lat

Бодин Старчевић: Србија на раскршћу


ПОДЕЛИТЕ:

На овим просторима постоји склоност да се тек најављени догађаји унапред проглашавају историјским. У време Вучићеве власти, његови „историјски успеси“ множе се фасцинантном брзином – „златно доба“, нове фабрике, аутопутеви, једна пруга, „никад већа стопа раста у историји“… Тако је и са изборима – многи од њих у последњих 30 година, глорификовани су као историјски.

Но, историју треба оставити историчарима и њиховим будућим историјским истраживањима која ће се тек спроводити једног дана, са неопходне временске дистанце, а нама преостаје да се бавимо свакодневним животом и блиском будућношћу.

Ипак, не може се порећи да су избори који се налазе пред грађанима Србије 3. априла заиста судбоносни.

После 10 предугих година владавине СНС-а, колико год се актуелан режим упињао да покаже супротно, готово у свакој области живота бележи се ход уназад.

Цивилизацијске и културолошке вредности које форсира режим, преусмериле су нашу државу, ионако крхке демократије још увек у изградњи, у смеру регреса, а са њом и читаво друштво.

Према извештају Међународног института за демократију и изборну подршку (ИДЕА) из 2021. године, Србија се налази међу 10 земаља у свету са највећим падом демократије и, први пут после 20 година, више није у категорији демократија него хибридних режима.

У извештају ИДЕА, примећено је да Србија назадује још од 2013. године, а да је хибридни режим постала 2020. године те да је, између осталог, током овог периода, владајућа СНС „ограничила и дискредитовала цивилно друштво и увела ограничења слободе медија“.

Осим Србије, ИДЕА је регистровала још само два хибридна режима у Европи – Русију и Турску, док се као ауторитарни режими наводе Белорусија и Азербејџан.

Иако је запажено погоршање демократије и у неким чланицама ЕУ – пре свих у Мађарској, Пољској и Словенији, које се нарочито испољило током пандемије коронавируса, 39 европских држава се и даље воде у категорији демократије.

Иако је Србија формално још увек „на европском путу“ – шта год то значило, преговори о приступању наше земље ЕУ врло споро напредују, а током последњих година дошло је до потпуног застоја.

Ово није изненађење, јер се политика Вучићевог режима – супротно званичним документима и прокламованим циљевима, у пракси заснива на сасвим другачијем систему вредности од европског.

Изостанак правне државе, институције које су сведене на кулисе, спрега државе и мафије, криминалне афере које сустижу једна другу без разрешења, огромна корупција и медијска манипулација, као и свака врста угрожавања сигурности грађана, неспојиве су са европским вредностима.

Kроз прорежимске медије – а то су свих пет телевизија са националном фреквенцијом, скоро све локалне телевизије и готово сва штампа – осим два дневна листа, три недељника и уз изузетак две телевизије, грађанима се нуди паралелна слика стварности.

Са насловних страница таблоида, који су као ударна песница режима редовно истакнути у првим редовима на сваком киоску, уз свакодневан труд на изградњи култа Александра Вучића и председника Русије Путина, грађани се редовно застрашују ратовима, сукобима са суседима, измишљеним атентатима на председника државе и најневероватнијим лажима, а пре свега води се бескрупулозна десетогодишња хајка на опозицију и њене лидере.

Поред тога, константа је креирање проруског јавног мњења што се наставља чак и у време агресије Русије на Украјину, упркос томе што гледамо стравичне сцене разрушених украјинских градова, њихову средњовековну опсаду, хиљаде мртвих и вишемилионске избеглице из ове несрећне земље.

У трећој деценији 21. века, у Србији је на делу недопустив цивилизацијски и моралан пад.

Шта нам је чинити, како Србију спасти из понора над којим се налази, како сачувати макар последње остатке државе као такве, има ли шансе да се вратимо нормалном животу пре него што сви заједно потонемо у суноврат без могућности повратка?

Прилика је пред нама – на изборима 3. априла, грађани ће гласати да ли желе да живе у слободи или страху; у демократији или режиму који све више подсећа на деспотију оријенталног типа; хоћемо ли изнова градити институције или ћемо се помирити са владавином једног човека и његовог окружења у служби крупног капитала, најчешће сумњивог порекла и уз фактичко укидање Уставом загарантоване поделе власти; можемо ли се изборити да образовање, знање, компетенција, култура и поштење најзад однесу превагу над незнањем, корупцијом, лажљивошћу, бахатошћу и примитивизмом који су под влашћу СНС-а постали доминантни у свим сферама друштва; хоћемо ли се усправити као храбри и часни људи, или ћемо и даље пристајати на манипулацију, понижавање, застрашивање, поткупљивање и свакодневно вређање интелигенције са највишег места у држави; да ли ћемо успети да се изборимо за чист ваздух, здраву воду и земљу – што се једино у Србији поставља као круцијално питање у 21. веку, или ћемо допустити да нас и даље трују?!

Питања је много – све је већ речено и познато, остаје нам још да пронађемо излаз из ситуације у којој се налазимо већ дуго.

Ових 10 протеклих, мучних година за већину грађана Србије, упућују нас на само један одговор: треба изаћи на изборе у што већем броју, узети оловку у руке и заокружити живот.

Не лажан „мир“ иза кога стоји стварни немир, нити лажну „стабилност“ која почива на истинској нестабилности и поделама, а нарочито не лажног Месију, јер такав не постоји! Изборна понуда је разноврсна, сваки бирач може за себе да пронађе одговарајућу опцију, али је важно да се претходно суочи сам са собом, са реалним животом своје породице и свог окружења, као и да покуша да препозна у каквом друштву стварно живимо.

Одлуку треба да донесе свако из дубине свог бића, без притисака и да прихвати одговорност за свој глас.

Форсирање наопаких вредности током последњих 10 година које нам је донео СНС, уз тешко наслеђе које Србија носи услед крвавог распада Југославије и ратова деведесетих, довело је до тога да данас живимо у болесном друштву што је погубно за наше животе, али је још опасније за подизање и васпитање наше деце и будућих генерација.

Да би уопште опстала, Србији је хитно потребна промена – из корена.

Да ли ће тако и бити, зависи од свих грађана са правом гласа.

У Србији је могуће живети нормално, као што се живи и у другим европским државама.

За оздрављење Србије – до изборне победе на свим нивоима 3. априла!

Аутор је члан Главног одбора Демократске странке

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ