Најпре покушава да успостави лажну симетрију између себе и студентског покрета. Представља се као равноправан такмац студентима, иако његов режим, упркос државном новцу, притисцима и уценама, више није у стању да мобилише ни делић људи које студенти једним позивом на друштвеним мрежама окупљају широм Србије. Вучић добро зна да најмање двоструко више људи у Србији подржава студенте него њега, упркос пропаганди и незабележеним притисцима. Зато производи привид неизвесности и покушава да се представи као равноправна страна у обрачуну између Србије и мафијашког режима, иако је одавно остао у мањини. Његов проблем је што му више не пролази ниједна од превара на којима је годинама одржавао власт. Предизборним инжењерингом неће успети да произведе листу која може да разбије референдумску атмосферу и пређе цензус. Скупштинске представе више никога не занимају, нити учешће у њима може да прикрије чињеницу да у Србији не постоји демократски парламент. Ни истраживања која служе за креирање, а не за мерење јавног мњења, више нико не узима озбиљно. Зато Вучић покушава да замаскира оно што су студенти учинили видљивим: не само да нема већину у овом друштву већ је питање да ли ју је икада заиста имао. Најважније од свега, постало је срамота бити уз Вучића. То је чињеница на коју нема и неће имати одговор — и због које ће, као што сам више пута најављивао, покушати да побегне из земље непосредно пред изборе. Јер пред Србијом одавно није избор између политичких странака, већ између Србије и мафије.