lat

Мартовски и априлски дани


ПОДЕЛИТЕ:

Тешки су на овом тлу мартовски и априлски дани. Чини се да није лако разумети догађаје спаковане у последњих осамдесет година, изазивају помешане емоције – од поноса због непристајања до бола од губитака, од супротстављања лудилу до стида и туге због патњи других које је неко чинио у наше име, од исправног поступања до осећаја празнине, губитка сваког смисла и трагања у мраку пуних осамнаест година.

Као да мартовски и априлски дани већ нису довољно тешки па је изгледа било нужно да нам се догоди "Породица".

Истина "породица" нам се догодила три деценије раније. Одлуком "породице" из града чији су становници 27. марта 1941. године рекли не фашизму, а који је већ 6. априла претпео огромне губитке у људству и велику материјалну штету, 5. априла 1992. почела је опсада Сарајева која је трајала 1.495 дана. Током тих 1.495 дана животе је изгубио 11.541 грађанин Сарајева, а прве жртве су биле Олга и Суада које су заједно са својим суграђанима покушале да се супротставе фашистичком лудилу.

Током четрдесе четири месеца страдало је 1.601 дете. Те 1992. године имала сам десет година и живела "породицу" овде. Ја сам преживела, али боли ме што знам колико мојих вршњака Сарајлија није.

Дошао 24. март 1999. године. Могли смо само да се надамо да ће цивили бити поштеђени. Резултате које нам је "породица" оставила било је лако сагледати – изгубљени животи, грађани који живе само егзистенцијално дно, обесправљени, посрамљени, неки чак претворени у злочинце, девастиране институције, уништена привреда, порушени мостови према комшијама, држава удаљена од Европе, од свих тековина модерног човечанства, једино су криминал и корупција бележили незаустављив раст.

Знали смо да ће бити тешко, али смо знали и да је другачији живот могућ. Рађао се оптимизам, повратили смо храброст, полако смо постајали растерећени, гледали смо у будућност, а онај члан "породице" чија је одговорност за све патње времена које одлично памтим била највећа је чекао своји пресуду.

Онда је дошао 12. март. Не желим да се се бавим тумачењима шта би сцена у којој се у једном од кадрова последње епизоде "Породице" појављује празна столица председника Владе требало да сугерише. Осврнућу се на једну другу, у којој је приказан сав бесмисао овог подухвата, тако празног, јефтиног и предвидивог, сцену у којој унук затиче премиулу бабу док све телевизијске станице преносе вест о хапшењу главе "породице" и кадар на глумици, која ужива моје велико поштовање, док је напушта 21 грам.

Глумци који су учествовали у овом подухвату су давно исписали своје биографије неким другим улогама, неки су чак и у "Породици" попут Милоша Тимотијевића сјајно изнели своје роле. Њихово учешће у "Породици" ће се брзо заборавити. Они који ће остати упамћени по овом нечасном, ревизонистичком "франкенштајну" свакако су идејни творци, актуелна власт која је сасвим случајно била одговорна за све што смо на овом тлу преживљавали деведесетих година, али и Јавни сервис који је у то, несрећно доба, без срама служио „породици“ и који данас, на готово исти начин служи новој "породици".

Лако је разумети догађаје. Потребно је само да ми који памтимо замолимо људе око нас да завире у себе, буду поштени и сете се да је једном било могуће и да ће бити могуће поново, јер "Шта све можемо да добијемо ако променимо власт". (Зоран Ђинђић, Сан о Србији, ст.23)

Александра Јевтић, чланица Главног одбора Демократске странке

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ