lat

На погрешној страни барикада


ПОДЕЛИТЕ:

Неки српски полицајци су претходне три недеље били баш ревносни и послушни – писали су грађанима пријаве за саобраћајне прекршаје које су ови наводно направили током протеста и блокаде путева. Пријаве су очито морале по хитном поступку бити исписане и уручене грађанима, јер је тако стигло „одгоре“.

Мада је њихов посао да штите закон, изгледа да им уопште не смета кад га и сами крше и да их не занима што ће све пријаве које су исписали пасти на суду, јер су докази прибављени незаконитим путем. А и што би се секирали кад су то радили „по наређењу“? Полицајци најбоље знају да се у овој држави награђује слепа послушност газди и да су безакоње, криминал и корупција апсолутно исплативи, а да су стручност, част и поштење најчешће препрека у каријерном напредовању. Kад им није сметао министар који није хтео да каже одакле му 220.000 евра за куповину стана, зашто би им сметало да пишу незаконите саобраћајне пријаве својим суграђанима?

Тако су очигледно размишљали и полицајци из станице „Милан Ракић“ у Београду, па су уместо да саслушају младу жену која им се обратила за помоћ и пријавила свог партнера за насиље, блазирано закључили „да нема доказе да ју је момак тукао“ и још јој поручили да „иде кући и проба да заборави“. Додуше, после им је било мало непријатно, када их је сестра те девојке јавно прозвала због тога што нису помогли жртви насиља и кад се за њихову станицу по лошем чуло у јавности. Тада се „момци у плавом“ нису либили да телефоном позову жртву насиља и да јој перфидно поруче, манипулишући њеним страхом и својим ауторитетом, „да није у реду што је дошла по помоћ, а онда њена сестра јавно пљује станицу, јер сутра ће можда опет доћи по помоћ, а овамо их пљује“.

Пре два дана сам и сама била у Полицијској станици у Вршцу како бих се распитала који сам то саобраћани прекршај направила док сам „у својству пешака непрекидно, на обележеном пешачком прелазу вршила прелазак са једне на другу страну улице“. Том приликом ме ниједно службено лице није легитимисало, па ме је занимало откуда полицији број моје личне карте и адреса. И како они знају да сам то баш била ја на пешачком прелазу?! Можда имам сестру близнакињу, на пример?! Између полицијског службеника и мене се водио занимљив разговор, где сам на крају схватила да су полицајци већином уплашени за своја радна места, подложни миту и корупцији, спремни да увек буду понизни према надређенима и бахати према грађанима.

У полицијској станици у Вршцу сам дала обећање да ће име сваког вршачког инспектора и полицајца који је пристао да буде политички злоупотребљен и ставио свој потпис на срамне прекршајне налоге којима се кажњавају њихови суграђани само зато што су дигли свој глас против неправде, бити јавно објављен. Kао што сваки насилник и свака жртва насиља имају своје име и презиме, као што ми грађани који се бунимо против Рио Тинта и неуствних закона имамо своје име и презиме и адресе које полиција врло лако проналази, тако и полицајци који чуче по жбуњу, и који нас кришом фотографишу и мимо закона идентификују, имају своје име и презиме. Ред је да се за сва времена зна ко је био на погрешној страни барикада.

У овом тексту ипак нећу испунити своје обећање. Можда би објављивање њихових имена сада деловало као лично мотивисан поступак у афекту, пошто сам се и сама нашла на удару одмазде због свог опозиционог и грађанског активизма. Али да знам имена полицајаца који су се се склонили са моста у Шапцу како би шабачки криминалци и активисти Српске напредне странке брже, јаче и боље могли да туку народ који брани своју земљу – објавила бих их без дилеме. Исто важи и за оне београдске полицајце који су жртви партнерског насиља рекли да „иде кући и проба да заборави“. Ревност и послушност коју показују у малтретирању грађана им треба узети као отежавајућу околност.  

Драгана Ракић, заменица председника Демократске странке

Текст објављен у дневном листу ДАНАС

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ