Споразум подразумева компромис, уважавање реалности de facto и de jure, уважавање интереса заинтересованих страна. Ако нема тога, онда нема споразума, онда имамо наметнуто решење. Решење наметнуто једној страни пре може бити заметак будућих неспоразума и сукоба него основ трајне стабилности

Када је објављен француско-немачки споразум о Косову, јасно је било да је он споран због начина на који је донет, због самог садржаја и због тога што би требало да га спроводи аутократа. О томе се доста говорило и писало.

Под претпоставком да оквир овог споразума накнадно може проћи кроз ваљану процедуру и да буде прихватљив за грађане Србије, шта му садржински недостаје?

1. Датум уласка Србије у ЕУ.

– У Споразуму би требало да стоји да ће Србија бити примљена у ЕУ у неком врло кратком, разумном року, на пример шест месеци од прихватања Споразума. Неко ће рећи да нисмо испунили критеријуме за улазак у ЕУ. Тачно. Као што их нису испуниле ни Бугарска и Румунија, када су примљене. Србија са Вучићем никада, али никада неће испунити те критеријуме. Ово је начин да дођемо до уређене демократске државе истом логиком којом смо дошли до предлога за статус Косова. Наиме, у решавање статуса Косова кренуло се са предлогом “најпре стандарди па статус”, па када је убијен Ђинђић, одустало се од тога и прешло на другу формулу, “статус па стандарди”.

По тој истој методологији променимо приступ интеграцији Србије у ЕУ: уместо формуле “прво критеријум па чланство у ЕУ”, применимо формулу “прво ЕУ па испуњавање критеријума”!

Ово је веома важно за заустављање даљег пропадања Србије: да изградимо уређену демократску државу. Ако то не урадимо, урушићемо се као друштво и држава, са Косовом или без њега.

Србија је руинирана у сваком смислу: економском, социјалном, еколошком, моралном… Нема владавине права, независног судства, самосталног тужилаштва, нема слободе медија, нема слободних и поштених избора. Корупција и криминал владају Србијом. Ако се тако настави, нема нам спаса.

2. Одговарајући статус за Србе на Косову и уважена легитимна својинска, културна и друга стечена права државе Србије.

– Кад говорим о одговарајућем статусу за Србе на Косову, мислим на статус који штити њихову безбедност и витална права и интересе. То се може остварити консоцијативним статусом за Србе на Косову. Консоцијација подразумева управо то – да нема наметања решења којима се Срби противе, да се уважавају њихови ставови о свим важним питањима за њихов опстанак и живот на Косову. Да не могу власти из Приштине да врше експропријацију као у Лепосавићу, на пример, и да граде војне базе без сагласности локалног становништва. То подразумева институционалне механизме и инструменте за суштинску аутономију и самоуправу: да Срби одлучују сами о својим виталним интересима.

То подразумева аутономију, начело пропорционалности и вето-заштиту. Неразуман је и нелогичан став косовских Албанаца који оспоравају Србима сва она права која су тражили за себе.

3. Оно што би требало да претходи Споразуму јесте одговарајућа процедура, односно начин доношења споразума на принципима уважавања интереса заинтересованих страна.

– Најпре је потребно обезбедити статус за људе, а потом територијални статус. Дакле, најпре уредити да људи буду безбедни и правно и политички заштићени, а потом доћи до консензуса о територијалном статусу. Како доћи до друштвеног консензуса? Кроз широку друштвену дебату, расправу и одлучивање у парламенту и потом на референдуму, на којем би грађани дали последњу реч.

Два су могућа исхода: грађани прихватају да тражимо ново решење за статус или грађани то одбијају. И у једном и у другом исходу граде се односи нормализације и поверења.

4. Што се посредника тиче, од њих се очекује да престану са подршком стабилократији и да пуном снагом подрже демократију у Србији.

– Ако Србија не постане уређена демократска држава, доживећемо слом, са Косовом или без њега.

Србија нема дефакто власт на Косову, а Косово нема међународно дејуре признање због тога што га није добило од Србије, односно због тога што нема подршку потребну за то у ОУН-у. То је међупростор где се гради компромис, као и између два хелсиншка принципа: права на самоопредељење и права на територијални интегритет.

Дакле, ми смо за споразум који укључује ЕУ посреднике, али и европске вредности. Против смо споразума који искључује све у Србији изузев аутократе Вучића. Косово мора бити и албанско и српско, а такво може бити само ако је и европско.

Споразум подразумева компромис, уважавање реалности дефакто и дејуре, уважавање интереса заинтересованих страна. Ако нема тога, онда нема споразума, онда имамо наметнуто решење. Решење наметнуто једној страни пре може бити заметак будућих неспоразума и сукоба него основ трајне стабилности.