Креатори тог плана нас нису ништа питали, нити су се консултовали са нама пре него што су га сачинили. Дакле, то је план упућен Александру Вучићу. Он је плод његове преговарачке вештине и од њега се очекује да га спроведе. Другим речима, они очекују да испуни оно што је обећао још пре него што је добио подршку 2012. године.
Шта бисмо ми урадили у оваквој ситуацији? Лаконски одговор је да не бисмо дошли у овакву ситуацију. Другим речима, наша позиција би била далеко боља да смо искрено били посвећени ЕУ интеграцијама. Србија би изнутра била боља за живот, а споља поуздан партнер чији се ставови пажљивије слушају и уважавају.
На основу онога што смо могли да видимо у медијима план који се нуди је једна врста политичког анекса Кумановском споразуму. То је план испостављен Вучићу који контролише све институције и огромну већину медија и од њега се очекује да уз помоћ тих ресурса које су му толерисали 10 година сада спроведе у живот тај план. Али нико не може очекивати од нас, који смо жртве његове аутократије, да га подржимо у томе или у било чему другом, да пристанемо да цела Србија плаћа цех његове неконтролисане владавине и грехова из прошлости.
Имамо ли ми решења? Имамо, као што смо имали и до сада, али то изгледа више није важно, па ће се грађани одлучивати између онога што им је понуђено и онога што би могле бити последице неуспеха спровођења таквог плана.
Прича се, неформално, да последице могу бити успоравање или прекид европских интеграција. Но, ми се већ суочавамо с тим, јер нема владавине права, нема слободних медија, нема слободних и поштених избора, нема борбе против корупције и организованог криминала… А нема ни усклађене спољне политике, нарочито у погледу односа према рату у Украјини.
Дакле, евроинтеграције је зауставила сама Србија. Заблуда је то да нема напретка у процесу европских интеграција, зато што није решен косовски статус или зато што евентуално неће бити прихваћен план у неизмењеном облику. Без обзира на судбину тајног плана највеће санкције за Србију биће останак на власти аутократског режима Александра Вучића.
Ако Србија не постане уређена демократска држава биће осуђена на пропаст са Косовом или без њега.
Не би требало тражити једнострана наметнута решења која ће да буду заметак неких будућих спорења и сукоба, него решења која ће бити окренута заједничкој будућности. Решења која ће ићи ка томе да Косово буде и српско и албанско и европско.
Ми не нудимо готово решење, него принципе на којима би се заснивало то решење: демократски начин решавања проблема који укључује институције и грађане и оквир за решавање проблема који би укључио етничка права, историјска и стечена права, као и међународне принципе територијалног интегритета и права на самоопредељење.
Да смо били у прилици посвећено бисмо радили на нормализацији односа са Албанцима, не бисмо провоцирали сукобе и дизали тензије, а за Србе бисмо тражили консоцијативни модел заједнице – у којем би они сами одлучивали о питањима која су им од виталног значаја, без обзира на коначан статус. Били бисмо савезници преговарача, а не потенцијални противници каквима нас доживљавају сада.
Став који гласи: пусти сад демократију, људска права, медијске слободе – прво да решимо статус па ћемо после да се позабавимо тиме – погрешан је и не доноси дугорочну стабилност, него клицу неког сукоба или реваншизма у будућности.
Да ли је касно да се процес ресетује на демократска подешавања? Ако није касно спремни смо да се укључимо у дијалог са европским посредницима. Ако је касно, онда ништа.
О томе нема и не може бити дијалога са Вучићем, јер не може бити „националног јединства“ са онима који су 10 година уништавали Србију зарад личне користи, са онима који су нас годинама пљачкали, заробили државу, медије и институције, задужили и наше унуке… Искрена посвећеност ЕУ интеграцијама подразумева да се буде против Вучићеве аутократије.