ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Драгољуб Мићуновић: Нема дијалога на лажима

- A +
Драгољуб Мићуновић (Фото: Данас, mc.rs, архива) Београд, 10. августа 2017.

Интервју Драгољуба Мићуновића за Време

Позив на „унутрашњи дијалог о Косову“ добро је дошао, који би одговоран политичар и јавни делатник био против дијалога. Али, одмах се јављају неке недоумице које захтевају разјашњење о чему се управо ради.

О Косову се приповеда, пева, расправља одавно. Настали су епови, драме, историјске расправе, преко два века било је о Косову више говора него о било којој теми у разним временима и под разним владавинама. Али, ако скратимо и актуализујемо време на неколико последњих деценија, кад смо „држали главу као нојеви у песку“, како рече председник, да ли стварно није било расправа и дијалога о Косову у Скупштини, Академији, Цркви, невладиним организацијама? Било их је, али су игнорисане, а у последње време чак и оптуживане као „.издајничке“.

Пошто смо позвани да учествујемо у јавном дијалогу и да свако изнесе свој став и предлоге, одговараћу у своје име и о свом виђењу проблема.

Али, да прво да видимо шта је то дијалог и да ли се ми ту разумемо? Дијалогос је старогрчка реч, једна од оних која етимолошки гледано није много померала значење, увек је обухвбатала разговор двоје људи о одређеној теми. Називајући своје филозофске расправе дијалозима та је језичка форма веома добила на угледу.Тако се и Хегел дивио овим дијалозима откривајући њихов „љупки урбанитет“, јер „урбани људи расправљају о једној теми, не упадају један другоме у реч, не вређају један другог, расправљају аргументима желећи само да предмет расправе унапреде и изнедри се најбоље решење. Дијалог подразумева да имате демократску атмосферу у којој су људи једнаки, тако да дијалог, исто као споразум или уговор, није могућ без једнакости страна које у њему учествују. У супротном, ако је једна страна снажна и намеће своју вољу, онда нема дијалога остоје само диктат и наредба. Зато су демократска друштва обавезно дијалошка, јер равноправно прихватају тему и статус онога с ким разговарају.“ Имамо ли ми неопходну демократску атмосферу за унутрашњи дијалог? Док нас председник СНС позива на дијалог, дотле информативна служба те странке након минута изреченог опозиционог мишљења на ТВ шаље сопштење погромашког садржаја који аутора обасипа увредама. У томе је можда најдаље отишао подпредседник СНС са непримереним нападом на бившег председника државе и сада председника једне опозиционе странке.

„ВРЕМЕ“: У случају позива председника Вучића на унутрашњи дијалог о Косову, шта то подразумева?

ДРАГОЉУБ МИЋУНОВИЋ: То је прва претпоставка за дијалог. Пре свега потребан нам је поредак који је демократски уређен када је реч о једнакоправности грађана у њиховим могућностима изношења ставова. Не можете у створеној клими агресивног клеветања, без шанси да одговорите доћи до доброг решења.

Ово су шира питања природе једног поретка, који са једне стране жели да буде флексибилан преговарач са међународним факрторима , а врло борбен према унутрашњим конкурентима односно опозицијом у стилу оне песме из Титових времена:“Ко друкчије каже клевеће и лаже...“ Не бих овде улазио у даљу анализу владајућег поретка, желим само да нагласим свој став: „нема добре власти, има само добро контролисане власти“. Свака власт је по нечему рђава јер жели да наметне своју вољу, а често и своје интересе грађанима. А да би власт била контролисана, мора имати опозицију, потпуно равноправну, уважавану и само у том случају представник власти је може позвати на о дијалог о неком питању од општег интереса. Није довољно имати само формалну поделу власти на законодавну, извршну и судску, то је било и код Тита и код Стаљина и код Мусолинија, Ако се све одлуке доносе из једне партије, онда су те институције којешта, икебана, и не служе ничему. Дакле, опозиција, да би контролисала власт, мора бити третирана равноправно. А тога код нас нема управо тамо где би најпре требало да буде, у парламенту, јер не можете ни заустити а да вас не запљусне увредама тамошња већина. Класици либерализма уочили су једну опасност по парламентарну демократију коју су назвали „тиранија већине“. Не може се само рећи, ми имамо број, имамо већину, сва власт је наша, сва правила су наша, можемо да изгласамо и одлучимо шта хоћемо. То, наравно није тачно, то је само злоупотреба парламентарне већине. Парламент представља све грађане и доноси законе у складу са Уставом у име свих грађана и за све грађане. То важи и за право говора и критике власти. Један од класика либералне теорије Џон Стјуарт Мил писаоје у спису „О слободи“: кад би један човек имао једно мишљење, а сви остали људи у држави супротно мишљење, немамо права да његово мишљење игноришемо, да га забранимо, да му не дозволимо да га изрази.“

Колико је Вучићева реторика, по својој природи, намењена дијалогу? Да ли сте икада чули да га он води са неким?

- Проблем наше политичке културе је тај да у њој доминира монолог који настоји да се претвори у „наредбу“, као у војсци, где се само један глас чује а остали не. Дијалог, да поновим, могућ је само ако имате пристојне и равноправне грађане. Друго, ми се никад нисмо ослободили мржње и нетолерантности. Гледајући далеко кроз нашу историју, још од сукоба династија Обреновића и Карађорђевића, па онда преко супротстављених партија, тако да немамо изграђен смисао за толеранцију, за дијалог. Код нас се често расправа о општим питањима претвара у лични обрачун, постаје персонална. Ми, у ствари, готово да немамо елементе за један демократски разговор и то је чињеница.

Е сад, долазимо до другог дела одговора: да ли треба поздравити дијалог? Наравно. Јер ако сам за дијалог, ја сам за демократију. Ако сам за демократију, онда сам против тога да се не може разговарати. Али, овде се не ради о томе. Оно чега се бојим јесте да иза овога стоји нека маркетиншка подвала. Ево, позвали смо опозицију на дијалог, али они нису хтели. Ми смо демократски наступили, али они нису. Ми, власт смо уствари демократи а они нису.

А ако се сада вратимо на сам предмет дијалога, на Косово, питање је, а о чему ми ту сада треба да разговарамо? Не може се дрским фалсификатом историје представити један проблем, као „неодговорно запуштен“, а онда рећи како јед садашња власт дошла да га сада реши.

На који фалсификат историје мислите?

- Да ли је било људи који су указивали да при решавању косовског питања време не ради за нас? Јесте. Нећу да говорим о другима већ само о свом случају. Први мој говор у Скупштини Србије јануара 1991. године био је посвећен верификацији мандата посланицима са Косова.Албанци су бојкотовали изборе, који су спроведени по онда важећем „већинском систему. Па су неки Срби, СПС кандидати и са својих 90 освојених гласова од укупно 20000 гласова постајали посланици. Предложио сам да „замрзнемо“ те мандате јер је брука да људи са 90 гласова постају посланиц, да разговарамо са Албанцима под којим условима би изашли на изборе, да покушамо да их интегришемо у наш политички живот. Рекао сам, можда то то нече успети, али смо бар покушали и опрали образ и пред собом и пред светом. Проломио се урлик: уздаја! „дражи су ти Албанци него Срби“! Зоран Ђинђић је покушао да ме бране , али су га слично дочекали: Уа, немачки шпијун! Али с друге стране то је било лепих 25 мандата за СПС. Тада је на власти био СПС који је иначе био генератор свих себичних и непромишљених одлука. У свим каснијим владама он је провлачио тај дух. Још тада су у парламенту сви скочили на нас оптужујући нас да смо „издајници“. Питао сам: шта ми хоћемо од Косова. Распустили сте скупштину, они су се побунили, увели смо ванредно стање, организовали силне политичке процесе, стварно, шта уопште хоћете? Уместо свега тога што радите, нама се као једино могуће решење намеће да становништво Косова покушамо да интегришемо. Можда то неће успети, чак са добром вероватноћом неће, све је већ било узело великог маха, јер кад су масе покренуте национализном онда то тешко посустаје. Ако не успемо да разговарамо и можда нађемо компромис тешко ћемо одбранити Косово. Када је Демократсла организовала У Сарајеву конфренцију шефова свих посланичких група из свих парламената за спречавање оружаних сукоба у Југославији дошли су и неки Албанци.

Покушавали смо увек, и у парламенту и ван парламента, да сачувамо Косово још у оквиру Југославије. Фондација Центар за демократију“ још деведесетих година организовали смо толико конференција, разговора, долазили су сви, и Агани, заменик Руговин који је нажалост убијен, и Сурои, и многи други. Покренуо сам часопис „Дијалог“ у коме је објављена расправа на којим принципима је све могуће решавати националне односе, хоћу рећи покушавало се непрекидно - али, уз сталне отпоре власти.. О Косову је било много дебата, само што је она увек била гушена. А које су то снаге биле против? Па садашња коалициона власт са малим изузетцима. Немојте онда да они сада тврде да је сво зло дошло од ДОС-а и од 2000године. Па не могу ту лаж сто пута потурати, како је ето после 2000.године упропашћена сва она доброта коју су нам они оставили. Због Косова се ишло на ризик конфликта, па је после сулудог Нато-бомбардовања 1999. од Србије остала рушевина коју је 2000. наследила демократска власт. Као да неко жели да аболира недопустиву и глупу агресију на Југославију јер нису они криви што су све фабрике порушене и људи остали без посла него је ДОС произвео 500000 незапослених!Затим, сетите се само оних разорних демонстрација због Косова када је паљена амбасаде, па ко је то радио? Није ваљда радила Демократска странка? Не можемо са лажима, са фалсификовањем историје позвати људе да разговарају.

Да ли је уистину икад до сада било довољно простора да се питање Косова реши?

- Увек је било. Али сваке године је било све мање и мање маневарског простора. Говорио сам у парламенту 1999. после бомбардовања и рекао, добро, кажете спасили смо суверенитет и територијални интегритет. То је као кад мало дете стави руке на очи па оно што не види то и не постоји. Кога сте хтели да заваравате? Није дошао Милошевић да поднесе експозе него је послао Булатовића, председника владе. Ако већ имате суверенитет идите у Приштину као председник владе, а ако имате територијални интегритет, који то ваши граничари чувају границу према Албанији или према Македонији? Дакле, то је била свесна самообмана, да би себе ослободили одговорности.

Будимо реални, и у време ДС-а политика Вука Јеремића према Косову поново је заоштрила односе са Западом, док је ова данашња ево вратила пуну подршку.

- Вучић је флексибилнији, да употребим тај израз, на захтеве запада. С друге стране, постоји нешто што се зове империјални интерес великих сила. Међутим, кад смо после 5. октобра желели да то питање решимо, а доста сам о томе разговарао и са Ђинђићем, схватали смо и стално говорили да време не ради за нас. Говорио сам то и Јеремићу и осталима, само што под притиском ондашње опозиције, а то значи садашње власти, коју су чинили СПС, ЈУЛ, СРС, без обзира на то што су променили имена, то је било практично немогуће. Сетите се шта су Тадићу радили због тога што је на аеродрому само климнуо главом Тачију - то је био „врхунац издаје“! Сваки предлог о могућем решењу,а било је различитих, као друкчија судбина Севера Косова. Говорили су ми:“ па ти дајеш целог вола за кило меса“ и разне друге мудрости. Не дајем ништа, одговарао сам, јер недмам ништа, а Ви и даљете верујте да имате Косово, ствар је била у томе да се бар ти несрећни грађани који су изложени терору заштите. Међутим, прича о Косову као нашој територији, нашој јушној покрајини у саставу Србије данас је завршена, ни једна је преабула не може повратита.

Било је много разних варијанти, али ниједна није озбиљно узета у разматрање јер се сматрало да ми не смемо да направимо никакав уступак, јер ми, ваљда, морамо да држимо све на Косову.

Како је онда дошло до обрта, до садашњег става актуелне власти?

- Ту се много тога уплело, и унутзрашњих и спољних фактора.Очигледно се смазтрало да подељено српско друштво не може да нађе консензус да реши „косовски чвор“. Демократски блок је прихватао дијалог са Албанцима, требало је да и ова друга почловина значајно пређе на ту страну. Уз помоћ ДС подељена је СРС и настала СНС која је преласком Дачићевих, Динкићевих и Љајићевих посланика створила скупштинску већину и преузела власт. Наравно преузела је и политичку орјентацију, мењајући се од евроскептика у у проевропљане.

Још пред изборе 2008.сугерисана је из западних дипломатских кругова једна велика коалиција на челу са ДС и СНС, која би покрила 80% бирачког телапроевропски орјнтисаног. У почетку је предлагана широка коалиција свих снага које су за ЕУ и за решавање питања Косова, али то овде није прошло и онда су поједини делови Демократске коалиције прешли на ту другу страну према СНС. и допринели да настане нови политички модел. Фактички, једина драма која се догодила била је та што су СПС, Динкић и Љајић прешли на другу страну. И онда је настао прогон и разбијање ДС-а, за шта сносе кривицу и они који су дозволли да се она тако разбија, али наравно и цео полицијски апарат који је уценама кренуо да тај посао обави. А разбијајем ДС разбијала се читава опозиција.

Међутим, није једини проблем ове државе Косово, то чак није више ни наш проблем у смислу да ми можемо да много одређујемо како ће он убудуће бити решен. То питање је одавно интернационализовано, Косово је изградило основне државне институције, признато од око стотинак држава, па иако је стављено под протекторат УН и ЕУ, наравно већ је јасно да ће ту државу некако прогурати у Уједињене нације.

У Србији је почело да се негује неко „замрзнуто“ стање проблема, прижељкујући судбину Кипра, наравно илузорно.

Међутим, једно дифузно правно стање одговарало је „пословним људима“ са обе стране, јер је предност избегавања пореза и Пдв дажбина погодовало екстра профиту. Косово је постало једна од најразвијенијих дестинација за извоз наше робе, нарочито хране. Све је то текло махом на граници шверца и стварало богаства „тајкунима“ етаблитаним у владајуће странке. Повремено су избијали проблеми на званичним граничним прелазима, али су брзо организовани алтзернативни прелази. Док су постојали органи и установе из Србије то је стварало услове за развој корупциије злоупотребом буџетских фондова.

Међутим, постојало је још нешто што је је одржавало ово „замрзавање „ косовског питања и у широкој јавности. То је неговање митолошки пожељне стварности. Када спроведете анкету са питањем:шта урадити са Косовом, 80% ипитаника одговара : нипошто га не треба дати. Кад поставите питање да ли мислите да ће Косово опстати у Србији 80% одговара: мислим да је то изгубљено. Дакле,иако мисле да смо на Косову изгубили сваки суверенитет ипак то не треба да прихватимо. Шта је у питању? У драми Виде Огњеновић, Срби у 19. веку у Војводини спремају позоришну представу „Кнежева вечера“. Све су улоге подељене, али нико неће да игра улогу Вука Браqнковића. Спорови трају, време пролази, наговарања, убеђивања, одустајања, најзад један Мађар би пристао да игра Вука Бранковића. Болесни вођа Срба Светозар Милетић, болестан на самрти пита :Је ли било Кнежеве вечере? Као у драми Виде Огњеновић „Да ли је било кнежеве вечере“,нико неће да стави свој потпис на коначни споразум. А тај потпис не значи ништа, можда чак и није потребан, можда се не мора ништа ни потписивати, јер признање није ништа друго него размена амбасадора. Међутим, ми и даље игноришемо реалност, створили смо такво јавно мњење, што се види у анкетама, да људи, с једне стране, желе опстанак Косова унутар Србије, а са друге, имају јасну свест о томе да та жеља није остварива. И због тога, власт сада жели да подели одговорност па каже: можемо имати и хоћемо власт у свим осталим стварима, али у овој ствари боље да поделимо одговорност.

Одговорност - за шта? Осим тога, некако се намеће изјава Милована Дрецуна који је рекао да Вучић већ има свој план, само неће да га изнесе, већ хоће да чује туђа мишљења.

- Рекао сам већ да ми немамо демократске претпоставке за дијалог. Реч је о озбиљним стварима које су у надлежности парламента, о којима ми и даље не знамо детаље, јер не знамо шта се дешава у спољној политици. Не знамо ни шта је де фацто Бриселски споразум, јер он није ни дошао у парламент. У парламент дође рецимо неки споразум са Малтом који треба да верификујемо, али питање Косова није дошло. Може се рећи да је било смешно када је председник Николић, поводом Косова, позвао све оне који треба да се баве националним интересима Србије, патријарха, председника САНУ и председника владе. Ту није било парламента који једини о томе треба нешто да закључи. Та је прича о разговору и јединству кад су у питању „национални интереси“ која се стално понавља и све то постаје већ заморно. Исто је радио и Милошевић све време, хоће да прави „владу националног спаса“, па неког „националног јединства“, мислим да ми је десет пута нудио разне варијанте, али у којима ћемо ми из опозиције бити они који ће само слушати. Никад им није ни пало на памет да заједнички изградимо програм, не, него би то увек био програм СПС-а. Никада није било спремности за дијалог, на њега се позивало само ако пред светом треба да се прикаже како је власт демократична.

Како би онда најбоље било да у овом случају поступи опозиција, да одбије дијалог?

- Не треба званично одбијати дијалог, јер би то одмах било злоупотребљено. Само у једном смислу подржавам дијалог условно: да опозиција затражи да се отворе медији. Пустите да се тај дијалог негде чује и дозволите дебату у парламенту. Немојте да чим човек из опозиције зине, да га одмах и грубо засипате претњама.

Пошто се то зове унутрашња дебата, онда се ради о томе да се отвори могућност критике или изношења различитих пројеката, планова, да се чују аргументи зашто се нешто предлаже или зашто нешто друго по нечијем мишљењу није добро. Дакле, потребна је јавна квалификована дебата. Међутим, што се медија тиче, ситуација је дана јако лоша. Имали смо два-три дневна листа ширег домета „Политику“ „Блиц“и Данас“, у којима су се могла чути разна мишљења, али неки су су сада такорећи таблоидизирани, и једино што сада имамо су два недељника који се копрцају „Време“ и „НИН“. Испада у ствари да и нема ни где да се води та дебата. У односу на Милошевићево време, ми смо у огромној регресији у том погледу.

Међутим, оно што је кључно јесте да ми морамо да постанемо држава која поштује стандарде демократске заједнице. Да грађани буду једнаки и јенакоправни, да је слобода говора и критике власти прво лице слободе и да се оно мора обезбедити, као и да питање опозиције, њених права и њеног третмана у парламенту мора бити по правилима која постоје у демократским земљама.

Да би дебата била демократска и друштвено и нац ионално корисна, а не само маркентишки искоришћена, морамо да кажемо: мора се ослободити парламент од „терора већине“, морају се ослободити медији и невладине организације. У супротном председник нека и даље води свој монолог, а ми ћемо водити дијалог и обраћати се јавности о свим проблемима који су се нагомилали и које проузрокује ова власт. Ако то није у стању, онда значи да државу води ка једној ауторитарној владавини, ка дикатури која не трпи дијалог. Ово је уједно и шанса да се каже: ако хоћете дијалог, онда морате да створите услове за њега, а ако нећете да их створите онда нема дијалога - али га нема због власти. То је став за који мислим да је одговоран: хоћемо дијалог, наравно, али дозволите да кажемо јавно. Не можете позивати на дијалог а имати резерву својих медија по којима се нон-стоп напада опозиција, хоћемо отвореност медија.

А видите ли спремност за међусобни дијалог у самој опозицији, па ето и по овом питању?

- Да, има сада неких наговештаја. Међутим, проблем опозиције је и у томе што су неке личности, с правом или без разлога, толико озлоглашене или компромитоване, нагрђене, да им је тешко да поправе имиџ. Друго, партије су окупирале јавноат, све партије су одмах себе ставиле у први план. И у свакој партији дође до онога што Монтескје зове „сужавање власти“. Врло брзо издвоји се један врх и губи се демократски потенцијал странке, губи се њена снага да се рашири међу грађане, да се стално разговара са бирачима, да чланови странке разговарају са члановима месне заједнице, да се реши понеки проблем. Не, него они буду задовољни тиме што ће ући у парламент, у владу, у локалну валст тако да су и опозиционе странке изгубиле здраву грађанску иницијативу која је неопходна. Уместо тога, све се свело на мале групе које уочи избора позову бираче, мало се активирају и ту се ствар завршава. А проблем ауторитарне власти, између осталог, лежи и у томе што она квари друштво, квари појединце, па људи ћуте онда кад треба говорити, окрећу главу од оних који гласно говоре истину, улагују се коме не треба. Касније, чак и кад се таква власт промени, друштво дуго остаје сломљено.

Куда нас даље води најава унутрашњег дијалога? Шта следи после?

- По мом мишљењу, Вучић је спреман да иде на промену Устава, да се уклони преамбула. Она је такође занимљива као симбол, стоји као клетва. Као да каже, онај ко ме обрише - проклет био. И нико неће да буде Вук Бранковић. Дакле, прво треба да се реши чије је Косово као територија и друго, морају да се нормализују односи Србије са Косовом.

Вучић је наводно спреман да то уради, да нормализује односе, да Срби уђу косовсаку владу. Заправо, имамо ту Српску листу која каже да ће да се понаша онако како каже Београд. А Београд ће можда да каже да се уђе у Харадинајеву владу, истог оног Харадинаја због кога смо недавно скоропрекинули дипломатске односе са Француском. Па чему онда сва та прича? Главни проблем овде јесте какав је статус законитости и правне државе, јер не можесе да држати нерешен случај Савамале и других афера које постоје, па тајни уговори и свашта још што је ту затрпано. Затим, ту је и притисак на јавно мњење које долази агресивно, преко странке СНС. А оно што мене највише брине јесте кад се странка претвара у борбени одред. Јер овде је дошло до тога да ко год шта критички каже, само после једног минута, на свим медијима, на свакој телевизији стиже псовка, рација, пљување и најобичније лагање. Болесно је хтети сву власт у једним рукама.

А национализам је почетак стварања ауторитарне власти јер она захтева да имаш општију подршку, давање лажних обећања, и гашење сваког критичког тона, погасиш сва светла тако да се нигде ништа не види. Није случајно први корак у томе гашење медија. Сећам се да сам 1965. нашао неке Марксове текстове који су били избачени из сабраних дела, о слободи штампе и бирократији. Дакле, Маркс у првој половини XИX века, пре више од 200 година, критикује цензурисану штампу о којој каже: Она је толико ружна, чак и са естетске стране гледишта, у њој Влада слуша само свој сопствени глас обмањујући се да слуша глас народа; а народ прелази у једну незаинтересовану руљу. Е данас имамо тај исти проблем, морате заглупити масе уз медије који притом стално воде ратоборну политику против сваког критичког мишљења. Зато све ово треба имати на уму кад се позива на дијалог.

На крају, да ипак кажем да у овом тренутку онај ко буде преговарао у јако ограниченом простору може покушати да избоу аутономиоју за Север Косова, аутономију за црквена и културна добра, међународну заштиту људских и мањинских права, као и заштиту имовине Србије.

(Извор: Време)

Повезане вести

Демократска странка

Демократска странка подржала Оливера Ивановића на локалним изборима на Косову и Метохији

Београд, 16. октобра 2017.Председништво Демократске странке донело је једногласну одлуку да на...
Александар Црквењаков (фото архива)

Београд на води је приватни пословни подухват настао насиљем над урбанизмом

Београд, 2. октобра 2017.Александар Црквењаков, шеф ресорног одбора ДС за спољну политику, говори за Данас * Ја сам...
Председник Демократске странке Драган Шутановац (Фото архива)

Вучић је једини кандидат напредњака за градоначелника

Београд, 1. октобра 2017.Интервју Драгана Шутановца за Блиц Напредњаци ће покушати да прикрију првог на листи, па ће Александар Вучић бити први, други, трећи и...
Балша Кашћелан, председник Ресорног одбора ДС за правна питања, државну управу и локалну самоуправу

Воз у 15:10 за Јуму

Београд, 28. септембра 2017.Ауторски текст Балше Кашћелана за Данас Не тако давно садашња позиција а ондашња опозиција нас је убеђивала како у Србији треба да постоје две јаке стожерне странке преко чијих политика би се...
Балша Божовић (Фото сервис ДС, архива)

Божовић: ДС спреман, опозиција да разговара без сујета

Београд, 25. септембра 2017.Шеф изборног штаба ДС за Београд Балша Божовић изјавио је у Народној скупштини да је Демократска странка спремна за изборе и да...