сваком младом човеку који на будућност гледа на начин сличан ономе какав је имао Зоран Ђинђић, је велика част да говори на такмичењу које се одржава њему у част. Па тако и мени. Пре свега, осећам се почаствованим приликом да наступим у финалу и изнесем на свој начин један од важних проблема са којим сматрам да се суочава друштво коме припадам. Заиста, осећај је јединствен и тешко га је поредити са било чим другим, ја у свом досадашњем животу нисам доживео ништа слично. То је повезано са мојим односом према лику и делу Зорановом, тј. великим поштовањем које гајим према његовом наслеђу. Његове метафоре су већ више од деценију за мене велика мотивација у животу, како професионално тако и приватно и сада имам прилику да дам мали допринос његовом помену, то је за мене изузетан осећај. Откуд идеја да се пријавиш за такмичење?  Знам да се ово такмичење одржава већ неколико година уназад, међутим, искрено, до ове године нисам се осећао спремним да наступим на овом такмичењу. Поновићу, ја имам изузетан лични однос према покојном премијеру и познат ми је његов став да од других људи очекује исто што и од себе - дакле максимум! Ја до сада нисам осећао да сам спреман да дам максимум. Почетком ове године сам дипломирао са темом "Рециклажа у Србији" и било ми је изузетно стало да кроз овај формат такмичења људима скренем пажњу на стање у овој области. Сам однос, било ког модернег друштва, према животној средини је и један од критеријума његове зрелости и развијености. Одакле црпиш инспирацију са садржај беседе? Саму беседу сам написао у једном даху, буквално за два сата. То ми није представљало проблем с обзиром да сам пре два месеца дипломирао на Биолошком факултету са темом која је и у беседи. Већи проблем су ми представљале пропозиције које су ограничавале беседу на 4 минута па сам морао више пута да скраћујем беседу. Наравно и стилско уобличавање тј. "шминкање" саме беседе је уследило касније, али сам костур моје беседе је настао у даху, просто је излетео из мене на папир јер се материјал у мени сакупљао годинама кроз моје студије и кроз посматрање односа наших грађана према самом проблему. Јако ми је жао што сам због правила беседу морао скратити и тако изоставити по мени још доста важних ствари из области одрживог развоја и одговорног односа према животној средини. Како си се припремао за учешће у такмичењу? Имао сам огромну подршку од своје девојке Милене, која ми је дала изузетно битне сугестије у стилском обликовању саме беседе. Потпуно сам убеђен да беседа не би била ни приближно тако уобличена без њеног несебичног залагања. Желим овом приликом да јој захвалим на томе и део овог успеха, без сваке сумње, припада и њој. Такође, желим да се захвалим и свом тренеру Небојши Андрићу, који је својим огромним искуством и знањем допринео да осетим сигурност и на прави начин представим своју беседу. Шта очекујеш од финала? Сама прилика да се нађем у финалу такмичења које је организовано на националном нивоу, у 14 градова, 16 квалификација, 2 полуфинала, преко 150 учесника, је изузетан успех и част за мене. Сматрам да сам већ остварио свој циљ, који је био да јасно и гласно скренем пажњу на проблем (не)човечног односа према животној средини дела наше популације. Али да будем потпуно искрен, ја сам особа која је васпитана да гаји победнички менталитет и сасвим сигурно ћу дати све од себе да победим у финалу.
Победничка беседа Тома Вукић: Десет стабала  Имати визију која унапређује ваше друштво и покушати да је пренесете својим грађанима представља највеће достигнуће које појединац може да дâ друштву. То је потпуно у складу са Кенедијевом реченицом: "Немојте гледати шта држава може да учини за Вас, већ шта ви можете да учините за државу!". Зоран Ђинђић је био храбар човек који је веровао у идеју модерне и јаке Србије, снажне и стабилне. Дао је целог себе, нажалост и у буквалном смислу речи, у покушају да реализује своју идеју за добробит свих нас, грађана Републике Србије. Идеја коју нам је Зоран представио је свеобухватна и прожима све поре нашег живота. Управо због тога, представићу вам један важан аспект његове идеје, а то је брига о животној средини. Упознајте једног, по данашњим мерилима изузетно успешног човека који себе сматра грађанином Европе: Сјајно се осећам када погледам у огледало и видим признатог човека који остварује зацртане циљеве. Готово ништа осим већег стана, још бољег аута и плаћенијег посла не бих мењао. Неко каже да, као присталица потрошачког друштва, постајем терет и фактор нарушавања неких крхких екосистема који се налазе свуда око нас и од чијег стања, боже мој, директно или индиректно зависи и квалитет мог живота. То су сувише опште и неодређене ствари за мене. Сасвим ми је нормално да ујутру уђем у купатило, упалим светло које емитује ужарено волфрамово влакно, иако флуоресцентна штедљива сијалица троши 5 пута мање енергије. Није важно, ја волим моћну сијалицу која даје јасно светло, а не неку анемичну сијалицу која подсећа на лампион. Не дозвољавам да ми такве ситнице умањују квалитет живота. Затим ћу одврнути славину у купатилу и огледати се, обријати, умити, опрати зубе и тако потрошити око 150 литара пијаће воде. Па нећу ваљда да се умивам тако што ћу два прста умочити у чашу воде и протрљати капке? Када завршим припрему за полазак на посао, уобичајено ми је да као добар муж, понесем црну кесу пуну смећа, коју смо напунили за мање од два дана, и бацим је у оближњи контејнер. Не оптерећује ме чињеница да се и до 90 процената тог отпада може рециклирати и поново употребити. И да је, као, битно да разврставам отпад и одлажем га у посебне контејнере за то намењене. Па зар бисте ви очекивали да ЈА са факултетском дипломом и добрим послом разврставам и пребирем по смећу? Да уместо једне кесе носим три или четири са квалитативно селектованим ђубретом? Смешни сте! Ја одавно имам примања која ме чине поштеђеним ђубретарског посла. Знам да је алуминијум захвалан за рециклажу и да се може рециклирати уз утрошак само пет процената енергије у односу на ону која је потребна да би се он добио из руде боксита! Али то нека ради индустрија, мојих рециклираних 500 конзерви или лименки годишње сигурно неће спасити планету. Или рецимо, ја знам да рециклажа једне тоне папира спасава два стабла, али сигурно нећу потрошити тону папира ни за пет година. Осећам забринутост за поремећај климе у целом свету и знам ко је крив! Свима су нам се показали недавно у Копенхагену, борећи се да смање што је могуће више хиљада тона емисије гасова стаклене баште у атмосферу и онда лицемери оптужују овакве као ја да са својих бачених 30 примерака новина месечно и 200-300 кг ђубрета оптерећујем планету! Да ли могу да будем бољи, наравно да могу! Ускоро ћу купити кућу на Сењаку. Када се ту уселим и окружим послугом, имаћу више времена да се посветим родбини и пријатељима, па и животној средини. А даћу и конкретан допринос: засадићу 10 стабала у задњем дворишту. Човек кога сте управо упознали, себе сматра успешним и оствареним, а што је још важније, он је успешан и по тренутним друштвеним мерилима. Зоранова идеја је напредна не само за Србију, већ и за сам запад. Она обухвата и зрело размишљање у смислу бриге о животној средини и о томе какву Србију желимо да оставимо својим потомцима. Зато је неопходно да сви схватимо да је визија модерне Србије, какву нам је дао Зоран Ђинђић, визија државе благостања за све њене грађане, али да за ту визију морамо да се боримо и мењамо устаљене лоше навике, свако почевши од себе самог. (Тома Вукић, победничка беседа, Београд, 20. фебруара 2010) |
||
Facebook
TwitterБЕСЕДНИШТВО
