Било је врло лако препознати људе који су из унутрашњости доведени да статирају на киши и да аплаудирају Александру Вучићу приликом његовог другог заклињања над Уставом и Мирослављевим јеванђељем. Ти људи су се кретали у групама, имали су своје водиче и флашице са водом у рукама. То су били претежно старији људи, тихо су разговарали и седели по околним клупама и жардињерама, или једноставно стајали и чекали даље инструкције.

За тренутак сам помислила да нећу наћи слободан сто у оближњем кафићу у коме је требало да се сретнем са колегама из опозиције пре него што одемо на заказану конференцију за медије. Међутим, кафићи су били полупразни. Не знам да ли је неко забранио овим људима који су у 4 ујутру кренули са Косова и Метохије пут Београда да седну у неки кафић и мало се освеже, или они једноставно немају пара за такав „луксуз“. Не могу рећи која је од те две могућности гора и поразнија.

Осим овог тихог и скромног света који је достојанствено киснуо испред Народне скупштине, на путу до места састанка са колегама из опозиције, мимоишла сам се са групама набилдованих момака, обучених у црне мајицаме и фармерке, са торбицама пребаченим преко рамена. Ни они нису седели по кафићима, иако су себи, у то сам сигурна, могли да приуште шољу кафе или неко друго пиће. Било је очигледно да су и они организовано стигли на овај скуп и да су чекали даље инструкције.

И тако шетајући се међу овим шароликим светом, зачух један женски глас који је са поносом подврискивао: „Дођите да вас упознам са Гораном Ракићем! Ово је Горан Ракић!“ Испоставило се да је у том тренутку бивши ватрогасац, а садашњи потпредседник и министар у Влади Косова, Горан Ракић, прошао тик поред мене и застао да се поздрави са уморним људима који сад стоје на киши и послушно чекају даље команде. Дегустатор вина са Пацолијеве јахте је био обучен у скупо одело и одавао је утисак самозадовољног човека неоптећеног овоземаљским бригама. Сушта супротност његовим земљацима, који после дугог пута у својим новчаницима немају пара да себи приуште једну кафу, или освежавајуће пиће, у престоничком локалу. У ту слику њиховог сусрета стало је свих десет година владавине криминалног режима Александра Вучића. Никада већи економски јаз између обичног света и људи из врха власти. Никада већи страх за властиту егзистенцију. Никада веће понижење. Никада мање слободе и смеха.

Нама, будућим народним посланицима није било дозвољено да одржимо конференцију за медије испред Народне скупштине. Новинарима смо говорили преко пута скупштинског здања, у Пионирском парку, недалеко од некадашње војне осматрачнице са Кајмакчалана која је пренета у главни град да би нас вечно подсећала на храброст и одлучност наших предака у борби за слободу. Требало би да нас та осматрачница и инспирише за борбу у данашње време.

Таман кад смо завршили, почела је церемонија инаугурације на скупштинском платоу. Киша је почела јаче да пада. Неки човек се обратио окупљеним људима. Случајни пролазници су журили да не покисну, нису се обазирали на човека који је упорно говорио. А тај човек им је обећавао „мир, стабилност, независност у одлучивању, сигурност, здравље, рад, рад и рад. “ Једном речју све оно што одавно немамо и чега смо жељни. Штета је што празнина ових обећања код неки људи још увек успева да сакрије празнину у новчаницима, а никако и да је попуни. Та обећања напуне само аутобусе.

Драгана Ракић, заменица председника Демократске странке

Текст објављен у дневном листу Данас.