ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Уводна реч Драгољуба Мићуновића на конференцији "У потрази за Србијом"

- A +
Драгољуб МићуновићКонференција је одржана у организацији фондације Хајнрих Бел, 24. октобра 2006. у Београду

Тема скупа каже – У потрази за Србијом. Прва асоцијација ми је да је Србија изгубљена и да је сада тражимо у том беспућу у којем је залутала. Прва ствар у којој се она изгубила били су ти њени национални програми, национални интереси. Сада је сасвим сигурно да је тај пројекат поражен и прича о свеукупном српству, о великој Србији и тако даље, сада може да служи само као поштапалица у пропагандном рату или као програм неких странака које збиља нису у стању да било шта друго сувисло формулишу.

Тренутно са једном групом људи радимо изборни програм за следеће изборе. И оно што је наш проблем јесте такође једно трагање – које су то праве речи које можемо да кажемо грађанима и да их приволимо да гласају за једну демократску опцију. Могу вам рећи да то није тако просто. Ко жели да утиче на промене у друштву, он мора поћи од неког реалитета. Жан Жак Русо је говорио – пођимо од људи какви јесу, а од закона какви би могли да буду. Е сада, да ли ми можемо да пођемо од Србије каква јесте, то значи од српског друштва какво јесте, да ли смо га истражили или нисмо, па ако јесмо, шта са тим друштвом можемо да урадимо. Када се путује кроз Србију, толико има беде и варијанти на беду. Има и изванредних примера људске енергије и креативности.

У нормалним друштвима ми знамо да више класе лако могу да се попишу према богатству, према положају у друштву или моћи које имају, и по стиловима живота. Такав један истраживач, са тим инструментаријумом страшно би залутао у Србији. Онда би видео да су најбогатији људи у Србији они који формално немају моћ, нису министри и нису парламентарци. Могу бити повезани са министрима, могу се и министри мало огребати о њих, али они формално немају моћ.

Моћ није ни у рукама оних које називамо тајкунима, оних пар који се виде, јер постоји јако много богатих и утицајних људи у Србији који се не виде. Они припадају групацији пљачкашког ратовања, која је свој огромни плен сакрила и сада пере тај плен и врши страшне утицаје на медије и на политичка вођства. Формална моћ им и није потребна, имају они друге канале. Стилови живота су им на нивоу ниже класе, крајње примитивни, веома некултурни. И сада када ми хоћемо да направимо некакву структуру тих класа, ми немамо инструменте којима ћемо утврдити – овај човек је професор универзитета, а овај човек је банкар и следује му да се тако понаша. То је први проблем, дакле, та нетранспарентност друштва.

Други проблем је илузија да се све може решити политиком. Ту илузију сам и ја имао верујући да је важно да донесемо одређене прописе, добијемо изборе, напишемо прокламације и програме, а стварност ће их следити. Ситуација није таква, постоје отпори томе у самоме друштву, који нису сасвим видљиви. Због тога је за разумевање питања зашто се Србија изгубила, да бисмо је нашли, потребно да је разумемо, да је погледамо мало изнутра, а не да је посматрамо искључиво кроз њену лошу политику или политичка несналажења. Овде, наравно, остављам по страни оно што се подразумева, да неке ствари нису биле грешке него су били злочини, да ти злочини нису расветљени, а нису расветљени и због тог пљачкашког удружења, које још увек има огромну финансијску моћ и њоме утиче на политику. Постоје и странке које подржавају то удружење.

У српском друштву постоје снажне тенденције рестаурације. Оне су делом настале из разочарења у програме о европској Србији, које су политичари, аналитичари, интелектуалци олако обећавали. Неке институције, има их у судству, у неким владиним организацијама, желе да се, ако је могуће, вратимо на онај претходни режим, Милошевићев. Неки би се вратили и мало даље у прошлост. Опет кроз медије провејава некритичка носталгија за титоизмом, која заборавља шта је титоизам био и чинио. Али постоји једна струја која каже – ових 60 година не важе, ми се враћамо на краљевину Југославију, односно Србију и идемо на 1941. Ово је било једно лутање Србије, зато нам вратите краља, дајмо цркви све што тражи, наравно без икакве свести да су то реликти феудалних институција, који морају бити потпуно одвојени од државе. Е сада, реституција те врсте није само економска у смислу да вратите кућу која је била одузета, него истовремено се жели рехабилитација поретка краљевине Југославије, који се са ове историјске дистанце посматра као једно сјајно доба.

Код нас врло мало људи ишта чита или истражује, а иначе би врло лако могли знати колика је била корупција у Краљевини Југославији, шта се дешавало са ратним одштетама и на који начин су министри за 3-4 године министровања саградили те виле које им сада понизно враћамо, не би ли били љубазни да их што пре приме.

Постоји још један слој, окупљен пре свега око Српске православне цркве, који тражи да се вратимо у Душаново доба и доба немањићко, јер Србија се већ онда определила за царство небеско, па нема потребе да нас интересује Европа, јер ми смо Божији народ, ми смо тамо већ смештени, имамо тамо добро место и само треба да га чувамо, да нас неко одатле не истисне. Кроз пропаганду заглупљивања народа, ширењем празноверја и предрасуда, институција цркве је преко ноћи постала веома моћна. У друштву се као модел преживљавања појавио један понизан опортунизам. Статистике говоре да је пре петнаест, двадесет година свега пет одсто људи било верујуће, да би данашње статистике тврдиле да је верујућих људи, религиозних, 95 одсто, а само још пет одсто помало сумња у библијска чуда. Можете мислити какав је то морал, каква је то приврженост одређеним вредностима, када их читаво друштво преко ноћи изврне као рукавицу.

Исти је и однос према својини, према бизнису. Оно што је до недавно негативно вредновано, одједном постаје афирмисано, и то од истих идеолога који су терали у затвор оне који би тврдили да можда има нечег позитивног и у приватној иницијативи и конкуренцији. Дакле, наш други проблем јесте та огромна вредносна инверзија и једна конфузија која је настала код људи који су били самоуправљачи, власници свега и свачега у друштвеној својини, а сада су обичне парије које ратни богаташ једноставно најури на улицу и са њима је завршено. Као што је својевремено социјализам направио огроман обрачун са сељаштвом и успео такорећи да ликвидира једну класу, транзиција, овај повратак наводно једино правим вредностима значи ликвидацију радничке класе, јер нико није на тај начин преварен, опљачкан и маргинализован као радничка класа. Е сада, немате ни једну партију која би прихватила радничку класу. Има демагогије лево и десно, али хоћу да кажем да цео један слој не може политички да се артикулише. То је такође један крупан проблем.

Ми имамо три крупна проблема које Србија треба да реши да не би била изгубљена, како стоји у наслову овог скупа. Први проблем је сиромаштво. Тај сиромашни, преварени свет чини можда трећину нашег становништва. Други наш проблем је образовање. Ви знате колико је наших људи буквално неписмено, имамо један од највећих процената у Европи и имамо много функционално неписмених. То је такође подлога да једно друштво буде манипулисано, заваравано и наравно, умртвљивано. Дакле, у тој општој конфузији појављује се, и сад идем на трећи проблем, потреба за правдом, социјална правда и правда у ширем смислу правне једнакости грађана.

Одсуство правде види се кроз образовање. Школарине које постоје на приватним факултетима не подлежу никаквим стварним контролама стандарда, а на њих су се угледали и буџетски, државни факултети и огромним школаринама врше даљу социјалну селекцију ђака. Приступ знању и образовању је један од кључних елемената или вредности сваке правичности.

То су три проблема са којима се срећемо и мислим да би у том смислу било јако добро да имамо озбиљнији дијалог са Европском унијом. Ја знам колико зла су нанели наши ратни хероји и знам да је проблем то што многи од њих нису доспели пред лице правде. Ту пре свега мислим на Младића, а и на Караџића, у чијем скривању вероватно учествује више земаља. Наравно, мора се поштовати међународно право, Европска унија има право да притисне нашу владу и понаша се како год хоће према њој, али притом она не треба да заборави да овде постоји једно друштво које вапије за помоћи. И верујем да Србија није изгубљена, ма како у овом тренутку изгледало да јесте.

Драгољуб Мићуновић
Председник Политичког савета Демократске странке

Повезане вести

Потпредседница Демократске странке Тамара Трипић (Фото архива)

Трипић (ДС): Министар Шарчевић мора бити смењен јер оправдава насиље

Београд, 23. новембра 2017. Поводом реакције министра Шарчевића на вршњачко насиље, потпредседница Демократске странке Тамара Трипић...
Божовић и Виденовић у Бриселу: Србија касни у ЕУ јер се газе институције

Божовић и Виденовић у Бриселу: Србија касни у ЕУ јер се газе институције

Брисел, 23. новембра 2017.Народни посланици Демократске странке Балша Божовић и Маја Виденовић завршили су посету Бриселу током...
Демократска странка

ДС: Пресуда Младићу задовољење правде

Београд, 22. новембра 2017.Демократска странка сматра да данас Србија коначно улази у завршну фазу поглавља званог Хаг и да је пресуда Ратку Младићу дуго очекивано задовољење правде и...
Шутановац и Заев: Наставак међусобне сарадње

Шутановац и Заев: Наставак међусобне сарадње

Београд, 21. новембра 2017.Председник Демократске странке Драган Шутановац састао се са председником Владе Републике Македоније и СДСМ Зораном Заевим у Београду. Разменили су...
Срђан Миливојевић (Фото: Данас, архива)

Вучићеве сеансе и непријатељски зачини

Крушевац, 20. новембра 2017.Ауторски текст Срђана Миливојевића за Данас Упутство за употребу страха по рецепту Српске напредне странке У Србији, у којој се грађани од малена плаше убитачним...