Трећи је, по стажу, најдужи председник Демократске странке откако је њен рад обновљен 1990. године. Пре њега, ДС је за непуних пет година имала четворицу шефова и изгледало је немогуће спречити распадање странке. Највећи изазов имао је када су „пучисти“ предвођени Браниславом Лечићем покушали да преузму партију. Победио је. Брецнуо се на питање НИН-а о мишљењу које влада у јавности да није довољно харизматичан да би победио на изборима у Србији. Каже да га грађани не познају, да на РТС-у никада није био гост сам, да је увек имао „фластера“, да људи који га препознају и даље мисле да је амбасадор, што му је био посао у Подгорици од 2008. до 2013. године.

Зоран Лутовац је био и саветник Драгољуба Мићуновића и Зорана Ђинђића. За децембарске изборе каже да се не ради о неправилностима, већ о безочној системској крађи. У интервјуу за НИН жестоко критикује режим, говори о начину за излазак из политичке кризе, али и о опозицији, странци коју води, Косову...          

Европски парламент у Резолуцији о децембарским изборима тражи међународну истрагу о уоченим неправилностима. Шта мислите како ће тај процес тећи даље?

Исувише је благо рећи да су то биле неправилности. То је била безочна системска крађа у којој су учествовали не само политички актери, него и институције. Тачније, људи у институцијама. Они су у име институција које представљају својим нечињењем, али и чињењем учествовали у тој крађи. И то је оно најстрашније. Овде се не ради о неправилностима које су уобичајене за уређене демократске државе, овде се ради о организованој систематској и системској крађи. Овде су људи у тим институцијама део тима који је организовао и спровео крађу, а потом се бавио уклањањем трагова.

То су установили и домаћи и страни посматрачи. Европски парламент је на основу њихових налаза, сведочења и материјалних доказа сачинио Резолуцију у којој тражи од званичног Београда да прихвати комисију ЕП како би се утврдиле чињенице. На другој страни, Европској комисији је упућен захтев да формира посебну комисију која би се бавила успостављањем услова за слободне и поштене изборе. И једна и друга иницијатива су у интересу грађана Србије, јер би то био први корак ка стварању уређене демократске државе.

Шта ако власт не пристане на међународну истрагу? Премијерка Ана Брнабић је најавила да неће. Колико то може да кошта Србију и грађане и на које све начине?

Нема доброг изговора за власт зашто би била против тога. Ако је све у реду, како тврди, нема чега да се плаши. Може бити само корисно да се отклоне све сумње и врати нарушено поверење. Наравно, јасно је да они и те како знају да је крађе било, јер су је они организовали и спровели. Отуда паничне реакције. Резолуција није обавезујућа, понављају хорски, али Устав је обавезујући, а Устав Србије прописује слободне и поштене изборе. Није наш највећи проблем то што Резолуција ЕП није обавезујућа, него то што Устав и закони нису обавезујући за све. Ако Вучић настави да игнорише препоруке и захтеве из ЕУ, као и да не поштује европске стандарде и вредности, треба очекивати да ће уследити нека реакција из Брисела. Ми апелујемо да мере које се буду предузимале не погађају грађане, него Вучићев режим.

Треба ли опозиција и даље да излази на изборе под овим условима? Већ на пролеће су локални избори.

Који ће избори бити на пролеће и под каквим условима неће зависити само од овог режима, зависиће и од грађана и од опозиције. Зависиће од тога да ли ћемо прихватити привид законитости, да ли ћемо се солидарно и одлучно борити за наша права или ћемо дозволити даље безакоње. Да парафразирам Де Гола: политика је исувише озбиљна ствар да бисмо је препустили само политичарима. Важно је да продрмамо апатичне и удружимо све оне који јесу за суштинске промене. Ми смо већина, али без солидарности и синхронизованог деловања то неће произвести промене до којих нам је стало. Ако, пак, свако од нас учини онолико колико може и ако направимо синергију, избори се више никада неће красти овако безочно као што је то било 17. децембра.

Шта мислите о условима за изборе које је затражио Проглас?

ДС је подржала иницијативу Прогласа, а Проглас је тражио само оно што нам свима као грађанима припада. Нису тражили било какве привилегије за било кога, него равноправне услове за слободно формирање и исказивање изборне воље. Тражили су нешто чега нема, а морало би бити: слободне и професионалне медије, професионалну администрацију и уређен бирачки списак, одговорност за оне који спречавају или нарушавају одржавање слободних и поштених избора. Избори који су припремљени и спроведени тако да на њима само Александар Вучић може да победи и нису избори, него стварање привида да имамо некакве изборе. Ту се сад поставља питање како доћи до услова за слободне и поштене изборе? Један од начина који се показао ефикасним јесте стварање техничке владе која би требало да припреми, организује и спроведе такве изборе или барем неког извршног тела које би то учинило.

Да ли је, по вашем мишљењу, споран легитимитет и будуће републичке власти?

Изборне пљачке није било само у Београду, него у целој Србији. Већ дуго власт у Србији није легитимна. Власт није легитимна када преваром долази до шансе да управља државом, али није легитимна и ако не ради у јавном интересу, него првенствено у интересу оних који управљају, а то се дешава све време од како су напредњаци на власти. Дакле, власт која почива на крађи и куповини гласова нема ни легалитет, нити легитимитет. Куповина и крађа гласова су кривична дела.

Листа СНС је ипак добила више од 46 одсто, безмало дупло више од Србије против насиља (СПН). Да би власт била побеђена на неким будућим изборима, потребно је напредњацима узети између 10 и 15 одсто гласова. Како?

Врло једноставно: створити услове за слободне и поштене изборе. Мислим да је то суштина. Колико је ко добио на покраденим и нерегуларним изборима мање је важно од тога да су они нерегуларни, противуставни и противзаконити. Избори служе да се утврди изборна воља грађана, али ми је нисмо утврдили јер не знамо колико је покрадених гласова, колико купљених, колико дуплих гласова, колико увезених, колико гласова добијених миграцијама бирача...

За СПН је на децембарским изборима гласало 24 одсто бирача. То је најбољи резултат такозване грађанске Србије од 1990, ако не рачунамо период 2007-2012, а и тада је ДС морала да прави компромисе како би формирала владу. Колики је уопште капацитет гласова грађанске Србије?

Много је важније питање како демонтирати узурпаторску власт и успоставити темеље за нормалну државу, него колико ће ко добити процената или колики је капацитет које странке или групације странака. Ми живимо у земљи у којој криминалце може да ухвати једино ишијас. Морамо спречити да као друштво не западнемо у потпуну апатију. Најгори облик очаја који нам се дешава је раширено мишљење да се не исплати живети поштено. Зато је потребно направити општи друштвени покрет за стварање уређене државе и друштва правде. Не смемо размишљати о томе како да што боље прођемо на покраденим изборима, него како да се изборимо да се избори више никада не краду.

Зашто СПН није једна странка када су разлике у програмима чланица коалиције минималне?

У Србији против насиља су странке које се профилишу као социјалдемократске, зелено-леве, народњачке, странке центра, либералне... Према томе, постоје значајне идеолошко-програмске разлике међу нама. Оно у чему смо слични јесте да међу нама нема екстремних странака и то што тражимо да људи нормално живе у уређеној држави. Када се изборимо за универзалне вредности које су изнад наших појединачних идеологија и програма, онда се можемо одмерити са нашим посебностима на слободним и поштеним изборима.

Да ли је растакање ДС-а била највећа грешка српске демократије? Од 2012. до 2018. ДС је променила чак пет председника, двојица су данас политички пасивизирани, двојица су изашла из странке и направила своје.

Демократска странка није тек једна од странака на сцени, ДС је институција, отуда стални покушаји да се уништи или маргинализује. У томе је свакако било грешака оних који су је водили, али подстрекачи су били споља, укључујући фамозне службе. Данас је ДС вратила поверење грађана, то је странка која чува оно највредније из своје прошлости, самокритична је према свему што није било добро и окренута борби за јавни интерес.

Зашто за Тадића није било места у СПН?

То није питање за мене.

Шест година сте председник ДС, дуже су били само Ђинђић и Тадић. Како видите будућност странке?

Место у будућности ДС-а одређују вредности за које се ДС залаже, програм који има, а који је усмерен ка стварању уређене државе и друштва правде, људи које окупља, деловање у политичком животу. Дакле, ДС видим као стуб модерне Србије која почива на владавини права, одговорности, солидарности, толеранцији. У таквој Србији људи су највиша вредност, јавни интерес је суштина политике. Ми смо нашу програмску платформу омеђили са две декларације: једна је о посвећености европским интеграцијама, а друга о оштрој опозицији режиму Вучића. Дакле, вредносно и политички јасно смо профилисани. Ми нисмо конструктивна опозиција. Не можете бити конструктивни према недемократској и криминализованој власти.

Неколико пута сте истакли да Србији није потребан вођа, с друге стране грађани упорно гласају за вођу. Како из перспективе политичке корисности помирити ваше схватање и навике грађана?

Грађани у Србији не бирају, они гласају на изборима који нису ни слободни ни поштени. Није Вучић дошао на власт тако што су грађани гласали за њега као вођу. Не, гласали су за Николића. Вучић никада није победио на изборима пре него што му је то омогућио Николић, тек после тога је узурпирао све полуге моћи у странци и држави и постао „непобедив“. Нису вође они који су на челу колоне, него они који знају куда иду. А Вучић очигледно не зна куда иде. Довео нас је на ивицу провалије и сада нас зове да храбро закорачимо напред.

Раширено је мишљење да ви лично нисте довољно харизматични да бисте победили на изборима у Србији, па људи не гласају за вас иако сте већини прихватљиви?

А Вучић побеђује јер је харизматичан? Ма пустите ту причу... Николић је победио Тадића зато што је харизматичнији од њега? Ма дајте, молим вас... Харизма значи вишу обдареност, натприродне моћи, обоготворење, култ личности. Харизматичан вођа сам одлучује. Дакле, он је све оно против чега се борим. Макс Вебер говори о три врсте власти: харизматској, традиционалној и рационалној. Харизматска власт је најмање стабилна, јер се заснива на „посебним моћима вође“. Рационални политичари се, насупрот томе, руководе идејама, рационалним начинима за њихово остварење и прихватање одговорности као основног принципа вредновања власти.

Санкције руском режиму, али не и грађанима

Да ли Србија треба да уведе санкције Русији?

Одговор на ово питање требало би да нам пружи одговор на претходно питање: да ли је потребно усклађивати спољну политику са спољном политиком ЕУ? Мој одговор је да. Такође, мислим да бисмо морали водити рачуна о томе да говоримо о санкцијама које се односе на недемократски режим, али не и на грађане Русије. Постоји више пакета санкција, сигуран сам да би приклањање управо оним санкцијама које су усмерене према актерима аутократског режима биле права мера и да би то било прихваћено као корак у добром спољнополитичком правцу Србије.

Вучић је Косово фактички признао, једино нама не признаје да га је признао

Косово је највећи српски проблем. Видите ли било какву могућност договора са Албанцима? Како би проблем Косова решавала ДС?

Највећи проблем грађана Србије је то што живимо у безакоњу, сиромаштву и неједнакости. Србија је девастирана у сваком смислу: моралном, политичком, економском, културном, еколошком... Корупција и криминал разједају Србију. Из тога суштински проистичу сви остали наши проблеми укључујући и косовски.

Договор са Албанцима је нужан и у интересу је обе етничке заједнице, али и мира и стабилности у региону. ДС је од обнове свог деловања до данас нудила неке моделе договора који би били интегративни. Међутим, исти ови који су сада на власти упорно су одбијали сваки предлог понављајући да је то наша унутрашња ствар, потпуно игноришући проблем. Било им је једино важно да управљају и добију мандате како би имали већину у Скупштини... Последица такве политике је да је, из деценије у деценију, била све лошија позиција Србије на терену и на међународном плану.

Вучић је све време на унутрашњем плану говорио и радио једно, а на спољном сасвим нешто друго. Преговарачка позиција Србије пре његовог доласка на власт почивала је на међународном праву и интегрисаном северу Косова у правни, политички и административни систем Србије. Данас је север Косова потпуно интегрисан у уставно-правни поредак самопроглашене републике Косово, а Вучићеви људи седе у косовској влади и парламенту. Вучић је Косово фактички признао, једино не жели грађанима Србије то да призна.

Нормализација која подразумева несметано функционисање свакодневног живота је неопходна одмах. Решавање формалног статуса би подразумевало неке претходне кораке. Најпре је потребно обезбедити статус за људе.

Дакле, уредити да људи буду безбедни и правно заштићени, а потом доћи до консензуса о територијалном статусу кроз широку друштвену дебату, расправу и одлучивање у парламенту и потом на референдуму, на којем би грађани дали последњу реч. То подразумева неку врсту консоцијативног статуса за Србе (друштвени положај, прим. нов.) у којем нема наметања решења о важним питањима за њихов опстанак и живот на Косову. То подразумева институционалне механизме и инструменте за суштинску самоуправу: да Срби одлучују сами о својим виталним интересима.

ЕКСПО - пљачка која ће бити приказана као успех власти

Србија ће 2027. организовати тематски ЕКСПО, најављено је да ће много да кошта. Шта мислите о томе?

ЕКСПО није у интересу грађана Србије. ЕКСПО је промоција аутократског режима, пројекат помоћу којег ће поново бити опљачкани грађани Србије, а то бити приказано као велики Вучићев успех. Специјализовани ЕКСПО, који би требало да се организује у Београду 2027. године, према пројекцијама трошкова биће око 15 милијарди евра, дупло скупљи од великог ЕКСПО-а у Ријаду 2030, три и по пута скупљи од Олимпијаде у Паризу? Да ли је то нормално? Схватају ли грађани Србије размере пљачке коју спроводи овај клептократски режим?