Готово по правилу друштва која су искрено посвећена решавању питања отпада припадају породици развијених. На њиховим територијама су јавне површине чисте, повшинске и подземне воде, земљиште и ваздух су незагађени или им је ниво загађења врло низак. С друге стране, економски и културолошки неразвијена друштва лако се препознају по запуштеним јавним површинама и загађеним свим сегментима животне средине.

Квалитет животне средине неке државе лако може да се види, или лако може да се осети. Колико је она лепа или колико је здрава, зависи од низа мера које се спроводе. Најважнија међу бројним мерама је рециклажа. Друштва која у оквиру својих стратегија о отпаду имају рециклажу као уобичајену, рутинску, општеприхваћену методу збрињавања отпада, су она која се лако препознају по лепој и здравој животној средини. У таквим срединама све је лепше. Грађани таквих држава су задовољнији, срећнији, здравији и дуже живе.

Рециклажа представља најважнију карику у процесу циркуларне економије. С те стране, њена примена има свој врло важан економско-технолошки аспект. Рециклирањем може да се покрије око 40 одсто потреба у сировинама. Потпуно оправдано групи од шест главних природних ресурса – вода, ваздух, угаљ, нафта, природни гас и минерали, може да се придружи као седми, рециклажни отпад. Повећањем удела рециклажног материјала у овој групи материјала од опште важности, смањио би се удео свих других који припадају природним ресурсима. На тај начин притисак на нашу планету би се смањио, чиме би јој се, у крајњем случају, продужио век трајања. Јер, уколико би се и у будућности наставила експлоатација природних ресурса у мери како се то чини последњих педесет година, врло брзо би се нарушиле екохемијске равнотеже које су успостављане од појаве процеса фотосинтезе на Земљи, пре око две милијарде година. То би значило и крај услова за опстаанак живота на планети.

Према скорашњим подацима Европске асоцијације за животну средину, Аустрија и Немачка предњаче у Европи са нешто више од 60 процената отпада који се рециклира. То су у исто време и економски најразвајеније земље нашег континента. До овог нивоа рециклаже Аустрија је, дошла након скоро 15 година интензивне едукације становништва. Она је обухватила паралелне процесе којима је становништво учило шта је све потребно да се такав процес изведе, и колики је значај рециклаже и са технолошког аспекта и са аспекта збрињавања отпада, односно заштите животне средине.

У Србији се рециклира око пет одсто отпада. Овај обим је у служби економског профита неколико рециклажних компанија. За наше целокупно друштво ово је занемарљив ниво и у технолошком и у еколошком смислу. Он је пропорционалан нашем укупном односу и нашим укупним активностима које су у служби заштите животне средине. Препознатљив је на сваком кораку. Јавне површине су нам затрпане свим врстама отпада. Да би се стекао утисак, и проценило стање животне средине у Србији није ни потребно да се раде хемијске анализе загађујућих супстанци у води, земљишту и ваздуху. Евентуално, само да би се дефинисале и на молекулском нивоу.

У Србији постоји један број грађана који је свестан значаја који има здрава и лепа животна средина. Међутим, проценат тог дела становништва је врло низак. Он на жалост не може да парира неупоредиво вишем проценту еколошки необразованог становништва. Из таквих кругова је формиран и управљачки апарат. Из компатибилности тог типа свакако не може да се изроди еколошка свест потребног нивоа. На делу је једна врло опасна друштвена странпутица: зашто би актуелна власт уопште било шта радила, кад у оваквим околностима образовање грађана ради подизања нивоа еколошке свести не доприноси политичком рејтингу. Због тога она и не помишља да отпочне истинско образовање о рециклажи као најважнијој карици у процесу заштите животне средине. Становништво и потенцијални инвеститори тако остају неспремни за овај захтевни процес. Не чуди што онда контејнери за сортирање отпада код свесних и еколошки образованих грађана изазвају само кисели осмех.