”. У односу на укупни број од око 14 хиљада истраживача у Србији то чини свега 6 до 7 процената. Један, мањи број истраживача у Србији је ангажован на међународним пројектима. То би могло да значи да је укупно пројектно покривено свега око 10 процената српских научника.

Поставља се питање шта је са огромном већином оних који нису пројектно финансирани? Међу њима има научника са изузетним резултатима, односно са великим бројем научних радова у међународним часописима, и са високим Хиршовим индексом. Kако су организовани и чиме се баве? На који начин су најобразованији држављани Србије данас на услузи својој држави? 

Држава Србија има Министарство науке, технолошког развоја и иновација. Оно има велики број овлашћења и задатака који су везани за развој српске науке. Међу њима најважнија активност морала би да буде она која се односи на планирање пројеката, расписивање конкурса и евалуирање резултата изведених научних истраживања. Тако је то и било све до 2019. године. Тада је основан Фонд за науку који је преузео од Министарства ову најважнију делатност. Једна институција, практично техничког карактера, узела је на себе све оне најважније ингеренције које се на науку у Србији односе: које дисциплине у Србији треба развијаати, колико пројеката финансирати, како организовати евалуацију апликација, како пратити ток пројеката и коначно проценити резултате до којих се током истраживања дошло. 

Заправо, Фонд за науку је преузео најважније активности Матичних одбора који постоје и раде у оквиру Министарства науке, технолошког развоја и иновација. У матичним одборима се налазе најкомпетентнији научници из свих научних поља које у Србији данас постоје. Потпуно је логично да таква тела унутар Министарстава воде и политику развоја науке. Администрација министарства, а пре свега министар, државни секретари и помоћници, требало би само да пружају техничку и административну логистичку помоћ.

Одлучивање о дефинисању пројектних позива, спровођењу позива, евалуацији прикупљених апликација, праћењу реализације пројеката и коначно оцена постигнутих резултата, дата је у руке онима који су неупоредиво мање компетентни. За поједине научне области, највероватније за већину, у потпуности некомпетентни. На тај начин се у први план избацује само финансијски аспект пројеката, а резултати пројектног позива, због чега се одређени пројектни циклус практично и започиње, се занемарују. Јер у Фонду се не налазе људи који научне резултате ваљано могу да разумеју, а камоли процене. Истина, за евалуацију пројеката се ангажују међународни рецензенти. Међутим, поставља се питање ко њих одабира, и да ли су они одговарајући за дате области? Поред тога, не зна се да ли они учествују у дефинисању пројектних задатака и оцени резултата. 

А и због чега би страни научници дефинисали у ком правцу је потребно да се развија српска наука, и шта је то што је за Србију најважније? Српска наука морала би да дефинише смернице свеукупног друштвеног развоја, и да са њим учествује у свим фазама.  

Стиче се утисак да у садашњем амбијенту наука предстваља непотребан баласт српском друштву. У њему кроз установљени систем “институционалног финансирања” научници добијају своје месечне апанаже. Шта ће за узврат стварно и да ураде, није толико важно. Важно је да не сметају и да ћуте. Велики број за сада тако и ради. Надам се, само за сада. 

Из свега реченог лако може да се закључи да организација каква је данас у Вучићевој аутократији и диктатури води српску науку у амбис. Ако се има у виду какви су општи друштвени трендови, и у коликој мери су девастиране скоро све институције система, и у коликој мери је Србија претворена у државу латино америчког, кримогеног типа, овакав положај наше науке је потпуно логичан. Све друго било би изненађујуће.