ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Драгољуб Мићуновић: Дрско фалсификовање Петог октобра

- A +
Драгољуб Мићуновић (Фото: Нови магазин) Београд, 5. октобра 2017.

Интервју Драгољуба Мићуновића за Нови магазин

Ауторитарни поредак најчешће популистички напада и прошлост и будућност, прошлост “заборавом” и фалсификатима, а будућност обманама и обећањима. У историји има довољно примера који то потврђују. Па ипак шокантно је са колико се дрскости фалсификује и недавни догађај у ком је учествовало толико много људи и шокантно је што на то нико не реагује. О томе шта је био 5. октобар може да се разговара и разговараће се дуго и не треба да говоре само учесници јер се тако не може склопити нормална историјска оцена. Али, очигледно је да ове нове власти тим заборавом желе да пониште део своје прошлости и значај који је Пети октобар имао; каже први председник Демократске странке, професор Драгољуб Мићуновић, један од лидера Демократске опозиције Србије и активни учесник петооктобарских промена 2000. године у Србији: „Актер Петог октобра није било ни иностранство, није ни искључиво неколико лидера ДОС-а, то је била ствар народа. Нема тих чаробњака који могу да изведу пола милиона људи одлучних да бране свој глас и своје достојанство. То је велики историјски догађај, не само због тога што је толико народа изашло да протестује против једног режима, него и због начина на који је изведен, са једним несрећним случајем и једним инцидентом са уредником телевизије....“

* И крађом слика из Скупштине...

То су пљачке које лопови увек користе у сваком метежу, али крали су и телефоне и столице, шта су могли да зграбе. Али су знатан део вратили или је откривен.

Не може данас ниједна фудбалска утакмица да прође са мање инцидената и то је импресионирало свет, учинило да на нови начин види Србе, не као неке ратоборне дивљаке. То је важна порука, јер су због владавине Милошевића Србија и Срби у светским медијима постали појам насиља, бруталности. Одједном смо пред целим светом показали да није тако, да је то народ који мирним средствима уме да одбрани свој глас.

Даље, обично се истичу политички разлози за Пети октобар, а заменарују социјални. Не заброавимо да је у то време био штрајк рудара Колубаре, који су озбиљно запретили да ће престати да копају угаљ и да ће резултат тога бити буквално мрак у Србији. Кључно је питање, наравно, какви су путеви били могући после Петог октобра.

* Мислите на оно што се данас често замера - изостанак 6. окотобра?

Тако се обично каже. Питање је било да ли у наредни дан ући “револуционарно”, са великим променама или до њих доћи компромисом са мање немира у земљи. Важна је била и улога међународне заједнице која је тражила одмах формирање нове савезне владе, једну доста нелогичну коалицију, јер су посланици из Црне Горе до тада били у коалицији са Милошевићем, а Ђукановић је остао по страни од Петог октобра, бојкотујући савезне изборе.

Морали смо да правимо ту коалицију са СНП и да се што пре вратимо у Уједињене нације и истовремено припремимо републичке изборе. Нисмо имали времена и оставили смо време ондашњим разним “службама” које су вршиле огромне злоупотребе претходних година, многим људима који су злопотребљавали власт и учинили много зла и инстутуцијама које су у томе учествовале. Све је то остало на неки начин прекривено заборавом, некако се наставио континуитет уместо да је тај Пети октобар означио раскид са лошим елементима власти.

Желим да истакнем још један елемент, перцепцију међународне заједнице у очима већег дела становништва коју је донело бомбардовање. Становништво је било веома незадовољно Милошевићевим режимом и пре Петог октобра, али истовремено и скептично према “свету” који се није понео пријатељски допуштајући бомбардовање. То је, уз остале велике притиске, и спољне и унутрашње донело и до несугласица и унутар самог ДОС-а.

* Уз помињње Петог октобра све чешће се чује - разочарање и изневерена очекивања. Зашто?

Свака револуција разочара јер доноси мање него што је обећавала и што су била очекивања народа. Разочарала је велика Француска револуција, разочарала је Октобарска, рекао бих чак да нема ниједне власти која је дошла са великим обећањма, а да није мање или више разочарала. Међутим, упркос разочарењима трагови остају. Иза Француске је остала борба за људска права и слободе, политичка равноправност грађана, укидање сталешких привилегија. Не могу се занемарити ни неке тековине Октобарске револуције, пре свега еманципација жена, која без борбе социјалиста не би била брзо остварена, јер је Револуција уградила тада значајне социјалистичке идеје. Бебел је у књизи Жене и социјализам истакао:”Степен еманципације жена у једном друштву мера је за еманципацију тог друштва”; затим већа радничка права заштићена законима, али је, нажалост завршила са великим дефицитом слободе и грађанских права у својеврсну диктатуру. Данас и најтупавији конзервативац у Србији, као и широм света, мора да се присети да су та права постојала.

Дакле, кад се један историјски догађај осветљава, поред онога што нас је разочарало, није испунило наша очекивања, морамо видети шта је остало као тековина. На пример, ово што се ниједна власт после Петог октобра није усудила да промени јесте окретање Србије ка Европи и европским стандардима.

* Шта је тог 6. могло другачије?

Могли смо, прво, да не тражимо на савезном нивоу колиционог партнера у Црној Гори, већ одмах да распишемо нове изборе на свим нивоима. Имали смо плебисцитарну подршку која је могла да се на изборима верификује и са том већином, упкос неслагањима унутар ДОС-а, да дођемо до ефикаснијих плодова реформе. Друго, мислим да смо олако допустили трајање “прелазне” републичке владе са социјалистима, који су сачували своје кадрове и све што су узурпирали, сетите се само станова и аутомобила, заједничких зграда које су узели са “трик-уједињавањем ССРН-а и СКС”. Не треба заборавити и веома важну ствар, да скоро нико у ДОС-у није имао искуства у власти, а добили су је на длану као непознату машину. Олако смо брзо препустили разним међународним експертима многе ингеренције. Неки од њих имали су и своје интересе, и зато су нас и убрзавали, а поред тога нису добро ни знали стање ствари у самој земљи. Није било дубљих истраживања о томе шта је уништено, шта је остало, шта се може продати, шта се не сме продати, нисмо направи попис привреде.

Најзад, и “људски фактор” је утицао. У коалицији са 18 странака настала је борба за што бољу позицију, па су и мале странке, које су се ту нашле само због тога што су биле против Милошевићевог режима, добиле значајан део колач. Пошто није било нормалног регулатора власти, а и сујете су прорадиле, врло брзо је дошло до сукоба.

* Колико је идеолошка разнликост ДОС-а томе допинела?

Била је то врло сложена коалиција, од демохришћана, националиста и конзервативаца, преко центриста до социјалдемократа. Да не би дошло до сукоба тих концепата власт је рефеудализована, па онај ко се дочепао здравства, то је уређивао, други привреду, трећи школство, четврти војску... Није било праве координације међу одређеним сегментима власти, а она је била неопходна. Поред тога власт је за многе била “искушење”, а како каже Оскар Вајдл „свему могу да се одупрем сем искушењу“, а власт је велико искушење, поготову овде где нема традиције одговорности власти. У историји Србије нема неке велике традиције владавине закона. Показало се убрзо и да је власт “најуспешније предузеће” које сваког првог у месецу исплаћује плате и ту су запослени заштићени, па се одједном у те партије на власти слило све што је тражило уточиште. Људи су се уписивали у власт, а не у странке, то раде и данас, јер као објаснити да тек створена странака као СНС од хиљаду људи нарасте зачас на пола милиона? И Демократска странка је имала 150.000 чланова, ДСС такође..

* Онда је дошло убиство Ђинђића?

Да, прво да кажем, не из пијетета, већ зато што је то чињеница - највећи мотор Петог октобра био је Зоран Ђинђић, Коштуница је персоналозавао целину ДОС-а, али био је под мањим притиском. Зораново убиство је померило клатно у сасвим другу страну.

* Изгледа да се све више заборавља погубност Милошевићевог режима. Не само због кадрова тог доба који се враћају на јавну сцену, него као да се брише време између.

Имамо ту један феномен који је последица конвертитства: садашња власт је пропала када је пропао великосрпски, националистички концепт, онда су преузели европску оријентацију, али су у поступцима и у унутрашањој политици остали људи “старог режима”, популистички оријентисани.. Карактеристика сваког популизма је “рашчишћавање простора” свакаквим обећањима и обманама, стварање илузије да све добро почиње од њих. Да би то успело мораш имати “непријатеља”, некакву опасност споља, пред којој збијаш редове, али и “унутрашњег непријатеља”, кога клеветаш, блатиш, оптужујеш без доказа, једном речју девастираш на сваки начин. Сваког ко се усуди да мисли другачије, почев од опозиције у парламенту, представника независних институција или цивилног друштва. Тако се ствара претпоставка ауторитарног поретка и конфузија у друштву уз реални страх људи за егзистенцију, што их тера да се понашају опортунистички пасивно. Посебан феномен је брутално убацивање маркетинга у политику. У политици данас можете да хвалите своју „робу“, чак више него на економском тржишту, где постоји каква-таква контрола квалитета. Због свега тога губи се демократска супстанца друштва и отварају врата свакој врсти манипулације.

Ако се држава мора лечити морало би се почети од поштовања Устава и закона. Оно што је усвојено и записано мора се поштовати. Постоје нека основна права уписана у повеље и уставе одавно и бране се од сваког насртаја вековима: право да се слободно говори, да се удружује, да се контролише власт, јер нема добре власти, већ само добро контролисане власти. Ова власт не жели да се контролише, чак не воли ни да је само питате, рецимо за Савамалу. Шта се може очекивати од дијалога ако се хоће само повлађивање.

“Власт, каже Монтескије, увек тежи да се сужава”, а кад се стално сужава дође до “власти једнога човека”, који мора бити и најбољи и најпаметниоји, што је онда знак да је демократија “испарила”. Тако се ствара “култ личности”, леви или десни, свеједно. У модерном друштву грађани су индивидуе које се деле и спајају по разним основама, популизам тежи да их све стопи у масу, у једно тело, као у религији и митовима, где се прочешћем спајати са Христом. Али, још се у XВИ веку, у време апсолутизма, Етјен де ла Боесие питао у “Расправи о добровољном ропству“:”шта је то што милионе људи држи у покорству једном човеку”?

* Популизам јача и у другим земљама, само тамо се систем брани инстуитуцијама.

Негде да, Трамп покушава да стави институције у ћошак и да се директно обраћа масама, али институције се опиру. То директно обраћање народу није новост за Србију. Да поменем краља Александра Карађорђевића кад је 1929.г. распуштао Скупштину Југославије и рекао: „између мене и народа нема посредника“. И наш Председник док је био премијер имао је обичај да директно прима народ, прескачући задужене институције.

Али, популизам није довољан да отклони највећи проблем Србије, масовно сиромаштво и незапосленост. У страху од губитка посла многи трпе и оно што у нормалним околностима не би трпели већ би тражили да се са речи пређе на дела.

* Како ако смо, како се каже, остали без интелектуалног потенцијала?

Тачно је да имамо велики одлив талентованих, младих људи, што је хендикеп, али није само наш. То не можемо да лако да зауставимо, али можемо да задржимо њихову приврженост и осећајност за завичај. Погледајте спортисте, играју по свету, али и играју кроз националне екипе и доносе медаље које ми овде прослављамо Највећи је проблем што ми, делећи се као друштво, остављамо у мраку велике потенцијале, посебно оне који нису у Београду, оне који су жељни учења, знања и развоја. Слутим велики потенцијал у младим геренцијама, али бојим се да се неће овде афирмисати, они уче да могу да оду. Зато је важно већ у вртићу и школи створити услове за развој грађана, не да црква буде врховни аторитет, већ знање, јер само знање ствара добре грађане. А без добрих грађана, нема добре државе.

* Како вам изгледа интелектуална елита данас?

Она видљива која се намеће, неубедљива је, мада је велико питање шта је то елита у нашем друштву, пошто немамо развијену критичку научну или уметничку јавност, па разне интересне групе, “кланови” лако могу да се наметну као елита, поготову ако су фаворизовани и помагани од центара власти или финансијске моћи. Али, је добро што постоје у науци, а посебно у култури доста самосталних даровитих и храбрих људи ван етаблираних кругова. Могло би се рећи да се наше друштво данас добрим делом брани културом од посрнућа у примитивизам. У својој самодбрани култура брани и друштво. Имамо ми чак и критичну масу научника, уметника, интелекуалаца у разним областима, али питање је да ли је свима доступна афирмација и ту је пресудна та критичка јавност.

Међународна конференција за Косово

* Кажете почети испочетка и помињете Устав, а кад кажемо Устав кажемо и - Косово.

Једна од тачака које ме највише онеспокојавају је трошење времена, а било је јасно већ деведесете године да време не ради за нас, да морамо покушати да интегришемо Албанце, нађемо неки модус, онда је још било могуће направити неки паралелизам са Крајином. Тада је требало питати Албанце, јер су они тада бојкотовали изборе, под којим би условима остали у Србији, под којим условима би изашли на изборе, јер учешће на изборима је први облик интеграције. Можда то не би успело, али тај покушај би нам “опрао образ” пред нама и пртед светом да смо бар покушали. Милошевићу је било више стало да има што више посланика, па је закључио: ако неће да гласају не морају. По ондашњем већинском изборном систему СПС је себе “даривао”са још тридестак посланика са Косовам од којих су неки добијали и по свега сто гласова. Закључили су: Нудили смо им да изађу на изборе па би имали посланике, ко им је крив, а ако се буне увешћемо ванредно стање. Разним интересним групама владајућим политичким структурама је одговарло то стање апсолутне, неконтролисане власти. Све прилике су пропуштене, од свега се одустало, нипошто се није желело ући у неки нормалан разговор и то је трајало до бомбардовања, до фактичког губљења највећим делом суверенитета над Косовом, без обзира на Резолуцију 1244.

Од тада је време радило само за оне који су били на власти, јер нису морали одмах да доносе “непопуларне одлуке” него су то остављали за касније некоме другоме, али, приближава се тренутак када се морају доносити одлуке.

* Какво је могуће решење?

Једино могуће у овом тренутку, а претпостављам да би то био излаз и за садашње власти, јесте да се једна међународна конференција позабави тим проблемом и да уговор, договор који се направи на тој конференцији буде неко време под међународном присмотром и међународном гаранцијом. Ми морамо обезбедити не само поштовање људских права и слобода, већ и имовинска и друга једнака права грађана Косова. То узначи да и Срби тамо морају бити заштићени, а не само да буду мета за улов. Друго, без обзира на дипломатска признања која могу и изостати, морамо успоставити нормалне трговинске односе да спречимо огроман шверц разних ствари који прелазе преко те границе данас.

На Косову се морају створит елементарне претпоставке правне државе, тај договр би био обавезујући и за њих. Било би веома значајно да у томе учествују Уједињене нације, пошто су оне носилац тог протектората над Косовом и наравно, мора бити укључена Европа. То што они одлуче треба прихватитити и заштити оно што је важно неком врстом културне аутономије сакралне споменике, имовину. После тога можемо сматрати да је прича са спором око суверенитета завршена.

Али, наш проблем је као у драми Виде Огњеновић: „Да ли је било кнежеве вечере“ - нико неће да буде Вук Бранковоћ, ми и даље живимо у тој митологији.

Неговање свог гробара

* Говорите о тековинама Октобарске револуције која ускоро пуни сто година. Не чини ли вам се да је сталним страхом од левих идеја био толико доминантан после ње, да су оне суштински профанисане?

Не бих рекао да је то разлог, проблем је био погрешна оцена капитализма и његове способности трансформације. Није Маркс погрешио у опису капитализма свог времена, али погрешио је верујући да ће та противречност коју је капитализам носио у себи довести до његове пропасти, да ће развојем индустрије јачати пролетеријат и светску економску кризу капитализма претворити у светску револуцију. Показало се, међутим, да у човечанству постоји велики резервоар себичности и да је могуће ангажовати “лошији део људске природе” да се адаптира на све услове и изигра прохтеве већине. И данас у свету огромна већина људи мисли да је поредак неолиберализма неправедан, да је неморално да неколико процената људи од укупног становништва поседује више од половине светског богаства, да се људи деле на оне који у контејнерима траже нешто за преживљавање и оне који имају милијарде долара, али капитализам се и даље трансформише и све више узима.

Није проблем у ћирилици већ неписмености!

* Како гледате на најављену декларацију о опстанску срспког народа?

Декларација је, мислим, дошла као предлог из Републике Српске, а вероватно и осталих заједница српског народа у бившим југословенским републикама, као одговор на национализам који постоји у свим тим државама. Очигледно се сматра да на то треба одговорити - декларацијом. Она, као и остале некадашње декларације неће ништа донети ни променити: није проблем српског народа у ћирилици или латиници, да ли више пишемо и читамо на ћирилици или латиници, већ у неписмености, у томе да ли уопште пишемо и читамо. И да ли смемо уопште да пишемо оно што мислимо.

Декларација има маркетиншки, популистички ефекат.

Конвертитство као правило

Постало је уобичајено прилагођавање идеолошких принципа мејнстриму, ономе што је у моди, па су тако неки људи данас левичари, па сутра конзервативнци или неолиберали, онилико колико траје мандат власти у коју прелазе. То конвертитство, претрчавање из једне партије у другу, постало је потпуно нормално. Комедија је после локалних избора када комплетни одбори једне странке прелазе у другу да би се задржали на власти, иако је то потпуно супротна страна идеолошког спектра и иако једни о другима мисле све најгоре. Имали смо недавно и ту комедију да човек узме надимак Прелетачевић и освоји десет одсто гласова! Та беспинципијелност постала је нормална, а када изгубите приунципе ништа није паметно, како каже Бјелински за Гогоља: “кад човека напусти морал, одмах иза тога га напушта и памет”. То није само лепа сентенца; човек је паметан због начела на основу којих закључује, а кад немате принципе и начела, не можете ништа ни да закључите, имате само збрку.

Томе доприноси и та брзина заборављања.

(Извор: Нови магазин)

Повезане вести

Председник Демократске странке Драган Шутановац (Фото архива)

Грађани очекују да их заштитимо од терора ове власти

Београд, 5. новембра 2017.Интервју Драгана Шутановца за Курир Како теку преговори опозиционих лидера о груписању за београдске изборе? Да ли уопште има преговора? ...
Председник Демократске странке Драган Шутановац одговарао на питања грађана на Фејсбук страници Данаса (Фото: Данас)

Драган Шутановац: Србија је у ванредном стању пуних пет година

Београд, 4. новембра 2017.Председник Демократске странке Драган Шутановац одговарао на питања грађана на Фејсбук страници Данаса Мислим да је...
Шутановац: Опозицији крвна зрна мере они који су седели код Вучића на канабеу

Опозицији крвна зрна мере они који су седели код Вучића на канабеу

Београд, 23. октобра 2017.Председник Демократске странке говори за Данас о београдским изборима И Зоран Ђинђић је био градоначелник...
Шутановац: Пети октобар је најважнији датум у модерној историји Србије

Шутановац: Пети октобар је најважнији датум у модерној историји Србије

Београд, 5. октобра 2017.Председник Демократске странке Драган Шутановац изјавио је данас испред Народне скупштине Републике Србије...
Народна посланица Демократске странке Маја Виденовић (фото архива)

Маја Виденовић: Кад год баце камен на Пети октобар, њихова прича о Европи ослаби

Београд, 5. октобра 2017.- Сећам се сваког тренутка тог дана и сећам се свих људи са којима сам тог дана, те целе...