lat

Биљана Максимовић: Друштво насиља рађа насилну децу


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Биљане Максимовић

За прва два месеца нове школске године евидентирано је 280 случајева вршњачког насиља у школама диљем Србије. Својим целокупним напредовањем на начин напредњачки стигли смо даље од места одакле смо кренули пре осам година: опет смо у свему добром међу последњима у Европи, у лошем супериорни.

Ресорни министар Шарчевић у томе види само ажурност администрације. Тврди, раније је насиља било много више. Незабележеног, каже. Остала је забележена та неподношљива лакоћа релативизовања. Исти министар, који дан касније одбацује тврдње да је Висока школа плаћала наступе старлети и ријалити кловнова. Денуцира за морално посртање Студентски парламент. Управо у том жонглирању настају распуклине које гутају одговорност. Све и да је тачно, чему их уче професори и школа, када хрле да виде кич представе?

Актуелна власт центрифугирала је своје биографије, многи су на то пристали и сада живимо и са кобним последицама, у дубоко подељеном друштву и систему вредности, што показује и чињеница да друштво веома бурно реагује када говоримо о ноторним чињеницама, основним вредностима и доказивим стварима. Ниједан одговор на изазов, ниједан одговор на прошлост, ниједна сигурност и извесност у знању. Срљање у колебању, лавирању и незнању.

Вршачко насиље, као и друге врсте насиља, било оно вербално или физичко, у бити је одговор на неки облик фрустрације и оно је постало свеприсутна појава на које овај систем нема делотворну реакцију. Ми тако имамо понашање које је прерасло у правило, јер не постоје повратне информације о томе да ли је то добро или лоше. Перспектива је још увек заклоњена националистичким паролама. Младима школског узраста и кроз систем, кроз медије понајвише и из окружења нуди се сто псеудонаучних одговора зашто да мрзе друге, не даје се и не уче зашто уистину да воле домовину и људе.

Ако деца у школу долазе са навикама, нормама и моралним вредностима које деле и ван школе, највише што школа може да уради је да им санкционише и забрани да се у разреду тако понашају. Ту почиње мимикрија. Организационо оспособљени, а невољни да предузму било шта што утиче на оцену о њима самима у страху од негативне статистике. Изнуђено решење тако постаје само премештање проблема, јер деца која прибегавају насиљу то не чине само у школи. Школа би требало да има васпитну улогу, родитељи би морали да буду узор, друштво би морало да буде и коректив и ослонац у одгајању, али у логичном и природном следу ниједна карика нема чврстину и сачувану моралну снагу.

Родитељи су у непрестаној бризи како да зараде новац за живот, све више заузети и све мање имају времена за своју децу и неку нормалну комуникацију са њима. И сами су део генерације којој је одузимано право да о будућности мисли са извесношћу и поузданошћу, да се њоме управља знањем, поштењем и добротом. Због тога би школа морала да ради више на превенцији а то значи на стварању климе толеранције, демократског дијалога, поштовања различитости и поштовања права да свако има свој став.

Било би реално да су школе у неким временским капсулама смештене. А, нису. Поред кладионица су, прљавих улица, претрпаних аутобуса, робусних кола. И да раде само једносменски у остатку дана деца гледају и слушају о мржњи, пожуди и лицемерју. Са екрана и говорница од једних, других, свих. Нажалост. Снага компромиса и толеранција је много јача и потентнија, у атмосфери у којој је прихваћена као могућа. У томе има довољно места и за деловање, али и за промену у начину саобраћања и садашње опозиције. Вучић неће бити већи аутократа ако са више омразе и увреда се крене на њега, него ће бити мањи или неће га више бити на политичкој мапи када се са више аргумената оспори његово аутократско.

Ауторка је шефица Информативне службе Демократске странке

(Извор: mediasfera.rs)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ