Нарочито кад претње долазе од некадашњих сабораца Александра Вучића у одбрани ратних злочинца са којима је не тако давно Србију здушно саплитао на европском путу. Сматрам да је недопустиво било коме упућивати претње без обзира да ли сам сагласан или не са његовим политичким идејама или програмом.
Чак и када претње долазе од зла које је Вучић ревносно заливао и одржавао, ђубрио сопственом мржњом, обилато га помажући из наше заједничке касе.
Сећате ли се дочека неких осуђених ратних злочинаца, попут Драгана Васиљковића, које је то однеговано зло дочекало у друштву чланова породице Александра Вучића. Врло брзо самозвани Капетан Драган је уз помоћ чланова Народних патрола кренуо да сакупља петицију за ослобађање убица Зорана Ђинђића. Оног Зорана Ђинђића, чије убиство је по сопственим речима Александар Вучић прославио својим другим пијанством. Први пут се ваљда напио кад је убијен новинар Славко Ћурувија. Онај Ћурувија, коме је Вучић поручио – кад-тад осветићу се Славку Ћурувији за лажи које о мени објављује Дневни телеграф.
Сећате ли се како су по Србији ницале канцеларије Капетана Драгана чије отварање су здушно помогли локални функционери Српске напредне странке. Сећате ли се претњи грађанима приликом постављања штандова на којима су прикупљани потписи за ослобађање Легије и компањона из злогласне Јединице за специјалне операције коју симболички представља глава вука. Идентична вуку са шоље из које је у Скупштини Србије поносно пио чај председник Српске напредне странке Александар Вучић хвалећи се да је шољу добио од једног пријатеља.
Памтите ли саопштења Демократске странке да је неприхватљиво да неке народне патроле хапсе, малтретирају и приводе мигранте по Србији, наочиглед незаинтересованих припадника полиције којима је законска обавеза да ред на улицама одржавају они а не параполицијске снаге које је однеговао режим. Да ли сте чули упозоравајуће речи чланова Демократске странке шта демократе мисле о отварању канцеларија ратног злочинца који тражи амнестију за убице Зорана Динђића којима су сви судови у држави потврдили изречене казне.
Да ли још увек чујете ехо аплауза Александра Вучића из првог реда дворане Дома синдиката са радикалског скупа поводом протеста због потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом? Оног аплауза којим је Вучић подржао речи Томислава Николића да ће због тог потписа Бориса Тадића тадашњег председника Србије обесити на Теразијама.
Верујем да је легитимно право грађана да протестују незадовољни политиком Александра Вучића коју ти грађани који су се окупили, а нарочито они који су на протест дошли са Косова и Метохије, са правом могу назвати издајничком.
Посебно осуђујем хапшење новинара инвалида Дејана Петра Златановића. Зар је могуће да се Александар Вучић плаши и инвалида. До јуче је атентат на њега и то ни мање ни више него обарањем његовог авиона планирала Драгана Ракић, библиотекарка из Вршца.
Сад су се у планирање његове ликвидације удружиле особе са инвалидитетом од рођења. Шта ће када му сутра на Андрићев венац дођу они који су остали инвалиди на Кошарама и Паштрику због његове политике коју је водио деведесетих, да га питају зар ми остасмо неки без руке, неки без ноге, неки без ока, а многи и без главе да би ти трампио нашу крв и наше главе за стан од два ара.
Ако је Александар Вучић ово хтео, зашто као министар у Влади не рече дај да потпишемо много бољи споразум који нам се нудио пре него што народ изгине, а Србија големо пострада. Што пре двадесет година није раскрстио са сновима о Србији до Карлобага и схватио да се у Европу не иде преко Огулина него преко аеродрома „Никола Тесла“. Без визе.
Тешко је кад до прекјуче неко жели да буде граничар код Карлобага, до јуче се вере сарајевским брдима са кишобраном калибра 7,2 милиметра и кад читавог живота ревносно залива зло, помисли да ће даљински управљач за руковањем злом вечно бити у његовим рукама а не у рукама оног ко том злу пуни батерије. А онда се зачуди кад му зло које је сам однеговао покуца на врата.