Скупштинска расправа одавно није борба против власти, већ фасада која мафијашком режиму помаже да глуми државу и институције. Ни тешке оптужбе и привидно оштри сукоби, ни духовите реплике, досетке и посланичка питања не служе борби против Вучића. Служе да заробљена држава пред камерама изгледа као демократија и да се пред домаћом и међународном јавношћу произведе привид политичког плурализма. Посланици који подржавају Вучића нису политички неистомишљеници са којима се води нормална демократска дебата. Они су непријатељи демократије и грађана Србије, саучесници у разарању институција и изградњи система који је произвео најтежа кривична дела. Представнике мафије, који студенте проглашавају непријатељима државе и терористима, није могуће третирати као легитимне политичке противнике нити са њима водити конструктивну демократску дебату. Учешће у таквим аранжманима директно ради у корист режима. Зато Србија нема парламентарни дијалог, већ представу чија је сврха да држава не изгледа као плен скупине пљачкаша. А управо то јесте. Излаз из кризе није у учествовању у скупштинској фарси, већ у безусловној подршци студентима и побуњеним грађанима, ванредним изборима и развлашћивању мафијашког режима.