ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Предавање Др Зорана Ђинђића на трибини Аспен института

- A +

НОВИ ПОЧЕТАК ЗА СРБИЈУ: ПРОГРАМСКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ УМЕСТО ИДЕОЛОГИЈА

(Текст предавања, одржаног 4. новембра 1998. на трибини Аспен института у Берлину)

Др Зоран Ђинђић

Већ површан поглед на политичку сцену Србије показује да ту не помажу класични партијско-политички модели. На пример, вероватно смо у свету јединствени по томе што су код нас најбогатији људи основали партију екстремне левице – ЈУЛ. Тако о социјалној правди у Србији најгласније говоре они који своју имовину мере десетинама милиона марака.

Ако бисте у складу са здравом логиком очекивали да ће бити јака нека социјал-демократска партија са синдикалним залеђем, и ту бисте погрешили. У Србији постоји чак неколико социјал-демократских партија, али до сада нису доспеле много даље од имена и руководства. А, посебна прича су они који се сврставају десно или који у светским медијима фигурирају као екстремна десница. Ту ћете узалуд трагати за садржајима и програмима класичних конзервативних партија и десних партија. Највећа "десна" партија код нас је експонент једног пакета колективних предрасуда, а не колективних интереса. Она је партија вешто подгрејаних ресантимана. Утолико њена судбина више зависи од медијске презентације, него од партијске организације и партијског програма.

Први пуноважан закључак је: веза измеду партија и социјалних структура у Србији је веома лабава, ако уопште постоји. Снага једне партије код нас проистиче из споја – лидер плус идеологија, а не из конкретног партијског програма и тима који је компетентан да га спроведе.

Друго важно запажање јесте да у Србији много већу улогу играју идеологије него проблемски приступи. Пошто не постоји чврста веза између конкретних друштвених проблема и политике, улога политике се своди на мобилизовање грађанства, не тражење генералне и плебисцитарне подршке за сасвим генерална политичка обећања, без јасних обавеза и одговорности за неиспуњавање тих обећања.

Наравоученије из овог запажања гласи: на српској политичкој сцени најбољу прођу тренутно могу имати велике мобилизирајуће идеологије, које емоционално интегришу и које обећавају мир, хармонију и сигурност. Европска политичка историја познаје две такве велике идеологије. То су социјализам и национализам. Обе су свој идеолошки зенит достигле 19. веку, а своје патолошке изданке – комунизам и фашизам – у првој половини 20. века.

Да не дужим. Логично је што данас у Србији имамо политичку доминацију управо идеолошког социјализма и национализма (с реторичким примесама комунизма и фашизма), а не неких других идеологија. Цео наш простор оптерећен је тешким проблемима државне националне интеграције, уз огромне оправдане страхове људи од социјалних разлика који прате све те ломове. На старе проблеме наши политичари одговарају старим решењима – и доживљавају пораз за поразом.

Не желим да улазим у књиговодство класичног европског социјализма и национализма. Колико су својевремено проблема решили, а колико додатних произвели, нека процењују историчари. Чињеница је да су из тог идеолошког инкубатора проистекле на једној страни социјал-демократске, а на другој конзервативне партије, које данас супериорно доминирају европском политичком сценом.

Неспорно је – идеолошким обрасцима из 19. века не могу се данас решавати проблеми, чак и ако ти проблеми по својој структури подсећају на проблеме 19. века. Требају нам нова решења чак и за старе проблеме. На пример, легитимно питање националне интеграције данас може бити само додатно отежано ако га решавамо инструментима класичног национализма. У епохи глобализовања задатак националне интеграције и мобилизације не може бити обављан као у време настанка националних држава. Европска интеграција ја данас оквир у коме се, према јасним правилима, може успешно обављати национална интеграција, па и у тако компликованим случајевима какав је случај Срба на Балкану.

Затим, социјални проблеми, чија ескалација се предвиђа у свим земљама некадашњег социјализма, могу се решавати само ефикасном привредом, а она нема много веза са социјалистичком идеологијом.

Дакле, лек који данас Србији нуде две доминантне политичке оријентације (социјалистичко-комунистичка г. Милошевића и националистицка г. Шешеља) има везе с проблемима пацијената, али га не може излечити, него му додатно погоршати стање.

Шта је решење? Решење је у потпуно новој концепцији српске политике. На крају овог миленијума, морамо учинити све да се у Србији коначно заврши идеолошки 19. век. Социјализам и национализам као доминантне мобилизујуће и интегративне идеологије морају бити замењене истински интегративном политиком.

На самом крају 20. века, та политика не може бити идеолошка. Рок трајања идеологија неповратно је истекао. Требају нам програмске концепције, не идеологије.

Због једноставности излагања, нову политичку концепцију назваћу концепцијом модернизације политике и друштва у Србији. Стара политика пати од три тешка недостатка: лична и неконтролисана власт унутар политичког система, проистекла из околности да су архаичној концепцији политике лидери проповедници и харизматски ауторитети, а не службеници народа и својих партија; монополитичка, неефикасна и корумпирана привреда, као последица политичке контроле и недостатка стварне тржишне конкуренције; парализовано и дезоријентисано друштво, као последица подгревања идеолошких спорова (лево-десно, комунизам-антикомунизам, итд). У њој нема места за харизматске лидере који ником не полажу рачуне и који приватизују најпре своју странку, а потом државу. Пошто се подразумева демократска контрола власти, смањује се ризик корупције и криминализовања финансијских токова друштва.

Велика тешкоћа овог што зовем нови почетак за Србију садржи се у чињеници да политички пројекат модернизације нема такву емоционалну привлачност као класичне идеологије које треба да замени. Те идеологије располажу демагошким арсеналом усавршаваним неколико векова. Није лак посао да се из магнетног поља њихове демагогије отргну реални национални и социјални проблеми, и да се подвргну третману рационалне политике.

Деблокада медија у Србији је важан услов за успех овог пројекта. Још један важан услов је да међународна заједница испољи спремност да ће политичке реформе у Србији одмах наградити конкретном подршком за економске и социјалне реформе. Грађани Србије траже гаранције да се у реформама налазе и шансе за њихове породице, а не само ризици и неизвесност. Главну гаранцију очекујемо од међународних финансијских и кредитних институција.

Ко може да политички води овај процес? Већ смо видели да партије које тренутно доминирају политичком сценом Србије представљају кочницу за друштвени развој. С друге стране, за нас као демократе у обзир долази само институционални пут промена. Нови почетак да, револуција не!

За обухватну реформу нашег друштва требају нам партије које су примерене задатку, демократске и модерне, отпорне на злоупотребе и корупцију, ослобођене идеолошких зависности. На политичкој сцени Србије тренутно влада несташица таквих странака.

Шта ће се даље дешавати? Одговор на ово питање зависи од опште промене стања нашег друштва. Ако би стање у нашем друштву било слично стању на политичкој сцени, не бисмо имали разлог за оптимизам. Међутим, као објаснити фантастичне грађанске протесте током прошле зиме? Већина великих странака су болесне, ту нема сумње. За њих гласа велики део нашег друштва на исти начин болестан као и странке, грађански протести не би били могући. Дакле, понављам став с почетка – енергетски биланс на политичкој сцени не поклапа се с енергетским билансом у нашем друштву. У друштву има много више позитивне енергије него у политичким институцијама, укључујући и неке велике странке које себе називају опозицијом.

Политичка стратегија демократских промена у себе укључује два паралелна процеса. Као прво, ерозију архаичних ретроградних странака, чија доминација спутава нормалан развој друштва. Овај процес већ је приметан у две од укупно три проблематичне странке на српској политичкој сцени. Њихово вербално залагање за демократију и друштвене реформе, уз истовремено недемократске и архаичне унутарстраначке односе, доводи до кризе тих странака. Лук измеду циљева и средстава толико је натегнут да ће брзо и пући.

Други процес јесте консолидација и профилисање демократских снага. Њихов заједнички називник тренутно је захтев за поштене изборне услове. Оно што их истински и трајно може повезати јесте јасан концепт обухватне политичке, економске и друштвене модернизације Србије.

Врло скоро, можда већ за неколико месеци, оба поменута процеса ући ће у зрелу фазу. Србија ће се, као већ толико пута у својој бурној историји, наћи пред судбинским избором. Изолационизам, даље сиромашење, даље криминализовање државних и привредних структура. Или коренита реорганизација политике и привреде, враћање у свет, почетак укупног опоравка земље. Главни задатак Демократске странке видим управо у томе да повећа вероватноћу исправног избора. Србији треба нови почетак, јасан и реалистичан пројекат будућности. Сматрам врло вероватним да ћемо у наредни век ући као земља која одлучно и системски решава своје нагомилане проблеме. Дакле, као земља која има будућност.

Повезане вести

Живкo Грозданић Герa (Фото архива)

Трансплантација Ђинђића на Вучића

Београд, 10. новембра 2017.Ауторски текст Живка Грозданића Гере за Данас Поводом конкурса за подизање споменика покојном лидеру ДС Један конкурс који је у суштини тендер, или јавна набавка, толико...
Бранислав Лечић, потпредседник Демократске странке (Фото: Данас)

Лечић: Опозиција Вучићу служи за подгревање охолости

Београд, 07.10.2017.Говори Бранислав Лечић, драмски уметник и потпредседник ДСДОС је пропустио шансу да направи потпуно модерну уређену Србију по свим...
Демократска странка

Исаиловић: Влада да служи грађанима а не криминалцима

Београд, 23.05.2017Председник Демократске омладине Београд Филип Исаиловић изјавио је да мора да се прекине пракса да чланови Владе Републике Србије...
Балша Божовић, народни посланик Демократске странке (Фото сервис ДС, архива)

Божовић: Стефановић злоупотребљава унутрашњу контролу полиције

Београд, 9. маја. 2017Посланик Демократске странке Балша Божовић изјавио је данас да ће изнети материјалне доказе о томе да министар...
Демократска странка

Шешељеве изјаве су опасне за наше друштво

Београд, 17. марта 2017.Демократска странка најоштрије осуђује скандалозне изјаве Војислава Шешеља да је убица Ћурувије близак Ђинђићу и да би помиловао Звездана Јовановића. Слика...