Као приватни предузетник са већ 10 година радног стажа није ни да сам био без пара. Од кусура који сам добио у пекари, за 1,5 динар купио сам неке нове дневне новине. На насловници је писало Данас. И на крају уредничког уводника реченица коју сам запамтио: „Кренули смо у ову авантуру са уверењем да за добре новине нема лошег времена!“ А време деведестих не да је било лоше, него је било зло. И повратило се. Зло време уме да развије пријатељство за цео живот. И тако се Данас и ја дружимо већ четврт века. Са кратком паузом од 14. октобра 1998. године када је тадашња влада суочена са реалном претњом бомбардовањем Србије, на коју је редакција Данаса отрежњујуће упозоравала, забранила излажење ових дневних новина на пар месеци, а истом забраном били су обухваћени и Наша Борба и Дневни телеграф, због ширења дефетизма, како је писало у образложењу ове срамотне одлуке Владе Србије.

Од првог броја Данас нису биле новине које се читају. Био је то дневни лист из ког може и да се учи. Читанка грађанског васпитања. Са Данасом одавно нисам на ви. Мање смо пријатељи, више род. Са неким другима, са којима сам се дружио деведесетих година, са некима са којима сам почињао дан, чије сам наслове цитирао у кафићима, на славама, на митинзима, више нисам пријатељ.

Тешко је у Србији опстати 25 година на правој страни. Са некима бих се и даље дружио да није било рафала из хеклера са пригушивачем испаљених на Ускрс 11. априла 1999. у хаустору Светогорске улице током НАТО агресије на Србију. Свирепо и подмукло убиство Славка Ћурувије најавили су тадашњи режимски медији насловом „Ћурувија дочекао бомбе“, који ће ући у анале бесрамља и нечовештва.

Да би слика злог времена и мрака које је својом прометејском ватром наде разгонила редакција Данаса била комплетна, овом скандалозном наслову треба придодати и застрашујућу претњу Александра Вучића, тадашњег министра информисања а данашњег председника Српске напредне странке, који је поручио:

„Кад-тад осветићу се Славку Ћурувији за лажи које о мени објављује Дневни телеграф!“

Како је расла репресија, јачало је и моје пријатељство са Данасом. На репресивни Закон о информисању, чија мета су између осталог биле и ове дневне новине, одговорио сам тако што сам куповао по десет бројева Данаса и постављао их на столове свог ресторана брзе хране у Крушевцу. За Данас је из Крушевца у то време писао мој пријатељ Мирољуб Арсић Џими. Ни слутио нисам да ћу и ја ускоро добити насловну страну Данаса:

„Полиција је у Крушевцу ухапсила једног од чланова Народног покрета ОТПОР!“

Личност дана у том првом броју Данаса био је нови француски премијер, Лионел Жоспен, кога је 2002. године наследио Жан Пјер Рафарин. Ко још данас после четврт века памти те политичаре. А они домаћи који су у то време били на власти дрмају и данас и после 25 година.

Сећам се прве карикатуре непревазиђеног Коракса, прикључили су се касније и многи други, да би Данас постао још бољи. Нажалост неки од најбољих, попут Грујице Спасовића, на једрима новинарске части и професионалног достојанства отпловили су ка светлој обали бесконачности, бацивши сидро у небеску редакцију која застрашујуће брзо постаје све бројнија.

Четвртвековно трајање на истој страни барикаде и бедему против примитивизма, насиља, бахате осионости и таблоидног простаклука, узима свој данак. Лагани лахор који ће пратити раздраган поклич и гашење четвртвековне рођенданске свећице на слављеничкој торти, сигуран је знак да је добри дух тих људи и даље у редакцији Данаса. Да празнина остала после њих не постане зјапећи понор, постарале су се генерације и генерације храбрих и честитих новинара који су своје новинарско перо и бритку реч изоштрили код најбољих. Они ће се постарати да Данас прослави и педесети рођендан.

А на нама који смо од читалаца вести у најбољим дневним новинама у Србији постали они који праве те вести, јесте да учинимо све што можемо да већ следећи рођендан и Данас и Србија дочекају у слободи. Срећно нам било!

Текст објављен у дневном листу Данас