lat

Не пада ми на памет да се правдам


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Биљане Максимовић за Данас

„Не пада ми на памет да се правдам“, у 26 слова овако поређаних, нема смисла, ни одговора, још мање одговорности, има осионости владара и незнања приученог квазиевропејца. Стварни сукоб истине и политике, Вучић претвара у трајни. Тумач свих државних разлога и демагог без премца избацује морал из политике, ћутањем о неморалном, непристанком на питања и преиспитивања. Свака трајност има своје огледало, свака узурпирана пролазност има своје искривљено. То је она гримаса, одмахивање руком и хињена нервоза. Није он пред зидом, само зид истура испред себе. Да нас још мало одели, подели.

У реторичком исказу, небројено пута поновљеном, од Савамале, преко хеликоптера до скидања ознака државне тајне, крије се и страх од дијалога и слабост аргумената. Позивањем на свезнање и непогрешивост, прави се покров за истину, која је у стварном животу згажена поступцима и односом. Свака власт тежила је да се заснива на привиду морала и права како би се огрнула легитимитетом, Вучићева упориште, нажалост, налази у пркосу. Познајући нарав и оно што се профано зове менталитет, Вучић је знао да људи су склонији да прихвате шта им се каже, него да кажу о оном ко им говори и ономе што им се говори. Стварни. У пуноћи и са интегритетом. Не колоне статистичке, бројеви на рејтинг листи или путници аутобуса који као рингишпил језде далеко од свега. Свој лични интерес устоличио је изнад свих других, важнијих, опасао га бедемима служби и одбрамбене моћи апарата. У свакој ситуацији када су темељи система управљања бивали угрожени, интерес безбедности Александра Вучића се натурао као разлог за друштвену мобилизацију. Хана Арент је писала о „организованом јавном лагању“ описујући механизме тоталитаризма. Ми данас знамо све о небитном, а да о виталном за живот, будућност и перспективу не знамо готово ништа. Рат са стварношћу води се из погрешних побуда и из дугорочно штетних разлога. У име и за председника.

Питања која се стидљиво, ограничено и ретко постављају директно председнику о гажењу норми, урушавању институција и понижавању људи нису реторичка, нису ни рефлексивни покушај друштвене критике, она су проистекла из његовог чињења, положаја и одговорности. Од њега се не тражи епика, не очекује спектакл, већ разуму и етици блиско објашњење. Митско деловање и митски задатак није наратив за председника свих грађана. Ако има куражи да следи своју амбицију, председник мора да има интелектуално поштење и политичку одговорност да је правим именом назове.

Правдање, дакле, не само да је у реду, већ је нужно. Грађанима Устав даје право да одлуче праштају ли или не. Не у библијском смислу, већ оном са стварним значењем и реперкусијама. То право им не може одузети охола разметљивост. Не сме га сузити једна реченица. Може, нажалост, лични кукавичлук и недоследно залагање. Зато је више него икада потребно и питати и одговарати о свему што дотиче и ово данас и оно сутра, а наше је и на управљање животом дато.

Биљана Максимовић, шеф Информативне службе Демократске странке

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ