ЖИВОТ НА 1. МЕСТУ.

Зоран Ђинђић: Предлог договора о државном циљу

- A +

Др Зоран Ђинђић у Скупштини Србије (фото архива)Београд, 22. марта 2001.

Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца

У септембру, октобру и децембру прошле године у Србији је дефинитивно успостављен национални консензус о демократској будућности наше земље. Око те снажне визије цела нација се ујединила, као ретко када у историји.

Данас се не примећује превише од тог полета и те енергије. Наше друштво као да је изгубило заједнички циљ, као да се опет поделило на интересе и дискусионе групе. Једни прете штрајком, други штрајкују, трећи теоретишу о разлозима за и против.

У чему је ствар?

Нема сумње, народ је срушио диктатуру ради бољег живота. Остварен је један део те жеље, онај политички. Недостаје онај важнији део, материјални, економски. Да ли то значи да је народ преварен?

Превареним се може сматрати само онај део народа који је веровао да ће са доласком политичке демократије аутоматски доћи економско благостање.

Нажалост, економског благостања нема без здраве економије. А наша економија је на смрт болесна и требаће јој поприлично да се опорави.

Услов нашег економског опоравка је: морамо да постанемо земља која је привлачна за улагања. То подразумева коренито реструктурирање наслеђене привреде и друштва, али и преиспитивање одређених наслеђених права.

На пример, сви имају уставно право на рад, али радних места тренутно има једва за трећину радно способног становништва. Уз то, међу незапосленима преко 70 одсто има највише средњу школу. Потребна су огромна улагања у њихову доквалификацију. Сви имају право на здравствену заштиту, али здравствени систем је у рушевинама. Потребна су огромна улагања да би наше болнице изгледале пристојно.

Право на пензије је елементарно, али доприноси за пензије нису довољни за то. На једног запосленог у привреди долазе скоро двојица који од тога треба да имају приходе, ако саберемо пензионере, буџетске кориснике и тзв. технолошки вишак.

Већина права су стога, нажалост, декларативног карактера. То не значи да су неоправдана, напротив. То само значи да за њихово остварење нема елементарних услова. Те услове треба тек обезбедити.

Радикално истрајавање на тим правима, без материјалних услова за њихово остварење, води све већој социјалној фрустрацији и губитку неопходне позитивне енергије за промене.

Да би се привреда опоравила потребан је одлучан концепт развоја, а то значи одрицања и инвестиција у будућност.

Ако у вези са овим не успоставимо социјални консензус, какав смо успоставили око политичке демократије, пропустићемо историјску шансу.

Најпре, треба да схватимо да се може трошити само оно што је зарађено. Буџетски корисници морају да се стрпе и пристану на ограничења, не само зато да бисмо дали предах привреди него и да бисмо свету показали националну зрелост. А то значи, увести дисциплину, аскетизам, разум. Није оправдано да се штрајкује зато што је буџет рестриктиван, јер нема здравог начина да буџетски корисници (просвета, здравство, полиција, итд) добију више из реалних прихода државе.

Исто тако, и они који раде у привреди морају да схвате да још ни из далека нисмо у прилици да добијамо плате које одговарају нашим људским потребама и стандардима. Одлично је што су наши грађани свесни својих вредности и својих потреба. Али, погрешно је ако мисле да се то може одмах остварити.

Ма колико то изгледало болно, мора се променити радно право, у правцу већих могућности власника и послодаваца. Ниједан инвеститор неће доћи ако радници штрајкују, ако су синдикати радикални и свемоћни.

Лако је постављати популистичке захтеве и наводити људе да вас у томе подржавају.

Храброст је у томе да се радницима каже истина.

У социјалним борбама увек се ради о праведнијој прерасподели. О томе да се избори веће и повољније учешће у заради, и у друштвеном положају у целини. Легитиман разлог је увек: незадовољство властитим положајем, као и привилегије које неко други има, а које су неоправдане.

Данас је у Србији огромна већина незадовољна својим положајем, и то је ван сумње. Али, питање је ко има привилегије и где је новац који треба праведније поделити. Хајде да разговарамо о томе! Немојмо да полазимо само од себе и властитог незадовољства, јер ту су сви у праву. Немојмо сада да претпостављамо да негде има скривених резерви и да их штрајковима и протестима треба усмерити на своју страну. Рецимо где су те резерве. Коме треба одузети да би принцип праведности био задовољен?

Стари режим је куповао социјални мир на два начина. Тако што је непрестано производио политичке кризе, у којима су људи били одвраћани од економије. Било нам је довољно да смо живи и да нам је породица релативно физички безбедна.

Други начин био је - трошење акумулације, задуживање, коришћење пољопривреде и других природних ресурса за гашење социјалних пожара.

Резултати ове политике су познати. Нема ни једне здраве привредне гране. Празни су сви фондови који су основани као резерва за будућност (пре свега фондови пензионог, социјалног и здравственог осигурања). Инфраструктура је уништена зато што у њу ништа није улагано (енергетика, саобраћај, водоводи, канализације, депоније, итд). Држава нема никакве резерве за финансијску интервенцију у кризним ситуацијама, на пример када нека привредна грана доспе у кризу због трендова у светској економији.

На нама је сада да цео систем поставимо на ноге. То изискује огромна улагања. Узмимо само пример некадашње Источне Немачке. Она је имала два пута више становника од Србије, и рецимо да је била у сличном стању у коме смо ми данас. У рехабилитацију те земље је у периоду од 10 година уложено више од 1.000 милијарди марака. Ако данас погледамо резултате, видећемо да још увек нису на нивоу некадашње Западне Немачке.

То значи, у Србију би у року од десет година требало уложити половину те суме, тј. преко 500 милијарди марака, или на годишњем нивоу, по 50 милијарди. Реалност је да не можемо рачунати ни на делић те суме. А да не говоримо о огромној подршци у саветодавним и другим услугама, које су они имали а на које ми можемо рачунати у ограниченом облику.

То је реалност. Ми, додуше, верујемо да су наши људи бржи и способнији за економске промене него што су били Источни Немци. Међутим, те промене не долазе преко ноћи. А пре свега, немамо ни приближних финансијских средстава за лаку и безболну транзицију.

Редослед потеза је следећи. Најпре, отварање међународних канала, преко којих се укључујемо у светско тржиште капитала, технологије, и преко којих светско тржиште отварамо за нашу привреду. Друго, промене закона и институција да бисмо постали интересантни за веће инвестиције. Треће, реструктурирање наших предузећа. Паралелно са тим, изградња ефикасних и квалитетних јавних служби, у државној управи, полицији, здравству, школству, едукацији радне снаге.

Али оно најважније је: нови социјални консензус о заједничком циљу, остваривом само кроз заједнички напор и заједничко самоодрицање.

Наш укупни успех зависи од тог вољног фактора, од наше способности да се договоримо о приоритетима и сву енергију усмеримо на њихово остварење. Треба нам нови социјални консензус, одлагање свих спорова и сукоба, завртање рукава, увођење реда. Време штедње и жртава није прошло. Разлика је у томе што то данас чинимо за будућност својих породица и наше земље, а не зарад болесне политике и привилегија властодржаца. И разлика је у томе што данас имамо добре шансе да наша одрицања доведу до друштва у коме више нико неће морати да се одриче својих основних људских и цивилизацијских потреба.

(Објављено у недељнику "Време" 22. марта 2001; аутор: Зоран Ђинђић)

Повезане вести

Живкo Грозданић Герa (Фото архива)

Трансплантација Ђинђића на Вучића

Београд, 10. новембра 2017.Ауторски текст Живка Грозданића Гере за Данас Поводом конкурса за подизање споменика покојном лидеру ДС Један конкурс који је у суштини тендер, или јавна набавка, толико...
Бранислав Лечић, потпредседник Демократске странке (Фото: Данас)

Лечић: Опозиција Вучићу служи за подгревање охолости

Београд, 07.10.2017.Говори Бранислав Лечић, драмски уметник и потпредседник ДСДОС је пропустио шансу да направи потпуно модерну уређену Србију по свим...
Демократска странка

Исаиловић: Влада да служи грађанима а не криминалцима

Београд, 23.05.2017Председник Демократске омладине Београд Филип Исаиловић изјавио је да мора да се прекине пракса да чланови Владе Републике Србије...
Балша Божовић, народни посланик Демократске странке (Фото сервис ДС, архива)

Божовић: Стефановић злоупотребљава унутрашњу контролу полиције

Београд, 9. маја. 2017Посланик Демократске странке Балша Божовић изјавио је данас да ће изнети материјалне доказе о томе да министар...
Демократска странка

Шешељеве изјаве су опасне за наше друштво

Београд, 17. марта 2017.Демократска странка најоштрије осуђује скандалозне изјаве Војислава Шешеља да је убица Ћурувије близак Ђинђићу и да би помиловао Звездана Јовановића. Слика...