lat

Животна средина у Србији: до када ћемо само да дебатујемо?


ПОДЕЛИТЕ:

Ваљда не постоји област у нашем друштву о којој се више говори, пише и полемише, а мање истински ради, него у области животне средине и њене заштите на територији Србије. На овај начин активни су стручњаци и научници, новинари, публицисти, политичари, активисти, многи грађани. Kо зна колико пута до сада сам и лично образлагао и набрајао све проблеме када је у питању квалитет и ниво загађености вода, земљишта и ваздуха.

У зимском периоду се по правилу највише прича о аерозагађењу главног града, и сада већ многих других градова широм Србије. У периоду раног пролећа када је на јавним површинама највидљивији отпад, актуелне су теме о неопходности грађења санитарних депонија и о подизању нивоа еколошке свести грађана. У лето нас задесе пожари на нашим највећим депонијама у Београду и Новом Саду. У сушним летњим месецима сетимо се и климатских промена и проблема са недовољном количином и лошим квалитетом пијаћих вода. Тада се највише говори и о недозвољено високом нивоу загађености површинских и подземних вода. Популарне су и теме о колекторима за пречишћавање отпадних вода. Наравно да квалитет земљишта у таквим условима не заостаје за квалитетом вода. Током целе године над нама лебде теме о бројним акцидентима. Високо место, можда и највише, у последње време заузимају и теме о рударењу по Србији, које сасвим заслужено са собом носи епитет „дивље“. Без обзира што се у последње скоро две деценије налазимо у времену драстичног смањења атмосферских падавина, које је довело до више него видљивог смањења нивоа вода у нашим рекама, појавила се, може се рећи сулуда, идеја о градњи малих хидроелектрана.  И много тога другог. Списак је заиста предугачак.

Узалудан би био покушај да се са овог списка популарних и врло захвалних тема за дискусију пронађу оне које су из полемичких кругова прешле у сферу било каквог истинског делања. Сем ако под појмом делања у овој области не подразумевамо активности у супротном смеру. Јер, стиче се утисак да је стање временом заправо све лошије. Могло би се дефинисати као потпуно апсурдно, јер, шта је то што нас у толикој мери у нашим полемикама заокупља, а, с друге стране, тако упорно спречава за било какво истинско деловање. Хоћемо ли коначно направити санитарну депонију, колектор за прећишћавање отпадних вода, хоћемо ли коначно поставити филтере на димњаке наших термоелектрана, ради спречавање емисије киселих оксида? Хоћемо ли коначно угледати некога да чисти простор поред саобраћајница, хоћемо ли видети полицајца који наплаћује казну ономе што је бацио ђубре кроз прозор свог аутомобила, ономе што аутоспрејом уништио фасаду зграде, или оног који је из свог камиона искиповао грађевински шут баш ту одмах поред магистралног пута? Јер, стиче се утисак да стање можда и није толико лоше, колико је све лоше дозвољено и некажњиво.

Kако да се Србија, сада тако немилосрдно девастирана, очисти? Закључак је врло прост. Требало би само да се донесе политичка одлука да се то учини, и друго, када се таква одлука донесе да се по тој одлуци и поступи.

Др Бранимир Јованчићевић,
професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду,  потпредседник Демократске странке

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ