Потпуна национална дезинтеграција
20. фебруар 2023.13:29
ПОДЕЛИ:
О људима, о људским правима, о слободи, о суживоту, о разуму Мај 1999.-те године. Локва. Ноћ. Негде око 02.30ч. Огромна детонација тргла нас је све из иначе немирног сна. Поскочили смо од земље од силине удара. Излазимо испод борова и намештамо шлемове. Гледамо у небо, а онда још једна експлозија, па још једна, па још једна... Земља се тресе. НАТО бомбардује Поникве. Ту на Пониквама је мој комшија Мире Перишић, ради у Путевима и за време овог рата има обавезу да одржава писту на аеродрому. Чим НАТО авиони заврше бомбардовање, храбри Ужичани под командом Мира Перишића излазе са машинама на писту и асфалтирају, поправљају уништено, покушавају да одрже писту у функциналном стању. Тако скоро сваке ноћи. У првим данима су успевали да писту одрже у целини употребљивом, али како је време пролазило бомбардовања су бивала све јача, а писта све краћа.

Десетак секунди након НАТО бомби оглашавају се и наши троцевци. ПВО зрна 20мм шарају по небу правећи невероватну завесу од кише метака. Али, џабе. Троцевци (М55) добацују до 2км, а НАТО авиони лете на висини изнад 6-7.000 метара. Свеједно, моји земљаци пуцају, надајући се да ће можда у ваздуху погодити и неку гранату, бомбу, томахавк, било шта. Не дају на Тару и Златибор. Не дају на Србију. Бранимо Косово...

- То браћо!!! Што не сиђу Амери доле, овде бре, један на један. Да их видим овде у Локви, Кремнима, Биосци, маму им **бем! – псује Дич у браду и додаје – па да видимо ту моторола технику. Да припуцамо мало по њиховим шлемићима застава-home-made-domestic-продакшн меткићима. Дођите бре са тим **беним апачима да видите како прага бије по челику! **чке једне! Бомбардујете са 10 км...

- Ајде не лупетај, кад би сишли овде прво би бацили напалм, а ова борова шума од лучевине би планула к'о нуклеарни реактор – додаје Бранко – као да не знаш шта су урадли у Вијетнаму.

- Ти, ако си се уср'о, иди мало попиј ракије код Торлака, да излијеш страву, ахахахаха – смеје се Дич.

У том долази до нас Торлак. Гледа у нас очима пуним немира: „Оно што мислите да је ПВО, није. Погодили су складиште муниције и сада та муниција шишти на све стране и пара по небу. Има да пуца док се не испразни. Шума се већ запалила. Сакрите се иза нечега, нађите неки заклон, док не утихне. Муниција бије неконтролисано у свим правцима, може, не дај Боже, и нас да погоди.“

- „А у **чку материну!“ – виче Дич и баци шлем о земљу.

- „Па стварно бре, шта који **рац!“ – нервира се и Бранко.

Ја само рекох: „Је**ли смо јежа у леђа.“

Косово нас је обележило, а да ни сами нисмо знали.

Сретење 2023. године. Београд. Вече.

Полиција је ухапсила Дејана Петра Златановића. Кажу због постојања основа сумње да је извршио кривично дело позивање на насилну промену уставног уређења. Дејана Петра Златановића сам упознао 1996. године за време студентских протеста. И тада је био активан. Студентски новинар. Радио за нашу студентску службу. Лично сам му дао један SONY новинарски диктафон да користи за интервјуе, изјаве, запажања. Ових последњих месеци сретао сам га као новинара СРБИН.инфо ТВ и разговарали смо у Народној скупштини. Једини је био на скоро свим КЗМ и увек присутан кад су важнија догађања у самој Скупштини.

Дејан Петар Златановић је борац. И у свом личном животу, јер се бори са урођеним физичким проблемима, здравствено исцрпљен, али се бори и у јавном животу јер се труди да говори о стварима у које верује. Иако га добар део јавности сматра за небитног, неутицајног, а горди припадници тзв. „интелектуалне елите“ за смешног, тако не мисли и Александар Вучић. Изјава због које је Дејан стрпан у марицу и затворен на 30 дана је: „Ко потпише, њега убише!” Та изјава не да није „позивање на насилну промену уставног уређења“, него управо одбрана Устава. Дејан можда не зна, или је заборавио, али наша држава је укинула смртну казну, мада и министарка правде Маја Поповић није знала да је укинута смртна казна (када је у јуну 2021. јавно рекла да оптужени у истрази могу бити осуђени на смртну казну).

Елем, сваки грађанин има право да брани Устав, закон и своју државу, што је и кодификовано као посебан правни инситут - „грађанско хапшење“ које је описано у Законику о кривичном поступку:

„Хапшење при извршењу кривичног дела

Члан 292

Свако може ухапсити лице затечено при извршењу кривичног дела за које се гони по службеној дужности.“

Поставља се питање, а шта је са народним посланицима, односно са оним лицима која уживају имунитет народног посланика? Устав је и у том делу јасан:

Члан 103

Став 1 - Народни посланик ужива имунитет.

Став 4 - Народни посланик који је затечен у извршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању дужем од пет година може бити притворен без одобрења Народне скупштине.

И председник Републике ужива имунитет народног посланика, што је прописано Уставом Републике Србије:

Члан 119

Председник Републике ужива имунитет као народни посланик.

А шта када грађани не верују председнику Републике (јер је брутално говорио неистине стотинама пута) и када постоји основ сумње, па чак и основано сумњају да председник Републике не ради у интересу Републике Србије и грађана Републике Србије и да је том приликом починио неко кривично дело?

Ако упоредно тумачимо Законик о кривичном поступку који каже да:

СВАКО МОЖЕ УХАПСИТИ ЛИЦЕ ЗАТЕЧЕНО ПРИ ИЗВРШЕЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ЗА КОЈЕ СЕ ГОНИ ПО СЛУЖБЕНОЈ ДУЖНОСТИ и Устав који каже да:

председник Републике има имунитет народног посланика, а у Уставу се наводи да НАРОДНИ ПОСЛАНИК МОЖЕ БИТИ ПРИТВОРЕН БЕЗ ОДЛУКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ ЗА КРИВИЧНО ДЕЛО ЗА КОЈЕ ЈЕ ПРОПИСАНА КАЗНА ЗАТВОРА У ТРАЈАЊУ ДУЖЕМ ОД 5 ГОДИНА, онда се са правом поставља питање - шта ако председник Републике Србије буде затечен у извршењу, не дај Боже, неког од следећих кривичних дела:

„Угрожавање независности

Члан 305

Ко на противуставан начин покуша да доведе Србију у положај потчињености или зависности према некој другој држави, казниће се ЗАТВОРОМ ОД ТРИ ДО ПЕТНАЕСТ ГОДИНА.

Признавање капитулације или окупације

Члан 306

Грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела, казниће се ЗАТВОРОМ НАЈМАЊЕ ДЕСЕТ ГОДИНА.

Угрожавање територијалне целине

Члан 307

(1) Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се ЗАТВОРОМ ОД ТРИ ДО ПЕТНАЕСТ ГОДИНА.“

Да ли у овим случајевима грађани имају право да ухапсе председника Републике који буде затечен при извршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању дужем од 5 година? Загорка Дољевац је невиђен тужилац. Буквално је нико није видео данима, нити је занима Устав. Али Дејана Петра Златановића занима.

Да будемо прецизни – Законик о кривичном поступку у члану 2, став 1, тачка 23 наводи значење израза лишење слободе, па тако:

23) "лишење слободе" је хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор. Вероватно је Аца Србин помислио да народ хоће да га ухапси.

И тако се најбољи студент Правног факултета Универзитета у Београду, уплашио да га не ухапси Дејан Петар Златановић, који може да га затекне при вршењу кривичног дела. Јак као земља (како каже Вучићев ментор и учитељ Војислав Шешељ), а уплашио се Дејана Петра Златановића, човека који отежано хода и који има физички хендикеп. Дејана је одлучио да ухапси, јер Дејан нема странку, али је зато Вуку Јеремићу (када је Вук дошао на Вучићев позив да се њих двојица обрачунају) успео да изусти само увреду: „девојчице једна...“

Председник Репубилке?

На основу свега што је Дејан Петар Златановић говорио не само на Сретење ове године, већ више од 30 година, може се недсвосмислено рећи да је то човек који се константно, истрајно и доследно бори за своја уверења, за слободу говора, за право на истину. Дејан нема продукцију, Дејан нема новац, Дејан нема велику редакцију, али Дејан има херца за разлику од Вучића. И Дејан верује у слободу и правду за разлику од Вучића. Дејан је аутентичан.

Сва та наглабања да Дејан ради за службу, да је Дејан човек који се уталио или је део договореног сценарија су бесмислена. Важно је да је рекао, како он каже - уставобранитељску опомену: „Ко потпише, њега убише!”. Ако нико нема намеру да потпише капитулацију и издају чему онда „конкретна опасност“ по било кога, а нарочито по председника Републике? Онај ко је апсолутно сигуран у себе и зна да „предаја није опција“ – само би се насмејао на ове изјаве, а можда их не би ни чуо.

Рекао је то и Цар Лазар својевремено, па ако је искрен у својој намери Вучић постхумно теба да ухапси и Цара Лазара, али не знам како ће са Краљем Милутином? Што је говорио мој покојни кум Небојша Јевтић – „куме, замисли да краљ Милутин сиђе са небеса и види нас овакве никакве, па види да је Вулин министар војске, да је министар полиције Небојша из Београда, да престоницом управља Горан Весић, па када би видео остале ликове из ове опскурне дружине, сасекао би нас све огњеним мачем и рекао – да овакви какви смо не треба ни да постојимо.“ Не знам да ли је на небесимо срео краља Милутина, али знам да је и мој кум жртва овог режима.

Е, сада се враћамо на почетак овог текста, на дане НАТО бомбардовања ове земље.

За то време док је огроман део моје генерације био мобилисан и док је цео народ гинуо под бомбама, људи били сакаћени, младост се борила на Кошарама и сви се ставили у службу одбране отаџбине, тада је Вучић од државе добио стан. Тада се Вучић усељавао. Бирао је завесе, бирао је намештај, бирао белу технику. А народ је бирао да се бори за своју отаџбину. Вучић као да је знао шта ће се дешавати у деценијама које долазе. Народ није знао. Ми смо веровали да треба да се супротставимо агресији.

Дејан Петар Златановић тада није могао ни макету стана да добије, а камоли стан. Дејан је и тада извештавао са улица Београда, а Вучић се спремао за потпис у Куманову. Од зарђалих кашика, спремао се за златно пенкало. И ето, дођосмо до 2023. године, године у којој ће се видети резултати лицемерја, лажи, обмана, крађа, корупција и лажних изборних обећања.

У праву је Воја Жанетић када каже: „Вучић је нон-стоп у изборној кампањи. Истог дана када се заврше избори он креће у нову изборну кампању.“ Никада није одговарао за неучињено или за лоше учињено. Никада. Једну аферу и лаж поклапао је другом афером или неистином. Увек је измишљао. Иза њега је већ сада кула од измишљотина, лажи, обмана, глуматања, пренемагања, псовања, вређања...

Што би моја баба Славка говорила: „Буди Бог с нама!“

Ово нису године које су нам појели скакавци, већ године које су нам појели чопори вукова и магарци. Животе су нам изјели.

Сада је измислио последњи скеч ове драме и трагикомедије која траје годинама: неће то бити предаја Косова, него још горе - одбацивање Косова.

Све нам је згадио ових година. Све је учинио бесмисленим. И медије, и Скупштину, и Владу, и образовање, и здравство. Тај осећај који је створен, тај осећај одвратности према свему што представља државу је циљ који је желео да направи. Да нам се огади све што личи на институције, на државу, на нацију... и управо та пројектована свест је пример УРУШЕНИХ ИНСТИТУЦИЈА. Коме те институције представљају ауторитет, када је све буквално обесмишљено, срозано, омаловажено...? Систем вредности је девастиран. Данас видимо сви, нескривено и отворено, да је важнији грам власти, него кило памети.

Да би свима приближио размере уништења државе и њених институција ево једног сажетог приказа кроз државно-правну, организационо-политичку, вредносну и медијску структуру. Читајте полако:

ДРЖАВНО-ПРАВНО

Када грађани добију обавештење о прекршају, позив на суд, опомену пред утужење, позив од тужиоца, ма шта год – прва ствар која грађанима падне на памет – кога сад да зовем? Ко може да ми реши овај ПРОБЛЕМ?

За грађане Србије одлазак у државне институције постао је проблем. Више нико не верује суду, тужилаштву, Скупштини, Влади, законима, заштитнику грађана (тек ни он сам себи не верује), заштитнику за родну равноправност, институцији узбуњивача, агенцији за борбу против монопола, агенцији за спречавање корупције, општинским службама, министарствима, полицији, адвокатима и тако даље и тако даље.

Сви траже НЕКОГА ко зна неког другог, ко ће да види да се заобиђе закон, па да се мало зажмури, а тај неко ће да добије „малу финансијску надокнаду“ за „решавање проблема“. Правни систем је супсидијеран – тек ако не може „преко везе“ онда ћемо ићи како закон каже, али и тада да пробамо да се не појавимо пред државним органима, да кажемо да смо болесни, да нисмо примили позив, да тражимо изузеће, да нам треба још времена и тако у недоглед – само да би показали да закон није уопште битан – него нас судија мрзи, а ова што ради у општини се окомила на мог мужа, или онај полицајац се окомио на моју жену. „Неправда на све стране“, а заправо ПРАВНИ СИСТЕМ ЈЕ НАЈВЕЋА ЖРТВА, ПА ТЕК ОНДА СВАКО ОД НАС ПОЈЕДИНАЧНО у оваквом свакодневном лудилу.

Поред личног односа огромне већине грађана према држави и праву, постоји и организована ЗЛОупотреба и државе и права од стране опскурне Вучићеве дружине. Тужиоци раде само по предметима који не сметају опскурној дружини, а посебно раде по предметима који су измишљени и спаковани. Судије немају слободу, јер како да суде супротно од „колегијалног упутства и савета“ председника суда. Запослени у општини се држе као таоци у Кафкином „Процесу“, уцењени да иду на митинге подршке, гласају са сликањем личне карте поред гласачког листића, па су чак неки од њих били присиљавани да јавно једу сендвиче да би их такозвани координатор фотографисао и после њихове фотографије са сендвичима качио по друштвеним мрежама само да би те људе извргнуо руглу и презиру. Примера је мали милион.

Све ово је свесно уништавање ПРАВНОГ И ДРЖАВНОГ СИСТЕМА. Ствара се атмосфера самовлашћа, али само одређеног човека или одређених људи у тачно одређеним зонама одговорнсоти/средњовековним поседима и наравно атмосфера је направљена за једног - ОНОГ који се пита за све. Уместо правне хијерархије постоји братска хијерархија – јер увек кад се сретну, чланови дружине један другог ословљавају са: „Где си братски!“ Тако да уместо ДРЖАВНО-ПРАВНЕ структуре и закона имамо „братску структуру опскурне дружине“. Овакав вид функционисања државног апарата у правној теорији и пракси зове се ОТЕТА ДРЖАВА.

ОРГАНИЗАЦИОНО-ПОЛИТИЧКИ

Странка служи за добијање потребне математичке већине да се осигура формални услов који обезбеђује власт. Чланови странке се не боре за идеје и програм, они освајају власт. Не боре се за интерес народа и грађана, већ за интерес оног једног који има сва права и неограничену моћ и утицај. За све њих држава је плен. Министарства су извор неограниченог личног богаћења, општине су посебни тамни вилајети, запослени су као осуђеници на принудном раду, којима дају плату (не користи се ни формални термин по Закону о раду – зарада – да не би некоме случајно пало на памет да је нешто својим радом зарадио, него му је газда општине дао – класичан пример је Палма. У Јагодини дели паре из општинске касе, као да му је деда оставио). Страначки кадрови имају приступ посебном програму који се зове „тврђава“ и у њему се боре за поене као у видео игрици: ако је неко био на штанду - 5 поена, ако је делио летке - 7 поена, ако је писао коментаре на фејсбуку или твитеру онда - 10 поена, ако је учланио неког новог члана - 25 поена и тако даље. Циљ је да сакупе одређени број поена јер онда напредују не само у страначкој инфраструктури (то ме лично и не занима, нити би друге требало да занима), проблем је што тада ОСТВАРУЈУ ПРАВА да напредују и у државним органима и јавним предузећима. Уместо обичног запосленог у сектору постаје заменик директора сектора, или постаје запослен за стално итд. Ово је директно потчињавање државе страначким активностима и раду.

Чланска карта је постала услов за остваривање многих законом прописаних права или заобилажења законских норми које онемогућавају бављење одређеним функцијама. Пример: након реформе правосуђа из 2009. године када су постављени врло јасни и транспарентни услови за обављање судијских функција, све оне судије које су остале неизабране учланиле су се у СНС, а касније их је СНС преко своје већине у Скупштини поново изабрао за судије. Нема ту никаквог правног оквира – само огољени страначки интерес (то су судије које су фалсификовале изборе, држали предмете у фиокама, на неким предметима радили и по 20 година, фаворизовали поједине странке у поступку и друга непочинства).

Свака другачија политичка мисао, идеја или предлог постају предмет агресивних напада и потпуно измишљених оптужби: Ћута је представник бившег режима, Радомир Лазовић је уништио привреду, Бошко Обрадовић је издајник, Зеленовић је криминалац, Лутовац је уништио правосуђе... озбиљно лудило.

Политичка организација је направила капиларну мрежу чланова и сигурних гласова која управља над животима других људи. Суспендује се право запошљавања преко јавног конкурса, не поштује се стручност, већ страначка припадност (пример: недавно усвајање измене Закона о државним службеницима где се обавеза расписивања јавног конкурса за запошљавање на рад на одређено време одлаже за 2 године!).

Организационо и политички државне институције и јавна предузећа су потчињене страначким активистима, што урушава државу, њен ауторитет, институције остају на маргини. Игнорише се знање, закон и државни поредак.

ВРЕДНОСНО

Вредносни систем је најважнији стуб једног друштва - он нам говори шта је ваљано, пожељно, добро, а шта је непожељно и недопустиво, погрешно. Вредносни систем се успоставља избором вредности, грађењем система тих вредности, примером, одговорним понашањем према усвојеним вредностима. Вредносни систем се бави неком темом, неким циљем, користи аргументе и чињенице, одлучује се на основу договорених и усвојених правила. Сам начин и облик понашања и деловања проистиче из усвојеног вредносног система и његових начела.

Треба да разликујемо:

- Вредности и начела,

- Процедуре.

Личне вредности могу бити: знање, стручност, култура у опхођењу, поштење, правдољубивост, доброта. Временом, јавно изражавање личних вредности које људи сматрају важним у свом свакодневном животу, постављају темеље закона, обичаја и традиције. Зато се каже да је наш народ гостопримљив, срдачан, отворен, слободољубив, храбар...

Усвајање вредности може се разликовати на основу културног идентитета појединаца. Нисмо сви исти и зато осим наших личних врености постоје оне много важније и утицајније – друштвене вредности.

Друштвене вредности представљају однос према идејама и вредностима од ширег друштеног значаја. У зависности колико је једно друштво ПРИХВАТИЛО одређене вредности, дефинисано је и колико ће друштво да се залаже за тај вредносни систем, за његово успостављање, за остварење идеја и њихово одржање. Примери оваквих вредности су: слобода, демократија, равноправност, једнакост, солидарност...

Вредности неке културе и неког народа одражавају се кроз правила понашања. Сваки народ доноси сам своја правила понашања, своје законе, па се тако и усвојене вредности разликују од начина понашања. Временом се развијају општа и најважнија правила једног друштва, као што су разна начела: начело поштовања Устава и закона, начело хијерархије правних норми, начело одговорности, начело јавности рада, начело поделе власти, начело владавине права, начело једнакости пред законом, начело зараде према резултатима рада...

Процедуре си начини на који остварујемо те вредности, на који начин ћемо градити, развијати и чувати наше вредности. Поштовањем процедура гарантујмо да ће се поштовати прокламоване и усвојене вредности. Најважнија процедурална норма је ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА, која је преточена у НАЧЕЛО ВЛАДАВИНЕ ПРАВА.

За вредносни систем веома је важно да се у јавности односи не спуштају на лични ниво. Дис-квалификације неминовно доводе до свађања и бесмислених препирки и увреда. То ни један систем не може да поднесе. Да би уништио крхке институције демократије, млади радикал је управо одлучио да ради баш то. Лажне и константне дисквалификације свега и свачега. Потпуно је уништио вредносни систем. Демолирао га, разградио, претворио у прах.

Од свих набројених вредности ми немамо ништа. Све је разорено радикалском нуклеарном бомбом. Расточили су државу.

МЕДИЈСКИ

Све је учињено да Вучић деценију и дуже држи целу нацију под тензијом. Све грађане под свакодневном пресијом. Скандали, атентати, прислушкивања, афере, Јовањица, Крушик, Дољевац, хеликоптер... тушта и тма најгоред могућег понашања и недела.

За медије је изузетно важна ЈАВНО ИЗГОВОРЕНА РЕЧ. Све оно што се каже јавно - представља поруку другима. Та порука је важнија и снажнија што је изговара особа која је на већој функцији или особа која има више одговорности и овлашћења.

Највећу одговорност имају представници највиших државних органа: председник Републике, председник Скупштине, председник Владе...

Оно што они кажу је порука која каже: овако треба, ово је пожељно, ово је добро. Они у стварности треба да представљају изнедрене представнике система вредности свих грађана.

Зато је важно да приликом избора грађани слободно и без притиска и уцена остваре бирачко право и да на основу објективних, благовремених и истинитих информација формирају своју слободну вољу, па на основу тога да дају глас онима који су представници њихових интереса, њиховог система вредности.

Како у Србији медији са националном фреквенцијом служе да створе лажну, необјективну слику о људима и догађајима и то у интересу само неколико ликова удружених у опскурну групу љубитеља простаклука, незнања, долара и кича, тако имамо и отворено медијско насиље, психичку тортуру и кршење скоро свих прописаних норми.

Последица тога је општа психоза, фрустрације, агресија у друштву, до сада невиђено јавно клеветање и вређање, уништавање живота појединцима. Медији су постали алат зла који никако није у функцији грађана, већ управо супротно - раде против интереса грађана, против интереса народа и државе. Последња препуцавања међу члановима опскурне групе око превласти у израбљивању РТС-а само говоре у прилог томе. Сами себе оптужујући изнели су на светло јавности информације и доказе који несумљиво говоре да то није јавни сервис, већ приватна прћија људи без морала.

И управо у таквој друштвеној атмосфери урушене државе: где је отета држава, где се директно потчињава држава страначким активностима, где се игнорише знање и закон, где је потпуно уништен вредносни систем и где су медији приватна прћија простаклука, Дејан Петар Златановић се „дрзнуо“ да брани свој систем вредности. Да брани Устав и закон. Да брани нешто што мисли да је најважније. Са друге стране већ створени параправни страначки систем и вредносни хаос, са логистиком приватних медијских прћија креће у одигравање већ унапред припремљеног сценарија:

Левици се ампутира да може и сме да има национална осећања – питање Косова је проглашено искључиво питањем за десничарске организације (каква будалаштина); свако ко жели да брани Косово ових дана биће унапред разапет што од „интелектуалне елите“ Весне Пешић, Светислава Басаре & Cо; Или ће му се пришити да је Путинофил (како је то невероватно – да исти људи бране право Украјине на Крим, а агресивно вређају и нападају и најмањи помен на одбрану Косова: па чак и у процентима на Косову више има Срба, него Украјинаца на Криму); или ће на помен издаје служба да смисли неки снајпер, обарање авиона из библиотеке, атентат књигом или шта већ; или ће сви који мисле да Србија има легитимна права на Косову и Метохији бити проглашени не само десничарима (бити десничар само што није постало кажњиво дело,а када је чика храбри Вучић био радикал тада је било пожељно бити десничар), него и фашистима; свака критика невиђеног СПОРАЗУМА (невиђен – јер га нико није видео) проглашена је за противљење ЕУ интеграцијама; позивање на правне, економске, историјске, културолошке и било које друге реалне и оправдане разлоге за отварање разговора о интересима српске заједнице и интересима државе Србије на КиМ, осуђено је као националистичко иживљавање и држање Србије у положају таоца деценијама; на позивање на наше интересе на Косову одговара се да треба да размишљамо о стандарду, а не о Косову: „ма какви бре национални интереси“ чује се ових дана...

ШТА ЈЕ ТО СА НАМА???

Нигде разума и мудрости.

Једино јавно пожељно мишљење је да Косово не треба да буде део Србије, да нам смета, отежава нам свакодневицу, да то није наш проблем, шта ће нам толики Албанци, коме је до Косова нека иде доле да живи...

Вучић је успео у намери својих налогодаваца и огадио је Косово промотерима јавних мишљења. А сада се правним галиматијасем заобилази Устав. Косово нећемо да признамо на папиру, али ћемо да признамо да је посебан субјекат међународног права: Суверена држава је територија са међународно признатим границама у оквиру којих се врши потпуна власт и коју чини стално насељено становништво.

Тако да ће Вучић имплицитно да призна Косово као државу, али неће то да каже грађанима Србије. А кад Косово буде постало чланица УН он ће рећи да то није његова кривица јер су Кина и Русија могле да уложе вето. Сви су други криви, он је једини паметан и исправан. Дејан Петар Златановић је крив, а не Вучић. Није ово стање само производ немогућих преговора, него је производ обећања које је Вучић дао у име свих нас. Обећање опасним ликовима и бескрупулозном државном апарату најмоћнијих држава да ће Косово ићи својим путем...

Да ли је све у лови?

То није мој систем вредности. Грађани Србије заслужују да буду равноправно третирани у међународним форумима и Европске уније и Савета Европе и шире међународне заједнице. Сада то није случај.

Србија је потпуно неравноправна као преговарач у међународној заједници. Косово је потпуно фаворизовано и Влади из Приштине се чине уступци и повластице, а Србија је на оптуженичкој клупи. Кажњена, очерупана и остављена на милост и немилост миљеницима косовске независности (по сваку цену) оличенима у лику Александра Вучића. Са једне стране узурпатор институција, правде и владавине права Вучић, а са друге стране фанатик, аутократа и националиста Курти. Један спроводи самовлашће, а други апартхејд. Ни један, ни други не поштују Устав. Ако под овим условима и на овај начин буде одлучено коначно фактичко-правно питање статуса Косова и Метохије, Србија никада више неће бити сматрана као равноправан партнер у било којим озбиљним међународним преговорима. Мислите да је другачије? Мислите да питање културне баштине неће бити искључиво унутрашње питање владе у Приштини? Мислите да сутра Милош Обилић неће бити албански херој који се борио у албанској војсци у бици на Косову? Мислите да нам неће спочитавати како смо окупатори и отимачи албанске историје, јер помињемо Обилића и Цара Лазара као српске јунаке? Па погледајте како је са Македонијом – не смемо ни да помислимо да је Прилеп царски српски град где је столовао Марко Краљевић и чик да поменемо да је Марко Краљевић Србин.

Мислите да то уопште није важно и да то нема везе са стандардом живота, висином плата, отварањем нових радних места? Опасно се играмо са својом култорологијом, историјом, наслеђем, са својим прецима, њиховим трудом и жртвом. То нам је небитно? Какав је наш став? Брига нас? Какве везе има са нама? Сутра ће бити касно, али ће послодавце бити брига за наше мале плате, за права радника, за достојанствена радна места.

Сутра ће инвеститоре бити брига за наше реке, наше пашњаке и њиве, сутра ће све који нешто умисле да су битни, бити брига за наше законе, за наше обичаје, традицију, навике.

Сутра ћемо бити држава грађаноида која ће све учинити да ЛГБТ заједница има права да прошета улицама градова, а неће нас бити брига и ништа нећемо учинити за српског дечака на кога пуцају на Косову, на Бадњи дан, само зато што је Србин. Ако су људска права универзална категорија онда се ваљда примењују и на особе које имају различита сексуална опредељена, али и на оне који су различите националне припадности. Не морате бити Срби. Будите шта год хоћете, али се борите за угрожена права свих, па и Срба. Или хоћете да кажете да Срби већ имају сва права? Па имају ли? Имате ли Срби сви иста људска права у Београду, Старој Планини, Јадру, Рађевини, Пећинцима, Дадинцу? Имате ли Срби сви иста права на послу, на улици, на факултету, кад се запошљавате?

Смете ли Срби да говорите шта мислите?

Србија је толико понижена. Горе смо третирани и горе сами себе третирамо него што су Немце третирали просле Другог светског рата.

Па како онда праведно и разумно да одлучимо о било каквом питању, а посебно о Косову?

Заробљена и обесправлљена Србија нема своју слободну вољу, већ јој је неправдом, силом и обманама наметнута воља других! И видите како се сада идеално у цео овај контекст уклапа хапшење Дејана Петра Златановића. Са једне стране Вучић треба да покаже у Минхену да има опасну десницу које жели да га ликвидира јер „чини уступке Приштини“ (опасна десница је Дејан Златановић), па онда и грађанима Србије да покаже - ако је ухапсио Дејана Петра Златановића, шта ће тек са нама осталима да уради? Да покаже како је вешт да обесмисли било какву политичку борбу за другачије мишљење од његовог, да покаже да је спреман све да нас похапси, да изиграва жртву док нама ставља омчу око врата и измиче клупу испод ногу.

Докле ће бре више овај народ да верује и њему и оном комуњари Дачићу? Косово је захваљујући ужасно вођеној политици и радикала и комуниста, добило статус преговарача са државним обележјима. Све је сведено на једно вулгарно и простачко питање – да ли си за Косово или си против Косова? Искључиво је све само питање статуса. О људима, о њиховим правима, о стандардима, о интеграцијама, о помирењу, о слободи свих грађана и Косова и Србије нико не мисли ни да проговори. О резолуцији 1244, о Уставу, о огромним економским улагањима у Косово ни помена, о северу Косова, о Трепчи, о Газиводама, о Брезовици, о Обилићу ни једне једине речи.

О демократији, о владавини права ништа.

Никога није брига за Србе на КиМ. Па какви смо то људи постали?

Дејана Петра Златановића пустите на слободу, а „Споразум“ на сунце да га народ види!