ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

(Не)одрживост концепта неутралне државе

- A +
Петар Радојчић, генерал-потпуковник у пензији и заменик председника Одбора за безбедност, одбрану и ванредне ситуације Демократске странке Београд, 1. јуна 2017.

Ауторски текст Петра Радојчића за "Време"

Црна Гора ће 5. јуна, на самиту у Бриселу, постати 29.-та чланица Организације Североатланског споразума (НАТО-а). Она је, после Словеније и Хрватске, трећа земља са простора бивше СФРЈ која је приступила колективном систему безбедности. Ако се има у виду које су још државе Југоисточне Европе (Западног Балкана) у овом војно-политичком савезу, јасно је да се безбедносне околности мењају и да Србија бива окружена чланицама НАТО. Одлука Скупштине Црне Горе поделила је јавност, како у тој земљи, тако и у региону. Док једни осуђују власт која игнорише став дела грађана, сматрајући да избегавање референдума о чланству у НАТО представља кршење људских права и гажење демократских тековина, други оцењују да је одлука рационална, јер доноси безбедносну стабилност Црној Гори, ствара услове за развој њене привреде и брже придруживање ЕУ.

Стратешко опредељење свих балканских земаља, укључујући и Србију, је чланство у ЕУ, а безбедносна стабилност је тема која прати процес европских интеграција. Све земље које су ушле у Унију - Хрватска, Мађарска, Словенија, Бугарска, Румунија - чланице су НАТО. Србија је своје опредељење за институционалну сарадњу са Алијансом изразила кроз програм Партнерство за мир, успостављање Војног представништва у Мисији при НАТО, реализацију Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) и закључивање Споразума о безбедности информација. Недавно је потписана и нота о приступању наше земље Техничком споразуму о успостављању борбене групе ЕУ "Хелброк", чиме је исказана спремност за учешћем вода војне полиције, тима за цивилно-војну сарадњу и неколико штабних официра у команди групе. При том, у недостатку спољнополитичке стратегије, у јавном дискурсу и медијима, преовладава тумачење спољнополитичких приоритета на основу изјава државних званичника да Србија, поред интеграције у ЕУ, интензивирања сарадње са државама Југоисточне Европе и јачања добросуседских односа, тежи најбољим односима са Руском Федерацијом, САД и Кином, али и “трећим светом”. Приоритети се мењају или допуњују ad hoc, на основу тренутне политичке ситуације, односно тренутних интереса, а не на основу дугорочне стратегије, изграђене на реалним интересима и општем консензусу.

Имајући у виду широк спектар безбедносних изазова који државу чине рањивом и недовољно способном да им се сама супротставља, чињеницу да је Србија у окружењу земаља НАТО, затим њену приврженост европским интеграцијама, као и чињеницу да чланство у ЕУ подразумева, поред осталог, прихватање заједничке одбрамбене и безбедносне политике те наднационалне заједнице, намеће се питање одрживости концепта неутралне државе. При том, остаје нејасно како избећи могуће последице по специјалне руско-српске односе, у околностима бројних противуречности Запада и Русије. Наиме, пре или касније, за очекивати је да ће Србија своје односе са Русијом морати да ревидира и подреди политици ЕУ.

Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка, крајем 2007. године, у једној реченици, проглашена је војна неутралност у односу на постојеће војне савезе и то до (евентуалног) расписивања референдума, на којем би се донела коначна одлука о том питању. Основан је закључак да је самопрокламована и нејасно конципирана војна неутралност уведена, пре свега, због државне политике према Косову. За сада, она не искључује војну сарадњу са Русијом, нити лимитира исту са НАТО. Међутим, усвојена политика војне неутралности, ни у једном стратешком документу, не само да није конкретније разрађена, него није ни поменута.

Бројне су контроверзе оваквог модалитета неутралности. Наиме, она није успостављена након јавне дебате и стручне расправе, односно унутрашњим консензусом, али ни домаћим законодавством или међународним уговором, нити је статус признат од других држава (де јуре кроз међународни споразум, де фацто кроз праксу у међународним односима). Србија то, чак, није ни тражила. Резолуцијом није онемогућено учлањење у неке нове војне савезе, већ само у оне који тренутно постоје. Такође, истом се не брани присуство страних војски, њихово кретање, нити изградња војних база на територији Србије. Ни пре, ни након усвајања Резолуције, нико од државних званичника и органа није довео у питање утемељеност неутралности, као ни способност Србије да, без обзира на све билатералне споразуме о сарадњи у области одбране, очува суверенитет и територијални интегритет ослонцем на сопствене снаге.

Заговорници овог концепта наводе разне европске земље као примере војне неутралности. Међутим, поређење Србије са Шведском, Аустријом, Швајцарском, Ирском, Финском, Кипром и Малтом нема основа. Оне су постале неутралне у потпуно другачијем историјском и војнополитичком контексту. Исход је мање ефекат њихове воље, а више компромис великих сила. Уз то, не треба занемарити чињеницу да се те државе, у културолошком смислу, одувек сматрају делом Западне цивилизације и Алијанса их доживљава као пријатељске земље. Поред тога, реч је о државама са консолидованим демократијама у којима дуго влада мир и које могу да финансирају своју неутралност.

Пре него се потражи одговор на питање да ли је (само)прокламована војна неутралност Србије целисходна, а потом и да ли је могућа, треба имати у виду околности од значаја за опредељење. Превасходно, глобални асиметрични изазови, ризици и претње безбедности (тероризам, организовани криминал, кибернетичке претње, трговина наркотицима итд.), транснационалне миграције и порозност граница намећу потребу да се државе, па и велике силе, уједињују у интеграционе целине. Аналогно томе, услед стварања наднационалних институција и организација, те утицаја глобализације, концепт неутралности почео је да губи смисао. Додатно га обесмишљава податак да неутралност није нужно и гаранција избегавања сукоба. Она, готово никада, није узимана у обзир од руководстава зараћених страна онда када су њихови интереси то налагали. Битна је и спознаја да су се, по завршетку “Хладног рата”, све европске, стално неутралне, државе одлучиле за сарадњу са НАТО и прихватање безбедносне и одбрамбене политике ЕУ. На тај начин су одустале од унилатералне и ушле у кооперативну безбедносну политику, одричући се дела суверенитета и достижући ниво напредних чланова који, у појединим сегментима, дају веће доприносе мировним и другим операцијама НАТО него поједине земље чланице.

За артикулисану политику Републике Србије битно је сагледавање још неколико битних чинилаца. Прво, неутралност не може да врати ни педаљ косовске земље у састав Србије. Подсетимо се, Косово је признала већина чланица УН-а. Чак је и Русија искористила косовски преседан да оправда распарчавање Грузије и Украјине. Друго, војна неутралност није гарант очувања специјалних односа са Русијом уколико се настави започети процес евро-интеграција. Треће, Србија не сме да дозволи да буде изолована и изопштена из сфере утицаја ЕУ, уколико она остаје спољнополитички приоритет. Четврто, из практичних и прагматичних разлога, систем одбране је упућен на сарадњу са НАТО. Пето, цена војне неутралности има незанемарљив утицај на разматрање и одлучивање. На крају, вероватно и најважније је да (за сада) не постоји воља међународних фактора да прихвате концепт сталне неутралности наше државе. При том, она нема суштинску важност у међународним односима.

Уколико Србија жели да буде схваћена као (озбиљна) војно неутрална држава, поред недвосмислене, прецизно дефинисане, спољне политике она мора имати организационо и кадровски димензионирану, добро опремљену, оспособљену и мотивисану војску, али и друге снаге одбране које су у стању да одврате потенцијалног или стварног противника, односно да му нанесу неприхватљиву штету, уколико угрози безбедност земље и грађана. То подразумева огроман буџет за систем одбране (не само Војску Србије), за који презадужена и демографски угрожена Србија нема услове.

На основу фактичких околности и теоријских разматрања о развоју сталне неутралности (као спољнополитичког концепта) и примера у пракси, могуће је извести неопходне услове које наша земља треба да испуни, уколико би хтела да буде призната као неутрална. Извесно је да не постоји историјски утемељен разлог за такав статус, да нема унутрашњег консензуса о овом питању, да спољну политику не карактерише овај концепт као темељно опредељење и да међународни фактори нису “одобровољени” да прихвате избор Србије. Војна неутралност, у поменутим околностима, подразумева дефинисање овог статуса у домаћем законодавству, тражење признања од, пре свега, утицајних држава и међународних организација, редефинисање стратешких докумената и развој система одбране који омогућава ослањање на сопствене људске и материјалне ресурсе. У сваком случају, неопходни су стручна и аргументована расправа, дијалог без емоција и изјашњавање јавности.

Уколико превлада опредељење за концепт војне неутралности, требало би предузети следеће: 1) заузети јасан став којим би се онемогућило било какво војно удруживање, односно учлањење у неки савез, као и формирање војних база на територији Србије, 2) одредити области и домете сарадње са НАТО, односно усаглашавања са одбрамбеном и безбедносном политиком ЕУ или неке друге наднационалне организације, 3) изнаћи решење српског питања на Балкану и механизме преко којих би Србија могла да заступа своје елементарне државне и националне интересе и 4) обезбедити довољна буџетска средства за финансирање очекиваних издатака за опремање ефикасним средствима и опремом, “одмрзавање” обавезе служења војног рока, оснивање центара за обуку припадника цивилне одбране итд. У противном, уколико чланство у ЕУ остане спољнополитички приоритет, што подразумева усаглашавање одбрамбене политике и безбедносног система, Србија треба да настави учешће у мисијама за успостављање и одржавање мира у другим земљама, да тежи очувању успостављених веза са Русијом, Кином и другим земљама са којима има развијену билатералну сарадњу, али и да заштити своје интересе.

Стратешка дезоријентација је неприхватљива. Уколико се настави са дипломатском “акробатиком” и балансирањем на “танкој жици”, то ће бити самопоражавајуће. Будући да је мала и слаба, Србија не може да утиче на глобалне међународне односе, нити да самостално буде гарант сопствене безбедности. Реалност су, на глобалном нивоу испољени, ризици и турбуленције од којих мале народе и државе у светској политици могу да заштите само трајна и чврста савезништва.

Аутор: Петар Радојчић, заменик председника ресорног Одбора за безбедност, одбрану и ванредне ситуације Демократске странке и генерал-потпуковник у пензији

(Извор: Време)

Повезане вести

Срђан Миливојевић (Фото: Данас, архива)

Вучићеве сеансе и непријатељски зачини

Крушевац, 20. новембра 2017.Ауторски текст Срђана Миливојевића за Данас Упутство за употребу страха по рецепту Српске напредне странке У Србији, у којој се грађани од малена плаше убитачним...
Драгана Ракић, одборница ДС у Скупштини Града Вршца (Фото архива)

Кад се правиш да не видиш како комшији ломе воћњак

Нови Сад, 16. новембра 2017.Ауторски текст Драгане Ракић за портал Аутономија Не потцењујте 5.000 динара које је Вучић пре неки дан поделио српским пензионерима. То је...
Балша Божовић (Фото сервис ДС, архива)

Божовић: Стефановић је дежурни потпиривач лажних узбуна

Београд, 15. новембра 2017.Народни посланик Балша Божовић, члан скупштинског одбора за одбрану и унутрашње послове, реаговао је на изјаву Небојше Стефановића у...
Живкo Грозданић Герa (Фото архива)

Трансплантација Ђинђића на Вучића

Београд, 10. новембра 2017.Ауторски текст Живка Грозданића Гере за Данас Поводом конкурса за подизање споменика покојном лидеру ДС Један конкурс који је у суштини тендер, или јавна набавка, толико...
Срђан Миливојевић (Фото: Данас, архива)

Одговор антисрбина из Крушевца

Крушевац, 10. новембра 2017.Ауторски текст Срђана Миливојевића за Данас Одговор Александру Чепурину, амбасадору Руске Федерације * Ни нашим непријатељима нисмо бројали крвна зрнца, да видимо ко су и од...