„Зоран Ђинђић је најбољи доказ да тешка и озбиљна времена изнедре велике људе. Он припада плејади историјских личности које су покретале ствари, стварали догађаје, мотивисали људе. Храбар, одлучан и са јасним ставовима био је локомотива промена. За њега буквално важи: „Ко зна тај може, ко сме тај иде напред“. Био је носилац наде и веровања у праведније друштво и бољи живот. Таква енергија се не може заборавити“, каже наш саговорник.

У разговору за Данас, Гавриловић се присећа и сусрета са убијеним премијером, дружења са његовим оцем (Слободан Гавриловић) и тога да је својевремено изборни слоган ДС „поштено“ настао баш у кући његовог деде.

Ђинђића данас цитирају и они који су га мрзели и који су се напили, или хтели да се напију када је убијен?

Жеља за преузимањем дела харизме, успеха или посебности коју је имао Зоран, присутна је код многих. Посебно сада када њега више нема. Тај негативни однос који су поједини имали према Зорану Ђинђићу говори највише о зависти. О једној дубокој и искреној зависти. А напили су се јер знају да је убијен бољи од њих. Он је имао све оно што они нису имали, или и сад немају: дисциплину, вољу, енергију, знање, визију…

А сад би желели да буду мало као и он. Не иде то тако. Живот је искројио одело за свакога од нас. На многима Зоранови цитати изгледају као кад дете од 5 година обуче капут, па му се рукави вуку по поду.

Велики број људи присваја Зорана данас за свог пријатеља и на тај један опсесивни начин желе да подигну своју вредност, што је можда и добро за наше друштво, јер видим да скоро и нема оних који се искрено хвале да им је Вучић пријатељ, каже за Данас Миодраг Гавриловић, потпредседник Демократске странке, који први пут на овај начин говори о Ђинђићу и личним и политичким детаљима, везаним за њега и ДС.

„Зоран Ђинђић је најбољи доказ да тешка и озбиљна времена изнедре велике људе. Он припада плејади историјских личности које су покретале ствари, стварали догађаје, мотивисали људе. Храбар, одлучан и са јасним ставовима био је локомотива промена. За њега буквално важи: „Ко зна тај може, ко сме тај иде напред“. Био је носилац наде и веровања у праведније друштво и бољи живот. Таква енергија се не може заборавити“, каже наш саговорник.

У разговору за Данас, Гавриловић се присећа и сусрета са убијеним премијером, дружења са његовим оцем (Слободан Гавриловић) и тога да је својевремено изборни слоган ДС „поштено“ настао баш у кући његовог деде.

Они који цитирају Зорана данас, најрадије би жабу убили

Ђинђића данас цитирају и они који су га мрзели и који су се напили, или хтели да се напију када је убијен?

Жеља за преузимањем дела харизме, успеха или посебности коју је имао Зоран, присутна је код многих. Посебно сада када њега више нема. Тај негативни однос који су поједини имали према Зорану Ђинђићу говори највише о зависти. О једној дубокој и искреној зависти. А напили су се јер знају да је убијен бољи од њих. Он је имао све оно што они нису имали, или и сад немају: дисциплину, вољу, енергију, знање, визију…

А сад би желели да буду мало као и он. Не иде то тако. Живот је искројио одело за свакога од нас. На многима Зоранови цитати изгледају као кад дете од 5 година обуче капут, па му се рукави вуку по поду.

А цитирају га и они који не разумеју зашто треба највећу жабу прогутати прву и зашто уопште гутати жабу?

Зоранове метафоре ће бити једна од ствари по којој ће се највише памтити. Своје ставове који су били другачији од свега у то време што нас је окруживало, прилагођавао је јавности и грађанима на начин да буду разумљиви, сликовити и са јасном поруком.

Данас је трагикомично када они што цитирају ову метафору желе, или да убију жабу, или да је гурну под тепих. Љуте се што уопште постоје жабе, јер је њихов укус префињен и више им прија кавијар. И уместо да очистимо друштво од жаба направљена је морална мочвара. То је тај феномен апсурда, да баш они који су извор највећих проблема, указују на те исте проблеме. Прво сами запале кућу (државу), а онда траже кривца.

Многи се данас хвале да су познавали Ђинђића, да су са њим били на ти, да су се дружили?

Питање је колико човека можемо упознати кроз стисак руке, а Зоран је имао одмерен и чврст поздрав, што је сигурно осликавало његову енергију и одлучност. Ако би то било мерило познанства, онда преко пола милиона људи може рећи да је упознало Зорана, јер се руковало са њим. Био је непосредан, стварао је присност лако и брзо и за час сте у разговору са њим могли да осетите да га познајете много дуже него тих пола сата, или сат времена разговора. Сада се може рећи да је била привилегија разговарати са њим.

Човек невероватног образовања, широких погледа стварао је занимљиву атмосферу и саговорници су га врло често, неосетивши прелаз у комуникацији са Ви на ти, ословљавали са Зоране. Али то „Зоране“, није било без поштовања, напротив, остављао је људе у уверењу да су управо разговарали са посебном особом, са човеком какав се не среће често. Имао је једну врсту интелектуалне харизме, увек је остављао људима тему, питање или дилему о којој би размишљали након растанка са њим.

Јесте ли га ви познавали и колико добро ?

У мају месецу 1990. године био је први опозициони митинг на отвореном (после ИИ св. рата), који је организовала Демократска странка у Ужицу. Сећам се разговора Зорана и мог оца тим поводом. Касније сам га лично упознао у Народном позоришту у Ужицу, где је ДС имала своју трибину.

На јесен 1992. године, док сам служио војни рок, Зоран је дошао до касарне Комрен у Нишу, да ме посети. То је био невероватан догађај за војнике. Имао сам утисак да је те јесење вечери, дошло пола касарне да га види и поздрави.

На пролеће 1993. године, Зоран је био гост на нашој породичној слави, Лазаревој суботи, у селу Пријевору. Деда Миодраг је био нарочито почаствован његовим присуством. Приликом поздрављања, када је Зоран кренуо да се врати за Београд, мој деда га је потапшао по леђима и поручио: „Зоки, само поштено!“.Тако је и настао изборни слоган ПОШТЕНО за наредне изборе.

У јуну 1996. године, након што сам победио на такмичењу у говорништву на Правном факултету, позвао ме да дођем до њега у страначку канцеларију. Занимала га је и тема мог говора „право народа на побуну против тираније“. Разговарали смо о студентским данима, његовим искуствима са студија у Немачкој и организацији студената на Београдском универзитету. Тада ме питао да ли могу да организујем камп Демократске омладине у селу Кушићи, поред Ивањице.

Наравно да сам пристао, и то са великим усхићењем. Моја обавеза је била да обиђем што више градова по Србији и да изаберем 75 полазника прве политичке школе коју је Демократска странка организовала. Одредили смо три групе у периодима од по 7 дана, са по 25 омладинаца. Зоран је такође био предавач у тој летњој школи, која је трајала од краја јуна до средине јула те године.

Када је формирала коалиција Заједно имао сам прилику на неколико митинга да будем конферасије и да најављујем говорнике, па и самог Зорана. Касније, у новембру те године, након крађе гласова на изборима, повео сам са својим колегама Студентски протест 1996/97.

Зоран Ђинђић и ја смо се виђали и разговарали о актуелној ситуацији. Имао је потпуно разумевање за аутономију студенстког протеста. Пружао нам је логистику и помоћ када год да смо то тражили.

Касније смо се виђали с времена на време.

Када је постао премијер неколико пута сам био гост код њега у Влади.

Све те године гледао сам и Зорана како се развија. Од неуморног писца до сјајног говорника, од успешног организатора до врсног руководиоца и од прагматичног политичара до одговорног државника.

Какав је био у непосредној комуникацији - плах, ироничан, прек?

Био је, пре свега, човек визије. Увек је имао предлог, идеју, решење. Имао је разумевања, али и очекивања. Тражио је ефикасност, знање, резултате. Сматрао је да је све важно и да сваки део има утицај на целину: ако на прави начин гурнемо један део помериће се цео систем – знао је да каже. Више сам познавао његове ставове, разговоре, идеје, него њега као приватну личност.

Веома духовит, помало провокативан, увек концентрисан. Одавао је утисак човека који зна шта хоће.

Његов мото да се не треба бавити само теоријом, већ и праксом, односно: да се са речи мора прећи на дела – представља и моје схватање политике – покажи примером.

Од њега се могло много видети и научити- „Посвећеност увек даје резултате“, „Немој да критикујеш, ако немаш решење“, „Богатије друштво ћемо бити, ако у краћем периоду урадимо више ствари“.

Ваш отац Слободан Гавриловић био је његов близак сарадник. Какво је то пријатељство било. О чему су разговарали?

Ђинђић и мој отац су се упознали у сали Хероја на Филолошком факултету у Београду 1973. године. Приликом оснивања локалних организација ДС, од 1990. године мој отац је био генерални секретар странке, а Зоран Ђинђић председник ИО. Путовали су често заједно. Разговарали су о свему, а теме су биле разноврсне: од науке, књижевности, филозофије, социологије, историје, етике и религије па до политике, кулуторологије и конкретних дешавања и личности. Сећам се, не једном, већ више пута, Зоран је знао да га позове око 2-3 сата по поноћи, па су тада њих двојица причали док се не појаве први зраци сунца.

Заједно су у августу 1991. године организовали мировну конференцију на Илиџи под називом „РАЗУМ, ТОЛЕРАНЦИЈА, МИР“ са намером да се нађе мирно решење за југословенску државну кризу.

Зоран је први пут био на литургији у нашем селу Пријевору за Ђурђевдан, на позив мог оца, када су се освештавали темељи цркве Светог Ђорђа. Толико је тада било народа, као да је цео Чачак дошао на ту прославу.

Касније када је Зоран изабран за председника ДС-а, мој отац је био потпредседник.

То време је градило њих, а и они су давали печат времену. Људи посебног кова. Зоран је био прагматичнији, а мој отац више одан идеји. Обојица изузетно вредни и пожртовани. Одлично су се надопуњавали и врло дуго сарађивали. И када нису исто мислили, изузетно су се поштовали. Данас је такав однос реткост, а можда и не постоји.

Да ли је Ђинђић имао праве пријатеље?

Ових година није више чудно да велики број људи присваја Зорана за свог пријатеља. На тај један опсесивни начин желе да подигну своју вредност, да кажу да су нешто посебно, да су имали прилике да седе, ручају и разговарају са човеком који им значи, који значи нашем времену. Можда је то и добро за наше друштво, јер видим да скоро и нема оних који се искрено хвале да им је Вучић пријатељ. Људи осећају шта је вредније. Међутим правих пријатеља, као и сваки човек, Зоран није имао пуно. Углавном то нису били људи из политике.

Шта би он данас рекао за власт Александра Вучића и како би се поставио?

Александар Вучић је најобичнији плагијатор. Халапљиво преузима идеје од других и својата и оно што му никако не пристаје, па и сада када прави нову политичку организацију са слоганом „ни запад, ни исток“ и потпуно погрешно плагира идеју из књиге Зорана Ђинђића „Србија ни на истоку ни на западу“ (1996).

Иако прагматичан, Зоран је имао осећај одговорности за државу. Сва три стуба политике Зорана Ђинђића: демократски поредак, социјална одговорност и државна и национална одговорност, поломљена су неодговорном политиком Александра Вучића.

Сушта политичка, интелектуална и култоролошка супротност.

Вучић као изузетно несигурна личност, без капацитета за демократски систем и поштовање институција, Зорана Ђинђића би вероватно подсетио на Фојербахову мисао: „Човек не мисли исто у колиби и у палати.“

Сваке године премијер и министри полажу венце и цвеће на место на коме је убијен. Да ли би Србији било лакше без тог протокола у коме нема ни саосећања, ни жаљења?

Најбоље би било да уопште нема разлога да се полажу венци и цвеће.

Нажалост, грађани том приликом могу да виде и оне који никада нису ни разумели Зорана Ђинђића, нити његову полтику. То је у ствари најтрагичније. Амбалажа без садржаја.

Можда је и боље да тај протокол постоји, да их подсети на човека какви никада неће бити.

Шта би у Србији било другачије да се није догодило то убиство премијера?

Једном приликом сам чуо Зорана када је рекао. „Политиком треба да се баве људи који воле људе.“ Ја додајем – и срећни људи. Јер, срећни и задовољни људи би ширили задовољство, а несрећни људи вам могу донети само несрећу.

То је главна разлика онога што би ми имали као друштво данас: задовољне грађане, а не несрећне поданике. Не би било 2012. године и Србија би тражила подршку у ЕУ и УН за свој план решавања косовског питања. Атмосфера у друштву не би била препуна тензија и био би мањи одлив младих људи из Србије. Зоран је знао да држава производи моћ и ту моћ би користио за решавање проблема.

Једном речју – Србија би данас била део решења, а не део проблема.