lat

Бојкот као одговор


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Срђана Миливојевића за Данас

Дубока политичка криза у коју је Александар Вучић увео Србију не може се решити на једини начин на који се такве кризе решавају у демократским друштвима, а то су избори.

Уосталом, ниједно демократско друштво не би ни дозволило да му се дешава ово што Србији чини Александар Вучић, нити би величина политичке кризе могла да добије размере као у Србији. У таквим друштвима би се на биралишта ишло у ванредном термину одмах после одлуке да се пензионерима отму пензије, а камоли после покушаја да се о Бриселском споразуму изјашњавају посланици у парламенту, или после убиства опозиционог политичара попут Оливера Ивановића.

Вероватноћа да се у Србији десе нормални избори на којима би учествовале и опозиционе странке које свој опозициони кредибилитет не нарушавају тако што глуме штаку на коју се ослања Вучић кад год му клецну колена и који би представљали једини разуман начин да се превазиђе тренутна ситуација, сваким потезом власти све више се смањује.

Најављени бојкот избора, упркос томе што неке од релевантних опозиционих странака још увек вагају ту одлуку, представља највећу брану даљем обесмишљавању политичког живота у Србији, урушавању свих институција и гажењу Устава и закона. Свима у Србији је јасно да Александар Вучић своју крхку позицију на међународној сцени, одржава балансирајући између обећања да ће он бити тај који ће пресећи Гордијев чвор косовске политике и упорног одлагања да уради оно што је обећао, купујући време пред бирачима у Србији и међународним чиниоцима.

У једном огољеном недемократском друштву, у коме не постоје услови за слободне и демократске изборе, у атмосфери страха и насиља, нема места за размишљање о изласку на биралишта како би се проверила воља грађана. Они којима је нормално да пруже даљу подршку инспираторима убиства Оливера Ивановића, пљачкашима плата, отимачима пензија, као и онима који су својом политиком зарђале кашике везали и упетљали косовски Гордијев чвор, који би сада да га распетљају тако што ће на берзи понудити Газиместан, Високе Дечане и Пећку патријаршију, можда је нормално да изласком на изборе дају подршку таквој политици зарад својих привилегија.

Али бављење политиком не подразумева привилегије већ искључиво одговорност. Реч је о одговорности пред заклетвом која се полаже на дан ступања на дужност, одговорности пред Уставом ове земље, пред њеном историјом, пред њеном будућношћу, пред прецима и потомцима, пре свега пред децом којима на плећа не треба товарити бреме сопствене неодговорности.

Ако се кампања за бојкот избора спроведе онако како треба, уз строгу контролу изласка на биралишта, уз масовна окупљања и демонстрације током трајања кампање а нарочито у ноћи изборне ћутње и на сам дан избора, Александру Вучићу ће представљати немогућу мисију да на биралишта изведе више од 35 до 40 процената бирача. Тако изабран парламент неће имати никакав легитимитет. Одлуке које тако изабрани посланици донесу биће ништавне, без обзира да ли се тичу Косова и Метохије, Шумадије, или било ког другог дела Србије. Одмах по успостављању нормалне демократске атмосфере у Србији, већ следећи сазив Народне скупштине поништиће одлуке које представљају одраз самовоље једног човека а не воље грађана. То зна и Александар Вучић, то зна и међународна заједница. Било какав договор о уступању дела Србије туђинцима и његово уношење у мираз Велике Албаније биће мртво слово на папиру.

Зато се Александар Вучић труди да на изборе изведе макар једну релевантну политичку странку опозиције. Уз оне који глуме опозицију, њему је насушно потребно учешће странке или коалиције која ће му дати легитимитет пред светом за катастрофалне одлуке које намерава да донесе у вези с поделом Србије и черечења Косова и Метохије.

Уз помоћ такве опозиције, он ће купити још пар година да настави да као подбули политички крпељ исисава оно мало преосталих ресурса из ове земље, бесомучно је пљачкајући и уништавајући уз обећање свету да је он способан да реши и питање Републике Српске али му и за то треба још једно десетак година апсолутне власти. А за то време, а све у циљу испуњавања тог задатка, нека га нико из света не пита за стање људских права у Србији, медијске слободе, застрашујући пораст корупције и организованог криминала. Милошевић је мислио да овом народу може радити шта год хоће све док беспоговорно ради оно што му диктирају светски моћници. А онда се једног дана пробудио у ћелији Централног затвора.

Некадашњи Милошевићев шегрт је свестан да ће доживети исту политичку судбину, јер тако се завршава свака од тих прича. Осим ако владин такси авион за развожење министара до Анталије и Лефкаде не полети на време. Односно пре неголи време исцури. А да би се купило додатно време у ситуацији када материјални ресурси у виду опљачканог и отетог новца не да не мањкају, него и преливају, није згорег покушати да се уз време купи и неко ко би дао легитимитет на следећим изборима.

Нека политичка странка која дуго траје, која има традицију и чија појава на изборима би омогућила да се огољена диктатура и безакоње увију у демократску обланду како би наивне рибе лакше прогутале мамац. При томе диктатору нису потребни људи из те странке. Само њен знак и симбол под којим траје и одолева јесте све што му је потребно.

Жути круг на плавом пољу на симболу Демократске странке означава Сунце на плавом небу слободе. Дао би диктатор све на свету да изборни мрак и таму макар мало осветли тим симболом. Али далеко је Сунце.

И није на продају.

Аутор је члан ДС

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ